-Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


I na Jal­ti se ba­vio „pse­ćom” te­mom, čak ni­šta ma­nje ne­go u Me­li­ho­vu. Če­hov pi­še o pse­ćim ću­di­ma, nji­ho­vim na­vi­ka­ma, a i o to­me ka­ko ih tre­ba li­je­či­ti. Osim pa­sa, u dvo­ri­štu su ži­vje­la i dva pri­pi­to­mlje­na ždra­la, ko­ji su se ko­čo­pe­ri­li po dvo­ri­štu.
Ve­li­ka ra­dost ga je ob­u­ze­la kad je čuo da se „Du­šeć­ka” mno­go svi­dje­la La­vu Tol­sto­ju i da on tu pri­ču stal­no či­ta na­glas go­sti­ma, jer mu to či­ni za­do­volj­stvo, na­zi­va­ju­ći nje­nog auto­ra „ve­li­kim, ve­li­kim pi­scem”.
U to­ku zi­me 1902. go­di­ne Tol­stoj se li­je­čio bli­zu Jal­te. Če­hov je do­la­zio kod nje­ga i vo­đe­ni su du­gi raz­go­vo­ri. Tol­stoj je bio bo­le­stan i Če­ho­vu ga je bi­lo mno­go žao.
Če­ho­va na Jal­ti po­sje­ću­ju nje­go­vi sta­ri po­zna­ni­ci, učvr­šću­ju se pri­ja­telj­stva sa I.A. Bu­nji­nom i A.M. Gor­kim, ko­ji su već bi­li po­zna­ti u knji­žev­no­sti, sa dra­ma­tur­gom A. Naj­de­no­vim, ta­len­to­va­nim pi­scem, ko­je­ga je Če­hov vi­so­ko ci­je­nio. Kad je Bu­njim ži­vio na Jal­ti, oni su se sre­ta­li sko­ro sva­ko­ga da­na. Ku­prin je kod Če­ho­va pi­sao jed­nu od svo­jih naj­bo­ljih pri­po­vi­je­da­ka – „U cir­ku­su” i tra­žio sa­vje­te od Če­ho­va po pi­ta­nju me­di­cin­skog di­je­la te­me.
U ku­ću Če­ho­va su do­la­zi­li i N.G. Ga­rin-Mi­haj­lov­ski, T. Ko­ro­ljen­ko, N.D. Te­le­škov, F.I. Ša­lja­pin, V. Rah­ma­nji­nov... Ali sva­ki ra­sta­nak ga je ras­tu­ži­vao, oni su od­la­zi­li u Pe­ter­burg, ili nji­ho­vu vo­lje­nu Mo­skvu, a on je osta­jao na Jal­ti, ko­ju je mno­go mr­zio.
Osim pri­ja­te­lja, ko­ji su ga po­sje­ći­va­li, do­la­zi­lo je i mno­go slu­čaj­nih po­sje­ti­la­ca. Do­la­zi­le su pro­fe­so­ri­ce iz lo­kal­ne gim­na­zi­je, stu­den­ti, nje­go­vi po­što­va­o­ci i obo­ža­va­te­lji, no­vi­na­ri, mla­di knji­žev­ni­ci – po­čet­ni­ci. Če­hov je bio iskren u pi­smi­ma: „Po­sje­ti­o­ci me već ner­vi­ra­ju, sko­ro su mi do­ja­di­li” (1. de­cem­bar 1899). „Ju­če sam imao go­ste, du­go su sje­dje­li, ta­kve po­sje­te su po­če­le da me uz­ne­mi­ra­va­ju. Evo sad su mi ja­vi­li te­le­fo­nom da fi­ja­ke­ri­sta do­vo­zi kod me­ne tu­ri­stu – Ma­đa­ra, ko­ji po­sje­ću­je sve pi­sce” (17. de­cem­bar 1901).
Kad je pi­sao „Ga­le­ba” u Me­li­ho­vu, on je na­la­zio sa­mo­ću u ku­ći­ci u dvo­ri­štu, a ov­dje na Jal­ti, dok je pi­sao „Tri se­stre” od­la­zio je u ma­lo sklo­ni­šte u Gur­zuf. Si­tu­a­ci­ja mu se stal­no po­na­vlja­la. „Oh, sa­mo kad bi zna­la ko­li­ko mi do­sa­đu­ju” – pi­sao je on Kni­pe­ro­voj 30. av­gu­sta 1900. go­di­ne. – Da ne pri­mam lju­de, ja to ne mo­gu, ja za to ne­mam sna­ge!”
Je­dan od naj­ra­do­sni­jih do­ga­đa­ja za ovo vri­je­me bo­rav­ka na Jal­ti de­sio mu se u apri­lu 1900. go­di­ne. Kod nje­ga u po­sje­tu je do­šao Mo­skov­ski Hu­do­že­stve­ni te­a­tar. Če­hov ni­je gle­dao nji­ho­ve pre­sta­ve u Mo­skvi, za­to je Te­a­tar do­šao kod nje­ga.
