Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


L A. Su­ler­žic­ki, do­bar i osje­tljiv čo­vjek, pi­sao joj je sa Jal­te kra­jem ja­nu­a­ra 1902. go­di­ne o Če­ho­vlje­vim du­šev­nim pro­ži­vlja­va­nji­ma: „Po to­me, ko­li­ko je on bio ne­si­gu­ran u mo­guć­nost Va­šeg do­la­ska, me­ni je bi­lo pot­pu­no ja­sno, ko­li­ko je že­lio da se to do­go­di. Bi­lo bi do­bro, Ol­ga Alek­san­drov­na, da se ne­ka­ko or­ga­ni­zu­je­te i do­đe­te bar na dva-tri da­na. An­ton Pa­vlo­vič bi to je­dva do­če­kao i bi­lo bi mu pri­je­ko po­treb­no. On sve to te­ško pod­no­si me­đu ova nje­go­va če­ti­ri zi­da i kao psi­hič­ki sta­bi­lan čo­vjek, on se ni­ko­me ne ja­da, ne že­li da ras­tu­ži dru­ge svo­jom si­tu­a­ci­jom, a od to­ga mu bi­va sve te­že. Ne za­bo­ra­vi­te da on ni­je sa­mo Vaš muž, ne­go i ve­li­ki pi­sac, kod ko­je­ga Vi ima­te pra­vo da do­đe­te, ne sa­mo iz tog raz­lo­ga, već jed­no­stav­no kao jak čo­vjek, ko­ji ima sna­ge da po­dig­ne nje­go­vo ras­po­lo­že­nje, ve­dri­nu i po­zi­tiv­nu ener­gi­ju i ta­ko po­pra­vi nje­go­vo zdra­vlje, ko­je bi ko­ri­sti­lo na­ma svi­ma, ci­je­loj ru­skoj knji­žev­no­sti, Ru­si­ji“.
Pi­ta­nje nje­nog do­la­ska bi­lo je ko­nač­no ri­je­še­no po­čet­kom fe­bru­a­ra. „Da­kle, od­lu­či­la si da do­đeš. Smi­lo­va­la si se. Vla­di­mir Iva­no­vič mi ja­vlja da ćeš kre­nu­ti 22, a 2. mar­ta mo­raš bi­ti u Pe­ter­bur­gu. Oči­gled­no je, da bi se vi­dio sa to­bom, ja ne smi­jem da iz­gu­bim ni se­kun­du, jer ne­ću us­pje­ti čak ni da se po­lju­bim sa to­bom (6. fe­bru­ar 1902. go­di­ne).
Kni­per je do­šla 22. fe­bru­a­ra i, ostav­ši ma­nje od ne­dje­lje da­ne, vra­ti­la se.
Čim je is­pra­tio, Če­hov joj je na­pi­sao pi­smo: „Ako se, ne daj bo­že, raz­bo­liš, od­mah se vra­ti kod me­ne, ja ću te pa­zi­ti i nje­go­va­ti“ ( 28. fe­bru­ar). On je kao i uvi­jek pred­o­sje­tio ne­sre­ću i kroz mje­sec i po da­na te­ško bo­le­snu Kni­per su sni­je­li na no­si­li­ma sa bro­da u Jal­ti. Ta bo­lest im je omo­gu­ći­la ne­po­no­vlji­vu mo­guć­nost da bu­du za­jed­no pu­nih mje­sec i po da­na, a za­tim u Mo­skvi još dva mje­se­ca.
Na­rav­no, ni­je uvi­jek bi­lo ni lo­še. U pro­lje­će i ra­nu je­sen vri­je­me je bi­va­lo li­je­po. Bi­la je „sa­gra­đe­na i ku­ća na dva spra­ta – bi­je­la ku­ća“.
Od­mah su je pro­zva­li Bi­je­la da­ča. Iz ku­će se pru­žao „ši­rok po­gled, ta­kav po­gled, da se to jed­no­stav­no ni­je mo­glo opi­sa­ti“.
Ku­prin je sma­trao da je Če­ho­vlje­va ku­ća po­sta­la „naj­o­ri­gi­nal­ni­ja ku­ća na Jal­ti. Bi­la je sva u bi­je­loj bo­ji, či­sta, zbog asi­me­trič­no­sti li­je­pa, ni­je ima­la ne­ki po­se­ban ar­hi­tek­ton­ski stil. Ima­la je svoj vi­di­ko­vac u ob­li­ku ku­le i ne­plan­ski do­gra­đen dio sa sta­kle­nom ve­ran­dom u pri­ze­mlju i ne­po­kri­ve­nom te­ra­som na spra­tu. Pro­zo­ri su bi­li ne­si­me­trič­no ras­po­re­đe­ni, a bi­lo je i ve­li­kih i ma­lih. Ona bi, mo­žda, li­či­la na vi­lu „mo­der­nog“ sti­la, da se u nje­nom pla­nu ni­je osje­ća­la ne­či­ja pa­žlji­va i ori­gi­nal­na za­mi­sao i ne­či­ji po­se­ban ukus.
