-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ru­ski po­sla­nik Vi­šnja­kov pred­la­gao je rat­ni sa­vez sa Austri­jom, ko­ja je na to pri­si­lje­na, mi­slio je on, jer je bi­la tu­če­na od Špa­na­ca u sje­ver­noj Ita­li­ji i zbog to­ga na­sto­ji da za te iz­gu­blje­ne po­sje­de do­bi­je u na­kna­du Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Ovo je bi­lo pr­vi put u isto­ri­ji da se po­mi­nje za­mje­na ne­kih hab­zbur­ških za­pad­nih po­kra­ji­na, za te­ri­to­ri­jal­nu na­dok­na­du Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom. Ka­da je to 1878. ko­nač­no i po­šlo za ru­kom, po­sta­lo je bje­lo­da­no pri­zna­nje da je to car­stvo iz­gu­bi­lo ra­i­son d’ etre.
Ci­je­la jed­na ško­la mi­šlje­nja stvo­re­na je u isto­rij­skoj na­u­ci, kod Sr­ba Va­silj Po­po­vić, da je bor­ba pro­tiv tur­skog pro­di­ra­nja u sred­nju Evro­pu bi­la isto­rij­sko oprav­da­nje za po­sto­ja­nje te mno­go­na­ci­o­nal­ne mo­nar­hi­je. Onog tre­nut­ka ka­da je to pre­sta­lo, ona vi­še ni­je ima­la ra­ci­o­nal­nog raz­lo­ga za po­sto­ja­nje. Ka­to­lič­kom ne­to­le­ran­ci­jom se otu­đi­la od nje­mač­kog na­ci­o­nal­nog po­kre­ta za dr­žav­no uje­di­nje­nje, a u ju­go­i­stoč­noj Evro­pi je po­sta­la mje­ra vjer­ske ne­sno­šlji­vo­sti, kao što je ime na­uč­ni­ka Vol­te mje­ra u elek­tri­ci­te­tu. De Bo­ne­val je ve­li­kom ve­zi­ru re­kao da bi „uzi­ma­nje Austri­je za po­sred­ni­ka (u su­ko­bu sa Ru­si­jom) bi­lo isto što is­po­vi­je­da­ti se li­si­ci”. Austri­ja se na za­pa­du su­ko­blja­va­la i sa Fran­cu­skom.
Otu­đe­nost srp­skog na­ro­da od austrij­ske po­li­ti­ke je bio je­dan od glav­nih raz­lo­ga da je Tur­ska do­bi­la rat 1737–1739. U austrij­skom voj­nom vođ­stvu je, ne­po­sred­no pred iz­bi­ja­nje ra­ta 1737, bi­lo um­nih lju­di ko­ji su pred­la­ga­li da se ova oma­ška na vri­je­me is­pra­vi. U jed­noj ne­pot­pi­sa­noj pro­me­mo­ri­ji iz ma­ja 1736. ano­nim­ni po­zna­va­lac pri­li­ka u tur­skom car­stvu je sa­vje­to­vao da se ra­di­kal­no pro­mi­je­ni po­li­ti­ka pre­ma „Gr­ci­ma i Ili­ri­ma” u hab­zbur­škoj dr­ža­vi. Tre­ba­lo bi te­ži­ti da se do­bi­ju na hab­zbur­šku stra­nu „Bo­san­ci i Usko­ci”, ci­je­lo pod­ruč­je do ve­ne­ci­jan­skih gra­ni­ca u Dal­ma­ci­ji. Za „Kra­lje­vi­nu Sla­vo­ni­ju” bi tre­ba­lo ve­za­ti pre­ko­sav­ski dio Bo­san­ske Po­sa­vi­ne ko­ji je do­bi­jen Po­ža­re­vač­kim mi­rom 1718. Ob­u­hva­tao je ci­je­lu Po­sa­vi­nu i sje­ver­no Pod­ri­nje sa Zvor­ni­kom i Bi­je­lji­nom. To ze­mlji­šte su austrij­ski či­nov­ni­ci na­zi­va­li Neo­a­qu­i­sti­cum. Mo­ra se po­bolj­ša­ti sta­nje tog pra­vo­slav­nog svi­je­ta u hab­zbur­škoj dr­ža­vi, nji­ho­ve cr­kve po­ma­ga­ti, otva­ra­ti ško­le. Na tur­skoj stra­ni „sve do Kon­stan­ti­no­po­lja i Ma­ke­do­ni­je po­sto­je hri­šćan­ski sta­nov­ni­ci grč­ke vje­re, a Tur­ci ta­mo ži­ve sa­mo u šan­če­vi­ma i tvr­đa­va­ma”. Ka­da bi taj pra­vo­slav­ni svi­jet vi­dio ka­ko nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci ima­ju pra­va u hab­zbur­škoj dr­ža­vi, oni bi se sa­mi mo­gli oslo­bo­di­ti rop­stva. Ovaj bi na­rod mo­gao po­sta­ti „pred­zi­đe ci­je­log hri­šćan­stva”. Stra­te­ški zna­čaj ovog no­vog do­bit­ka u Bo­san­skoj Po­sa­vi­ni je ci­je­njen i na­kon iz­gu­blje­nog ra­ta 1739, pa su hab­zbur­ški di­plo­ma­ti na­sto­ja­li da ga po sva­ku ci­je­nu za­dr­že u svo­jim gra­ni­ca­ma. Iako se u pro­me­mo­ri­ji 1736. iz­ri­či­to ne go­vo­ri da Sr­bi­ma tre­ba da­ti auto­nom­nu dr­ža­vu oko Sla­vo­ni­je (sa Sre­mom) i Sr­bi­je, to se pod­ra­zu­mi­je­va­lo, jer se ve­li da oni ne smi­ju ži­vje­ti u voj­noj gra­ni­ci, ne­go u sre­đe­nom dru­štvu.