Go­sto­va­nje glu­ma­ca je po­če­lo u Se­va­sto­po­lju. Po­sli­je iz­vo­đe­nja pred­sta­ve „Uj­ka Va­nja”, na sce­nu su mno­go pu­ta po­zi­va­li auto­ra dra­me, a na po­sled­njem spek­ta­klu na Jal­ti, kad je iz­vo­đen „Ga­leb”, ka­ko su pi­sa­le lo­kal­ne no­vi­ne „Krim­ski ku­rir”, pri­re­đe­ne su mu „ve­li­čan­stve­ne ova­ci­je”. Vi­še od dvi­je ne­dje­lje Če­hov je bio u dru­štvu glu­ma­ca i pi­sa­ca, a u to vri­je­me su tu bi­li: Bu­njin, Gor­ki, Ma­min-Si­bi­rac, Či­ri­kov. Sko­ro sva­kog da­na od ju­tra do mra­ka u vi­li Če­ho­va se ku­vao čaj, do­la­zi­li su i od­la­zi­li go­sti, pre­pu­ni ras­po­lo­že­nja i du­ho­vi­to­sti.
Ubr­zo po od­la­sku glu­ma­ca Če­hov se su­da­rio sa jed­nom ka­rak­te­ri­stič­nom stvar­no­šću ov­dje na Jal­ti, ko­ja ni­je bi­la ta­ko iz­ra­že­no vi­dlji­va u ba­nji, a ra­di se o te­škim tu­ber­ku­lo­znim bo­le­sni­ci­ma. Oni su do­la­zi­li iz ci­je­le Ru­si­je i ve­ći­nom su bi­li te­ški si­ro­ma­si.
„Spo­pa­la me je bo­le­sna si­ro­ti­nja – pi­sao je Če­hov. – Mo­ram ne­što pred­u­zi­ma­ti, ili da bje­žim sa Jal­te”. Ču­dio se: „Za­što svi do­la­ze baš kod me­ne?”
Ali bo­le­sni­ci su zna­li kod ko­ga tre­ba da idu i, za­i­sta, ni­je­su gri­je­ši­li. Če­hov ih je smje­štao na sta­no­ve, pla­ćao im smje­štaj, bri­nuo se o ras­po­re­đi­va­nju hro­nič­nih bo­le­sni­ka u sklo­ni­šta, or­ga­ni­zo­vao lje­kar­ske kon­sul­ta­ci­je i to­me slič­no.
U po­čet­ku je ra­dio sam, ali ubr­zo ga ak­tiv­no uklju­ču­ju u udru­že­nje na Jal­ti, ko­je se ba­vi­lo tim po­slo­vi­ma i bri­nu­lo o obo­lje­lim si­ro­ma­si­ma i ovla­šću­ju ga da bu­de glav­ni or­ga­ni­za­tor za sa­ku­plja­nje po­mo­ći.
U sep­tem­bru te iste go­di­ne on je ras­pi­sao pro­glas za po­moć si­ro­ma­šnim bo­le­sni­ci­ma od tu­ber­ku­lo­ze, ko­ji su ob­ja­vi­li mno­gi dnev­ni li­sto­vi i ne­djelj­ni­ci. „Sta­ra­nje o bo­le­sni­ci­ma, ko­ji do­la­ze – pi­sa­lo je u pro­gla­su – ne oba­ve­zu­je sa­mo lo­kal­ne do­bro­či­ni­te­lje. Bor­ba sa tu­ber­ku­lo­zom, ko­ja od­no­si iz­me­đu nas na­še naj­dra­že, naj­vred­ni­je, naj­mla­đe, naj­ta­len­to­va­ni­je, za­jed­nič­ka je bri­ga svih nas po­šte­nih i is­kre­nih Ru­sa, ma gdje oni ži­vje­li”.
Ova­ko je pi­sao je­dan sa­vre­me­nik Če­ho­va: „Dir­ljiv po­ziv Če­ho­va za po­moć umi­ru­ćim si­ro­ma­si­ma br­zo se pro­ši­rio ci­je­lom Ru­si­jom. Iz­gle­da da ni­je­dan pro­glas do sa­da ni­je imao ta­kav od­jek kao ovaj Če­ho­vljev. Pri­lo­zi su sti­za­li sa svih stra­na”.
1901. go­di­ne u svom za­vje­tu, ko­ji je po­slao se­stri, Če­hov je na­pi­sao: „Obe­ćao sam se­lja­ci­ma se­la Me­li­ho­vo 100 ru­ba­lja za iz­grad­nju pu­ta, ta­ko­đe sam obe­ćao Ga­vri­lu Alek­san­dro­vi­ču Har­čen­ko da pla­ćam ško­la­ri­nu za gim­na­zi­ju nje­go­voj naj­sta­ri­joj kćer­ki, do ta­da dok je ne oslo­bo­de pla­ća­nja za ško­lo­va­nje. Po­mo­zi si­ro­ma­šni­ma”.
NA­STA­VI­ĆE SE