Vi­la je bi­la na sa­mom kra­ju ba­šte, okru­že­na cvi­je­ćem. An­ton Pa­vlo­vič ni­je vo­lio i po­ma­lo se lju­tio kad bi mu re­kli da je nje­go­va vi­la ve­o­ma ma­lo za­šti­će­na od pra­ši­ne, ko­ju je vje­tar do­no­sio sa drum­skog pu­ta i što je ba­šta sla­bo snab­dje­ve­na vo­dom. On uop­šte ni­je vo­lio Krim, a po­seb­no je mr­zio da ži­vi na Jal­ti, ali se za­to sa po­seb­nom bri­gom i lju­ba­vlju od­no­sio pre­ma svo­joj ba­šti. Mno­gi su ga vi­dje­li ka­ko po­ne­kad iz­ju­tra, ču­če­ći, pa­žlji­vo pre­ma­zu­je sum­po­rom sta­bla ru­ža ili ču­pa ko­rov­ske tra­ve oko cvi­je­ća. A po­seb­no bi se odu­še­vlja­vao kad bi u su­šnom pe­ri­o­du lje­ta iz­ne­na­da pa­la ki­ša, a ona bi na­pu­ni­la ki­šni­com re­zer­vne ci­ster­ne od gli­ne.
Ba­šta mu je stva­ra­la ve­li­ku ra­dost. Če­hov je sa ve­li­kom ozbilj­no­šću i te­me­lji­to pri­stu­pao sad­nji u ba­šti i bio je od­go­vo­ran pre­ma tom po­slu kao i pre­ma sve­mu, če­ga bi se on pri­hva­tio da ra­di. Či­tao je spe­ci­jal­nu li­te­ra­tu­ru. Po­seb­no ga je za­in­te­re­so­va­la knji­ga „Ba­što­van­stvo“, ko­ju je na­pi­sa­la P. Zo­lo­ta­re­va, a do­bio ju je na po­klon od La­vro­va. Uz knji­gu su bi­la pri­lo­že­na i mno­go­broj­na za­pa­ža­nja o sad­nji bi­lja­ka. Imao je i sve­sku „Ba­šta“, u ko­joj je bi­lo upi­sa­no 159 la­tin­skih bo­ta­nič­kih na­zi­va bi­lja­ka. Sad­ni­ce i sje­me­na je na­ba­vljao u Ode­si iz ba­šten­skog pred­u­ze­ća „Si­nop“ u Su­hu­mi ili je vr­šio na­rudž­be iz Ni­kit­ske bo­ta­nič­ke ba­šte. Sva­ko dr­vo je on lič­no svo­jim ru­ka­ma po­sa­dio, jer taj po­sao ni­je htio da po­vje­ri ni­kom dru­gom.
U lje­to 1903. go­di­ne u ba­šti su već ra­sli: glat­ki ke­dar, mag­no­li­ja, ki­ne­ska ja­bu­ka, va­vi­lon­ska vr­ba, kaj­si­je, kru­ške, čem­pre­si... Sve je ra­đe­no pa­žlji­vo i sa ve­li­kom pro­mi­šlje­no­šću. Kad mu je Ma­ri­ja Pa­vlov­na pred­lo­ži­la da po­sa­di ko­štan, Če­hov joj je od­go­vo­rio pi­smom: „Ko­štan se ši­ro­ko raz­gra­na­va i on bi mi za­u­zeo po­lo­vi­nu ba­šte, a ona je i ta­ko ma­la. Sa­če­kaj sa­mo dvi­je-tri go­di­ne i vi­dje­ćeš da sam po­sa­dio sve to šta je bi­lo po­treb­no. Mi­slim da sam u pra­vu, jer o sve­mu sam pri­je do­bro raz­mi­slio, pa on­da po­sa­dio“.
On je go­vo­rio za se­be u ša­li, da ni­je po­stao pi­sac, bio bi ba­što­van. Ali po­sled­njih go­di­na ži­vo­ta sve je te­že pod­no­sio rad u ba­šti. Kni­per je za­pi­sa­la: „Po­sli­je ukla­nja­nja jed­nog žbu­na, on je mo­rao da od­ma­ra“.
(Na­sta­vi­će se)