PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ma­na­stir na Ce­ti­nju ni­je sa­mo bo­go­mo­lja za sve ge­ne­ra­ci­je u ci­je­loj isto­ri­ji, ka­ko za one ko­ji vje­ru­ju, ta­ko i za one ko­ji su pre­vje­ri­li, ili se vje­ro­va­nja od­re­kli. Ma­na­stir je zbor­no mje­sto za sve ko­ji pre­ži­ve olu­ju, po­tre­se ko­ji sve sru­še i po­ža­re ko­ji sve osta­ve u og­nju i pe­pe­lu. Ta­mo se vra­ća da bi se po­če­lo is­po­čet­ka. Oda­tle i mit­ska moć i auto­ri­tet ce­tinj­skih vla­di­ka, sem u vri­je­me rat­nih kri­za. Gu­ver­na­dur se obič­no dr­žao, naj­pri­je ve­ne­ci­jan­skog po­kro­vi­telj­stva, a po­sli­je austrij­skog. Vla­di­ka Da­ni­lo je po­pu­stio ovim unu­tra­šnjim za­htje­vi­ma za or­ga­ni­zo­va­nje dr­ža­ve, tra­žio pro­ši­re­nje te­ri­to­ri­ja Cr­ne Go­re na Ska­dar­sko je­ze­ro. Je­dan dio biv­še tur­ske te­ri­to­ri­je uz gra­ni­cu, ko­ja je iza 1718. pri­pa­la Ve­ne­ci­ji, osta­vlje­na je pod cr­kve­nu ju­ris­dik­ci­ju cr­no­gor­skog vla­di­ke. Po­red to­ga, do­bi­la je i ne­ka pra­va nad pra­vo­slav­nom cr­kvom u Bo­ki ko­tor­skoj.
Od­re­đe­ne su pro­mje­ne vr­še­ne i u voj­noj gra­ni­ci. Po­ža­re­vač­kim mi­rom je bi­lo po­stig­nu­to ma­lo pro­ši­re­nje ze­mlji­šta uz gra­ni­cu u du­ži­ni „dva sa­ta ja­ha­nja”. Gor­nje Pod­ri­nje i Po­sa­vi­na, od Bi­je­lji­ne do Ko­staj­ni­ce, na­se­lje­na je Sr­bi­ma iz Bo­sne. Tre­ba­lo je da bu­de osno­va bu­du­ćeg pro­ši­re­nja. Po­ku­ša­ji da se do­bi­ju ne­ka znat­ni­ja mje­sta kao Bi­hać pre­go­vo­ri­ma u Po­ža­rev­cu 1718. ni­je­su uspje­li, a i ono što je bi­lo osvo­je­no Tur­ci će za dva­de­set go­di­na vra­ti­ti. Srp­ski na­rod u voj­noj gra­ni­ci je bio iz­lo­žen pri­ti­sku hr­vat­skog ba­na i za­gre­bač­kog bi­sku­pa, kao i Ma­đa­ra, ko­ji su uspje­li da voj­na gra­ni­ca dje­li­mič­no bu­de iz­mi­je­nje­na. Na­kon pro­mje­na 1703, ka­da je kao po­sle­di­ca Kar­lo­vač­kog mi­ra, bi­la stvo­re­na po­dje­la na sla­von­sku gra­ni­cu, po­du­nav­sku gra­ni­cu, po­ti­sku i po­mo­ri­šku gra­ni­cu. Sje­di­šta ko­man­di su bi­la u Osi­je­ku, Pe­tro­va­ra­di­nu, Se­ge­di­nu i Ara­du. U po­du­nav­skoj i po­mo­ri­škoj gra­ni­ci Sr­bi su bi­li go­to­vo je­di­no sta­nov­ni­štvo u Po­ti­skoj i ima­li ve­ći­nu, a u Sla­von­skoj bi­li iz­mi­je­ša­ni sa ka­to­lič­kim sta­nov­ni­štvom, ko­je će se na tom pod­ruč­ju za na­red­na dva vi­je­ka kro­a­ti­zo­va­ti. Na pod­ruč­ju od Ku­pe do Une stvo­re­na je Ban­ska kra­ji­na od 1703, ko­ja se raz­li­ko­va­la po upra­vi od Kar­lo­vač­kog i Va­ra­ždin­skog ge­ne­ral­ta, jer je hab­zbur­ški car po­pu­stio pri­ti­sku hr­vat­skih sta­le­ža (sa­bor) i taj dio sta­vio pod upra­vu ba­na Hr­vat­ske. Po­pu­lar­no se taj dio voj­ne kra­ji­ne, zbog to­ga, na­zi­vao Ba­ni­jom. Vo­jin Da­bić je 1984. ob­ra­dio re­for­me u si­ste­mu ra­znih kra­ji­na 1705, ka­da su sve pod­vrg­nu­te Rat­nom vi­je­ću u Be­ču. Po­sli­je 1718. po­pu­šte­no je ma­đar­skom pri­ti­sku i uki­nu­ta voj­na upra­va u nji­ho­vom di­je­lu po­ti­sko-po­mo­ri­ške gra­ni­ce. Po­red voj­nog si­ste­ma, dva­de­se­tak va­ro­ši je do­bi­lo sta­tus ko­mu­ni­ta­ta, što je od­go­va­ra­lo sta­tu­su slo­bod­nih gra­do­va pod ci­vil­nom upra­vom. Ne­ke obla­sti su u pre­la­zno vri­je­me ima­le si­stem srp­skih mi­li­ci­ja.
