PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­sre­do­va­njem En­gle­ske i Ho­lan­di­je mir je pot­pi­san u Po­ža­rev­cu, mje­sec i po po­sli­je da­na pre­go­va­ra­nja, 21. ju­la 1718. Po prin­ci­pu uti pos­si­de­tes obje stra­ne su za­dr­ža­le što su osvo­ji­le i obje su se na­da­le da će na­kon go­di­nu da­na pro­ći bo­lje ne­go u pro­te­klom ra­tu. Ovim mi­rom je Ve­ne­ci­ja do­bi­la unu­tra­šnju Dal­ma­ci­ju „for­te ca­stel­lo d’ Imoschi nel­la Er­ze­go­vi­na”. Utvr­đe­nje su za­u­ze­le je­di­ni­ce lo­kal­nog sta­nov­ni­štva. Za­u­ze­to je i ci­je­lo pod­ruč­je do Ne­re­tve.
Te­ri­to­ri­jal­ni do­bi­tak ni­je bio u skla­du sa po­sle­di­ca­ma ovog ra­ta po srp­ski na­rod. Bit­ke su iza­zva­le ve­li­ke mi­gra­ci­je. Ne­ka­da plod­na za oko stra­nih pro­la­zni­ka, Sr­bi­ja je po­če­la isto­ri­ju de­mo­graf­skih na­za­do­va­nja ko­ja ne­će sta­ti do srp­ske re­vo­lu­ci­je 1804. Ka­da fran­cu­ski put­nik Ki­kle 1658. na­pu­šta na Dri­ni Bo­snu i ula­zi u Sr­bi­ju, za­bi­lje­žio je da se „ov­dje na­pu­šta­ju ne­mi­le, do­sad­ne i po­gub­ne bo­san­ske pla­ni­ne i ula­zi u pro­stra­ne rav­ni­ce i po­lja, pu­na sva­ko­ja­kog vo­ća i li­je­pih šu­ma”. Sem pla­ni­na, ni Bo­sna ni­je bi­la ta­ko po­gub­na, jer je ot­krio da je Sa­ra­je­vo na­pred­na va­roš sa sto i jed­nom dža­mi­jom, od ko­jih se­dam po­kri­ve­nih olo­vom, sa tri-če­ti­ri ha­ma­ma i do­sta fon­ta­na. Kra­jem vi­je­ka, po­sli­je ru­še­nja i pa­lje­nja voj­ske Euge­na Sa­voj­skog epe­de­mi­je i glad su vra­ti­le taj red stva­ri naj­ma­nje sto­lje­će na­zad, a zbog gla­di i ka­ni­ba­li­zma čak u pred­i­sto­ri­ju.
I na austrij­skoj i na mle­tač­koj stra­ni je pot­pu­no oči­šće­no mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo, sve bo­go­mo­lje po­ru­še­ne, ili po­slu­ži­le za pr­ve ka­to­lič­ke cr­kve. Klod di Boz opi­su­je pro­gon sta­nov­ni­štva iz Te­mi­šva­ra 1716. Bra­ni­o­ci su is­ta­kli bi­je­lu za­sta­vu, jer su se bo­ja­li da će mje­sto „ipak bi­ti za­u­ze­to i oni bi­ti sta­vlje­ni pod mač, a po­red to­ga su se bo­ja­li šta će se do­go­di­ti sa nji­ho­vim že­na­ma i dje­com... Sta­nov­ni­ci mje­sta, Tur­ci, Je­vre­ji i ko­ji su god još bi­li, do­bi­li su slo­bo­du da se po­vu­ku sa že­na­ma, dje­com i lič­nom svo­ji­nom. A da bi se ovo što br­že pro­ve­lo bi­li su sdab­dje­ve­ni sa hi­lja­du ko­la”. To se ne­što ka­sni­je po­no­vi­lo u Be­o­gra­du. Mu­sli­man­skom i je­vrej­skom sta­nov­ni­štvu je omu­gu­će­no da se po­vu­ku na or­ga­ni­zo­van na­čin, „uz uda­ra­nje do­bo­ša i vi­jo­re­nje za­sta­va”, ali je sve ura­đe­no na­vrat-na­nos. Že­ne i dje­ca su ot­pre­mlje­ni u šest ve­li­kih šaj­ki i mno­go ma­njih la­đa niz Du­nav. Or­ga­ni­zo­va­na je pro­da­ja stva­ri ka­ko bi se ku­po­va­li ko­la i ko­nji. Te­ško je re­ći ko­li­ko je bi­lo na­ro­da ukup­no ko­ji je pro­tje­ran, ali sa­mo voj­ni­ka je bi­lo 25.000-30.000. Da­to im je tri­sta ko­la i oko hi­lja­du ko­nja i ka­mi­la da se po­ku­pe što pri­je.
