Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Na ne­ko­li­ko da­na 1902. go­di­ne do­šao je da se od­mo­ri na ima­nje S.T. Mo­ro­zo­va u Uso­lje i ta­mo je po­sje­tio Vsje­vo­lo­do – Vilj­nev­sku he­mij­sku fa­bri­ku. Vi­djev­ši te­ške uslo­ve ra­da rad­ni­ka u fa­bri­ci, skre­nuo je pa­žnju vla­sni­ku fir­me na to. Ubr­zo po­sli­je od­la­ska Če­ho­va, u fa­bri­ci je uve­de­no 8-ča­sov­no rad­no vri­je­me za sve re­dov­ne rad­ni­ke i 10-ča­sov­no za po­moć­na rad­na mje­sta. (Ovaj ras­po­red rad­nog vre­me­na je po­tra­jao do 1906. go­di­ne, ka­da su na­sled­ni­ci pre­u­ze­li upra­vlja­nje fa­bri­kom od Mo­ro­zo­va. )
Pro­glas za po­moć si­ro­ma­šnim bo­le­sni­ci­ma, bio je sko­ro je­di­ni jav­ni istup Če­ho­va. Ci­je­lu svo­ju ra­zno­li­ku ak­tiv­nost, od iz­grad­nje ško­la do iz­grad­nje pu­te­va, otva­ra­nja bi­bli­o­te­ka, sa­ku­plja­nja po­mo­ći za si­ro­ma­šne i glad­ne, po­ku­ša­vao je da pri­ta­ji i kri­je od jav­no­sti i tru­dio se da sve to bu­de što ma­nje pi­mi­jet­no. To se ja­sno po­ka­za­lo u slu­ča­ju ta­ko­zva­nog aka­dem­skog in­ci­den­ta.
1900. go­di­ne Če­hov je bio pro­mo­vi­san u po­ča­snog aka­de­mi­ka fi­lo­lo­ških na­u­ka. „Zva­nje aka­de­mi­ka me je ob­ra­do­va­lo”, iz­ja­vio je on ubr­zo po­sli­je iz­bo­ra, „ali će mi bi­ti dra­že kad po­ni­šte taj iz­bor zbog ne­ka­kvih nji­ho­vih ne­sla­ga­nja. A do to­ga će do­ći sva­ka­ko...”
Če­hov je, a to se če­sto de­ša­va­lo, una­pri­jed pred­o­sje­ćao i prog­no­zi­rao do­ga­đa­je.
1902. go­di­ne za po­ča­snog aka­de­mi­ka je bio pro­gla­šen Mak­sim Gor­ki. Me­đu­tim, ubr­zo je iz­bor po­ni­šten i pro­gla­šen ne­va­že­ćim. U „Vla­di­nom gla­sni­ku” je ob­ja­vlje­no sa­op­šte­nje „Car­ske aka­de­mi­je na­u­ka” o to­me, da Aka­de­mi­ja ni­je bi­la upo­zna­ta „da je vo­đen sud­ski pro­ces pro­tiv Gor­kog po pa­ra­gra­fu 1o35”. (Gor­ki je po­zi­van na od­go­vor­nost za po­li­tič­ko dje­lo­va­nje.) Po­vo­dom to­ga ka­sni­je je pi­sao V.T. Ko­ro­ljen­ko: „Ko­nač­no se i to de­si­lo da Aka­de­mi­ja lič­no, sa­znav­ši za ču­ve­ni pa­ra­graf 1035, po­ni­šta­va svoj iz­bor, što zna­či da je na­red­ba sa vr­ha pri­pi­sa­na Aka­de­mi­ji kao nje­na sa­mo­stal­na od­lu­ka. Me­đu­tim, aka­de­mi­ci čak ni­je­su ni oba­vi­je­šte­ni da je u nji­ho­vo ime ob­ja­vlje­no ta­kvo sa­op­šte­nje”.
– Da sam ja na Va­šem mje­stu, go­spo­do aka­de­mi­ci – pi­sao je Če­ho­vu pi­sac A.I. Er­telj – ja ne bih če­kao ni mi­nu­ta, već bih pre­ki­nuo sva­ku ve­zu sa Aka­de­mi­jom po­sli­je ta­kve iz­ne­nad­ne od­lu­ke, na­rav­no,uz što vi­šu ga­la­mu i ta­ko skre­nuo pa­žnju jav­no­sti na tu no­vu po­ja­vu `namagarčivanja` u na­šim, sva­ka­ko ne­nor­mal­nim, dru­štve­nim kru­go­vi­ma”.