Pri­je ne­go što je ušao u rat pro­tiv Tur­ske, hab­zbur­ški dvor je po­ku­ša­vao da na mi­ran na­čin i di­plo­mat­skim do­go­vo­rom od Tur­ske do­bi­je te­ri­to­ri­ju od Bi­ha­ća do Zvor­ni­ka, a u Sr­bi­ji sve do No­vog Pa­za­ra. Tur­ski rat­ni plan je iz­ra­dio De Bo­ne­val, a u nje­mu je pred­vi­đe­no pro­gla­še­nje islam­skog vjer­skog ra­ta „ka­ko bi se Tur­ci iz­vu­kli iz le­tar­gi­je u ko­ju su upa­li”. U po­čet­ku ra­ta je austrij­ska voj­ska ima­la uspje­ha. Za­u­ze­la je Niš, pa u po­ho­du pre­ma Vi­di­nu bi­la za­u­sta­vlje­na. Bo­snu je bra­ni­la voj­ska po­dig­nu­ta naj­ve­ćim di­je­lom od do­ma­ćih mu­sli­ma­na, jer su osta­le sna­ge bi­le za­u­ze­te u Sr­bi­ji. Ni na jed­nom prav­cu, od tri ko­ji­ma je kre­nuo hab­zbur­ški na­pad, ni­je po­sto­ja­la na­da na uspjeh. Od Šap­ca su uda­ra­li na Uži­ce i za­u­ze­li ga bez bor­be, ali su vr­lo br­zo od­bi­je­ni i otvo­ri­li put pre­ma Be­o­gra­du. Glav­ni udar je išao iz Sla­vo­ni­je na Ba­nja­lu­ku, gdje su u glav­noj bi­ci tog di­je­la ra­ta 4. av­gu­sta 1737. do­ži­vje­li uža­san po­raz. Go­vo­ri­lo se da se vi­še nji­ho­vih voj­ni­ka uto­pi­lo u Vr­ba­su, ne­go što je po­gi­nu­lo. Pri­je to­ga je Bo­sna pro­šla kroz kri­zu glad­nih go­di­na i epe­de­mi­je ku­ge, u ko­joj još ži­vi je­du i mr­tve lju­de.
U ovom ra­tu je Austri­ja po pr­vi put upo­tri­je­bi­la i tru­pe voj­ne gra­ni­ce. Kon­cen­tra­ci­ja je iz­vr­še­na u Sme­de­re­vu. Bi­lo je pred­vi­đe­no de­set hi­lja­da voj­ni­ka iz če­ti­ri Kra­ji­ne od Sla­vo­ni­je do Po­mo­riš­ja, a po­red to­ga od­re­di srp­ske mi­li­ci­je ko­ju je austrij­ska vlast bi­la stvo­ri­la u Ba­na­tu i Sr­bi­ji na­kon mi­ra 1718. Na pad nji­ho­vog mo­ra­la je uti­ca­la di­je­lom epi­de­mi­ja ku­ge u Ugar­skoj, a di­je­lom po­re­zi i na­me­ti kod ku­će, pa je na­stu­pi­lo ma­sov­no de­zer­ti­ra­nje. Te­ško je vje­ro­va­ti da je od tih de­set hi­lja­da srp­skih voj­ni­ka, ko­ji su se sku­plja­li da go­ne Tur­ke u Bu­gar­sku, po­sto­jao je­dan je­di­ni ko­ji je bio svje­stan či­nje­ni­ce da ze­mlji­šte na ko­jem po­ka­zu­ju vje­šti­nu bje­ža­nja, pred­sta­vlja nji­ho­vu bu­du­ću otadž­bi­nu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)