Po­ža­re­vač­kim mi­rom 1718. srp­ski na­rod ni od Austri­je, ni Ve­ne­ci­je, ni­je do­bio ne­ku po­seb­nu auto­no­mi­ju, iako su za­htje­vi po­sto­ja­li. Te­mi­švar­ski Ba­nat je bio po­seb­no or­ga­ni­zo­van i do­bio po­li­tič­ku vlast („Ad­mi­ni­stra­ci­ja”). U Sr­bi­ji je do 1720. naj­pri­je bi­la voj­na upra­va, a od ta­da re­dov­na vlast pod istim na­slo­vom kao u Ba­na­tu. Od 1720. naj­pri­je je na če­lu te cen­tral­ne upra­ve bio princ Alek­san­dar Vir­tem­berg, sa zva­njem „pra­e­ses Ad­mi­ni­stra­ti­o­nis”. Austri­ja je za­po­sje­la bo­san­sku oba­lu Sa­ve, pa je ci­je­lu ri­je­ku dr­ža­la pod svo­jom upra­vom.
Sa­rad­nja sa Ve­ne­ci­jom je po­li­tič­ki po­di­je­li­la Cr­nu Go­ru, na stru­ju oko vla­di­ke Da­ni­la, ko­ji je po po­vrat­ku iz Ru­si­je ru­skog ca­ra na­zi­vao „svo­jim bo­gom na ze­mlji”. Dio gla­va­ra se dr­žao ve­ne­ci­jan­skih obe­ća­nja. Gla­va­ri Ka­tun­ske na­hi­je su po­sla­li u Ve­ne­ci­ju iza­slan­stvo pod vođ­stvom Vu­ka­di­na Vu­ko­ti­ća, a ple­me Ku­či svo­je. Pr­vi su pod­ni­je­li za­htje­ve od dva­na­est, a dru­gi od pet ta­ča­ka. Ve­ne­ci­jan­ski Se­nat je pri­hva­tio te uslo­ve 17. fe­bru­a­ra 1717. i dao po­zi­ti­van od­go­vor du­žde­vim rješenjem 7. mar­ta. Cr­na Go­ra je do­bi­la jed­nu po­li­tič­ku upra­vu, ta­ko što bi zbor gla­va­ra bi­rao jed­nog „gu­ver­na­du­ra” (u ve­net­skom di­ja­lek­tu se ta­ko iz­go­va­ra ita­li­jan­ski go­ver­na­to­re), kao po­gla­va­ra svje­tov­ne vla­sti. Ta­ko je stvo­re­no dvoj­stvo vla­sti u dr­ža­vi či­je je us­po­sta­vlja­nje za­u­sta­vlje­no na sa­mo­m po­čet­ku. Usta­no­va gu­ver­na­du­ra je osta­la do ko­nač­ne or­ga­ni­za­ci­je dr­ža­ve, pa je po­sled­nji pro­tje­ran 1832. I dok je po­sto­jao bio je u sjen­ci ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, kao upo­ri­šta tra­di­ci­o­nal­ne vla­sti za ne­ko­li­ko pro­šlih vje­ko­va.
Ma­na­stir je za Cr­nu Go­ru što i si­dro za bro­do­ve, ko­ji je uvi­jek ka­pi­ja i ovo­ze­malj­sko spa­se­nje, a ne sa­mo ono ne­be­sko. Us­po­sta­vlja­nje gu­ver­na­dur­stva i kri­za te usta­no­ve od sa­mog po­čet­ka, ni­je iz­raz sa­mo ne­raz­vi­je­no­sti jed­nog ple­men­skog dru­štva na ka­me­nu. Ci­je­lo sta­nov­ni­štvo Cr­ne Go­re sa­či­nja­va oko 40.000 lju­di, ili mno­go ma­nje, jer se ne zna. Ali u toj ma­loj za­jed­ni­ci je od­sjaj unu­tra­šnjih po­dje­la i dru­štve­ne struk­tu­re, kao što se u ka­pi vo­de vi­di sve što je i u osta­loj vo­di. Ova po­dje­la na vlast vla­di­ke iz ma­na­sti­ra i usta­no­ve ko­ja je in­spi­ri­sa­na iz­va­na je i ra­ni­je po­sto­ja­la. Kao što je Fer­nan Bro­del re­kao za Fran­cu­sku da je „Fran­cu­ska vječ­na Draj­fu­so­va afe­ra”, stal­na po­dje­la kao u vri­je­me ras­cje­pa oko jed­nog je­vrej­skog ofi­ci­ra u voj­sci kra­jem 19. vi­je­ka, ta­ko bi i naj­kra­ća isto­rij­ska de­fi­ni­ci­ja Cr­ne Go­re bi­la da je „vječ­no gu­ver­na­dur­stvo”. U sva­koj mo­guć­noj si­tu­a­ci­ji, dio svi­je­ta se od­me­će od ce­tinj­skog vla­di­ke i ide tur­skom pa­ši u Ska­dar, ili pri­sta­je oko ma­log je­zgra ko­je se in­spi­ri­še spolj­nim uti­ca­ji­ma. Do stva­ra­nja či­nov­nič­ke in­te­li­gen­ci­je u 20. vi­je­ku, ti po­ku­ša­ji da stran­ci stvo­re dr­ža­vu ne po­ka­zu­ju zna­ke ži­vo­ta.
(NA­STA­VI­ĆE SE)