Na ova­kvu od­lu­ku su od­mah re­a­go­va­la dva po­ča­sna aka­de­mi­ka V.T. Ko­ro­ljen­ko i A.P. Če­hov i svo­je pro­te­ste upu­ti­li Aka­de­mi­ji. U dva pi­sma Ko­ro­ljen­ko je po­drob­no iz­a­na­li­zi­rao slu­ča­je­ve „ad­mi­ni­stra­tiv­no-po­li­cij­skog pri­ti­ska” na knji­žev­no stva­ra­la­štvo po­je­di­nih pi­sa­ca i pje­sni­ka, spo­mi­nju­ći N.I. No­vi­ko­va, A.S. Pu­ški­na, M.J. Ljer­mon­to­va. Na kra­ju pi­sma od­re­kao se zva­nja po­ča­snog aka­de­mi­ka.
Če­hov se ta­ko­đe pi­smom od­re­kao tog zva­nja, ali je nje­go­vo pi­smo bi­lo mno­go uz­dr­ža­ni­je i to­le­rant­ni­je. On je na­gla­sio be­smi­sao da­ljeg ra­da i op­stan­ka u Aka­de­mi­ji, na­rav­no, iz­ra­ziv­ši po­što­va­nje pre­ma njoj. „Shva­tio sam da je iz­bor pro­gla­šen ne­va­že­ćim, ali se ta­kva pro­ti­vur­ječ­nost ne ukla­pa u moj in­te­lekt i sa tim se ni­je mo­gla da po­mi­ri mo­ja sa­vjest”.
Tih go­di­na bo­lest se raz­vi­ja­la i on je gu­bio sna­gu i vo­lju za pi­sa­nje. Ne­kad je Če­hov mo­gao da na­pi­še krat­ku pri­ču za je­dan dan, ve­ću za jed­nu sed­mi­cu, a po­zo­ri­šni ko­mad za de­set da­na. Sa­da on to ra­di po­la­ko i sa ve­li­kim na­po­rom.
Pri­po­vi­jet­ku „Ar­hi­je­rej” po­čeo je da pi­še u de­cem­bru 1899.go­di­ne na Jal­ti, po­sli­je du­že pa­u­ze na­sta­vio je sa pi­sa­njem u Mo­skvi 1900. go­di­ne, sa pi­sa­njem je na­sta­vio i u Ni­ci 1901. go­di­ne, gdje je do­la­zi­lo do du­žih pre­ki­da u ra­du, i tek je za­vr­šio 1902.go­di­ne na Jal­ti. Tre­ba re­ći da to ni­je bi­la ne­ka­kva ne­ja­sna za­mi­sao pi­sca i po lič­nom pri­zna­nju Če­ho­va, ta te­ma je bi­la za­mi­šlje­na pri­je pet­na­est go­di­na.
Če­hov je na­pi­sao pri­po­vi­jet­ku „Cr­ni mo­nah”, ko­ja se sma­tra naj­za­go­net­ni­jom nje­go­vom pri­po­vi­jet­kom i na osno­vu to­ga je po­sta­la ču­ve­na. Ko­men­ta­ri i ras­pra­ve o njij su po­če­le od­mah, ko­je tra­ju i do da­nas. Pri­ču uvr­šću­ju u auto­bi­o­graf­sko dje­lo. He­roj pri­če je ma­gi­star fi­lo­zo­fi­je Ko­vrin. Ko­vrin se ba­vio svo­jom „čud­nom na­u­kom”. „U se­lu je on na­sta­vljao da vo­di ner­vo­zan i za­mo­ran ži­vot, isto kao i u gra­du. On je mno­go či­tao, pi­sao, učio ita­li­jan­ski je­zik, i kad je še­tao i ko­ri­stio ne­ko svo­je slo­bod­no vri­je­me, on je sa ra­do­šću raz­mi­šljao o to­me ka­ko će ubr­zo opet da sje­de i na­sta­vi sa ra­dom. On je spa­vao ve­o­ma ma­lo i to­me su se svi ču­di­li. Ako slu­čaj­no za­spe po­la sa­ta u to­ku da­na, on­da ni­je mo­gao da za­spe ci­je­lu noć i po­sli­je ne­pre­spa­va­ne no­ći on je bio čio, ve­dar i do­bro ras­po­lo­žen”. Na­rav­no, to je uti­ca­lo na nje­go­vo zdra­vlje, Ko­vrin se raz­bo­lio i kod nje­ga su se po­ja­vi­le ha­lu­ci­na­ci­je.
Ali Ko­vri­na su iz­li­je­či­li, on je ra­dio „sa­mo dva sa­ta na dan”, „pio je mno­go mli­je­ka” i br­zo se opo­ra­vio. Sa­da on ni­je pri­mje­ći­vao „ras­ko­šno cvi­je­će”, ni­je slu­šao šum bo­ro­va, od ci­je­le na­u­ke osta­li su „ma­li po­slo­vi” i ži­vot mu je po­stao pra­zan i do­sa­dan.(Na­sta­vi­će se)