Po­čet­ni po­li­tič­ki raz­voj srp­skog na­ro­da na­kon Po­ža­re­vač­kog mi­ra 1718, stva­ra­njem ad­mi­ni­stra­ci­je u Sr­bi­ji i gu­ver­na­dur­stva u Cr­noj Go­ri, pre­ki­nut je ne sa­mo zbog to­ga što je uvi­jek pri­je­ti­la opa­snost od ka­to­lič­kog pro­ze­li­ti­zma i uni­ja­će­nja ne­go što je iz­bio i no­vi rat od 1737. do 1739. Ve­ne­ci­ja u ovom ra­tu ne igra ni­ka­kvu ulo­gu, sem po­li­tič­ke, ali su Sr­bi bi­li ohra­bre­ni ko­nač­nim ula­skom Ru­si­je na rat­no po­pri­šte ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Ru­si­ja je na­sto­ja­la da se otre­se sra­mot­nog Prut­skog mi­ra 1711, ko­ji je ka­sni­je po­tvr­di­la. Fran­cu­skim po­sre­do­va­njem na­pra­vljen je no­vi ugo­vor na Kav­ka­zu 1724. Vr­lo br­zo će se po­ka­za­ti da je fran­cu­sko po­sred­ni­štvo sve vi­še usmje­ra­va­no ka uza­jam­nom sa­ve­zu. U to­me se is­ti­če i fran­cu­ski avan­tu­ri­sta De Bo­ne­val. Na­kon što je, od­mah po­sli­je vjen­ča­nja osta­vio ne­vje­stu, on se sta­vio u slu­žbu Austri­je, uče­stvo­vao u za­u­zi­ma­nju Be­o­gra­da, pa za­tim pre­šao na islam i jed­no vri­je­me bo­ra­vio u Bo­sni. Do­pi­si­vao se sa Ka­za­no­vom, ko­me je vje­ro­vat­no dao i mo­tiv za pri­ču u nje­go­vim me­mo­a­ri­ma da je pu­to­vao u Tur­sku (kop­ne­na ve­za je sa­mo sa Bo­snom) i ta­mo na­go­vo­rio jed­nog be­ga da iz­ve­de lje­po­ti­ce iz svog ha­re­ma, da se pra­ća­ka­ju u jed­nom je­zer­cu. I on i beg su se za­ba­vlja­li svo­jom ru­kom. I ka­za­no­ve u Bo­sni osta­ju krat­kih ru­ka­va. U tur­skoj pre­sto­ni­ci je De Bo­ne­val po­stao je­dan od glav­nih voj­nih i po­li­tič­kih sa­vjet­ni­ka.
Zbog za­ple­ta oko Polj­ske i nje­nih po­sje­da u Ukra­ji­ni, Tur­ska je Fran­cu­skoj 1733. pred­la­ga­la skla­pa­nje sa­ve­za. Umje­sto sa­ve­za, fran­cu­ski kralj se za­do­vo­ljio da sul­ta­nu upu­ti jed­no pi­smo po­dr­ške. Oče­ku­ju­ći no­vi rat, Ru­si­ja je ra­ču­na­la na no­vi sa­vez sa bal­kan­skim hri­šća­ni­ma. Njen po­sla­nik u Ca­ri­gra­du Vi­šnja­kov je pi­sao ca­ri­ci Ani Iva­nov­noj (1730–1740) da su „Gr­ci ko­ji ži­ve u Kon­stan­ti­no­po­lju ve­ćim di­je­lom lu­pe­ži (co­gu­ins) bez ča­sti ko­ji ne po­zna­ju ni vje­re, ni za­ko­na. Nji­ho­vo glav­no za­ni­ma­nje je sti­ca­nje nov­ca. Oni nas pre­zi­ru još vi­še ne­go Tur­ci. Ali Gr­ci iz unu­tra­šnjo­sti, a na­ro­či­to Bu­ga­ri, Vla­si, Mol­dav­ci i osta­li, ra­de svom sna­gom da se otre­su ti­ra­ni­je i to­li­ko su oda­ni Ru­si­ji da se uz­dr­ža­va­ju da i svoj ži­vot žr­tvu­ju za Va­še ve­li­čan­stvo”.(NA­STA­VI­ĆE SE)