PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iako su fran­cu­ski sa­vjet­ni­ci tur­skog sul­ta­na po­ka­za­li ne­u­spjeh u sve­mu što se ti­ca­lo re­for­me za­star­je­log si­ste­ma voj­ske, oni su uspje­li u ne­če­mu u če­mu su naj­ma­nje bi­li po­zva­ni. De Bo­ne­val je uspio sa do­zi­va­njem du­ha islam­skog Sve­tog ra­da. U bit­ka­ma do osva­ja­nja Be­o­gra­da 1717. princ Eugen Sa­voj­ski se ču­dio ka­ko su Tur­ci pot­pu­no glu­vi za pro­mje­ne svog voj­nog re­da i sli­je­po se dr­že tra­di­ci­je, iako se ona po­ka­zu­je to­li­ko po­gub­na da je on bio u sta­nju da pod Pe­tro­va­ra­di­nom 1716, sa naj­ma­nje tri pu­ta broj­ča­no sla­bi­jom voj­skom u naj­kra­ćem vre­me­nu smr­vi tur­ski ot­por. Mo­žda je ta bit­ka bi­la naj­kr­va­vi­ji po­raz jed­ne tur­ske ar­mi­je.
Vjer­ski fa­na­ti­zo­va­na sul­ta­no­va voj­ska je is­ko­ri­sti­la okli­je­va­nja austro­u­gar­skih sna­ga da iz Ni­ša zgra­bi utvr­đe­nje Vi­di­na, pre­la­zi u ofan­zi­vu i iz­ba­ci­je Austri­ju iz Ni­ša, ko­ga je ona pri­je to­ga bi­la na krat­ko osvo­ji­la. Po­sli­je po­vr­ta­ka Ni­ša, Tur­ci oti­ma­ju i Or­ša­vu na Du­na­vu, pre­la­ze Dri­nu pre­ma Šap­cu i u dva smje­ra otva­ra­ju prav­ce pre­ma Be­o­gra­du. Tu, na ušću Sa­ve u Du­nav, po­sto­ja­lo je utvr­đe­nje do­gra­đi­va­no i pre­gra­đi­va­no od an­tič­kog vre­me­na sta­rog Ri­ma. Za­dr­ža­va­ju­ći tu utvr­du u sre­di­štu, austrij­ska je voj­ska na­kon 1718. iz­gra­di­la i spolj­ni zid. Sma­tra­lo se da je to naj­bo­lje voj­no utvr­đe­nje u ci­je­loj Evro­pi.
Po­sto­jao je strah da će Tur­ci, ako za­u­zmu ta­ko mo­ćan mo­sto­bran, oda­tle bi­ti u sta­nju da po­no­vo pre­du­zmu po­ho­de na Sred­nju Evro­pu, kao što su to ra­di­li u dva pro­te­kla vi­je­ka. Kao što je bi­la po­sred­nik u iz­bi­ja­nju ra­ta, Fran­cu­ska je po­če­la da igra istu ulo­gu u nje­go­vom za­vr­šet­ku. Austri­jan­ci su pri­sta­ja­li da Tur­ci­ma pre­da­ju Be­o­grad, uz pret­hod­no ru­še­nje svih no­vih utvr­da. Ve­li­ki ve­zir je pod svo­jim ša­to­rom za­dr­žao austrij­skog pre­go­va­ra­ča, ge­ne­ra­la De Naj­pe­ra i ni­je ga pu­štao dok ne pri­sta­ne da im se sve no­ve utvr­de pre­da­ju. „Ja že­lim grad Be­o­grad”, ve­li ve­li­ki ve­zir „i že­lim ga ona­kvog ka­kav je. Ne­ću se za­do­vo­lji­ti ni­ka­kvim pre­go­vo­ri­ma pri­je ne­go mi se pre­da­ju klju­če­vi”.
U ovom po­sre­do­va­nju oko mi­ra, Fran­cu­ska se dr­ži fi­lo­zo­fi­je da Osman­li­je u Evro­pi vr­še jed­nu kon­struk­tiv­nu funk­ci­ju u odr­ža­va­nju rav­no­te­že iz­me­đu hri­šćan­skih ve­li­kih si­la. Za po­sre­do­va­nje oko mi­ra po­slat je u Sr­bi­ju je­dan od naj­spo­sob­ni­jih fran­cu­skih di­plo­ma­ta, De Vi­le­nov. Pred pre­go­vo­rač­ke ša­to­re je sti­gao sa svi­tom od 110 lju­di, do­volj­no da se Austri­ja­na­ci pre­pla­še da fran­cu­ski kralj ša­lje sul­ta­nu oru­ža­nu po­moć. Li­ni­ja raz­gra­ni­če­nja na ve­li­kim ri­je­ka­ma Du­nav, Sa­va, Una osta­će za ci­je­lu bu­duć­nost gra­ni­ca Sred­nje Evro­pe pre­ma ju­go­i­sto­ku. Fran­cu­ska se dr­ža­la na­če­la da ri­je­ke, kao pri­rod­ne pre­pre­ke, bu­du gra­ni­ca. Sa­mo u no­vom ra­tu 1791. na­pra­vlje­no je jed­no ma­lo po­mje­ra­nje na bo­san­skoj gra­ni­ci. Po­red po­bjed­nič­ke Tur­ske, naj­vi­še ko­ri­sti u tom ra­tu je ima­la Fran­cu­ska. Od­mah na­kon okon­ča­nja ra­ta (u ma­ju 1740), ob­no­vi­la je sa sul­ta­nom ra­ni­je tr­go­vač­ke ugo­vo­re („Ca­pi­tu­la­ti­ons”). Umje­sto ro­bu za ro­bu, Tur­ci još mi­je­nja­ju zla­to za ro­bu.
Za sve ovo vri­je­me ra­to­va ve­li­kih si­la i skla­pa­nja mi­ra u Be­o­gra­du 1739. srp­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje se ni­gdje ne po­mi­nje, jer u po­li­tič­kom po­gle­du za­i­sta ni­je ni po­sto­ja­lo. Ipak je ono, na po­sre­dan na­čin, kao ne­vi­dlji­vi duh, bi­lo u pod­lo­zi i ra­to­va­nja i skla­pa­nja mi­ra na­kon to­ga. (...)
Ne­u­spjeh u ra­tu sa Tur­skom i pot­pi­si­va­nje Be­o­grad­skog mi­ra 1739. otvo­ri­lo je je­dan pe­ri­od iz­gu­blje­nih na­da za srp­sko oslo­bo­đe­nje. Od­mah po­sli­je to­ga usli­je­di­li su su­ko­bi sa Ve­ne­ci­jom na gra­ni­ci Cr­ne Go­re. Sve vi­še je iz­ra­sta­la na­da da umje­sto ve­ne­ci­jan­ske, austrij­ska po­dr­ška mo­že do­ve­sti do ne­kog bo­ljeg po­čet­ka. Pred pot­pi­si­va­nje Be­o­grad­skog mi­ra 1739, to je iz­gle­da­lo re­al­no. U je­sen 1737, dvo­ji­ca srp­skih emi­sa­ra iz Her­ce­go­vi­ne, Bo­gić Vuč­ko­vić (zva­ni i Bo­gić Pe­tro­vić) i Alek­sa Mi­li­će­vić su, pre­ko Kar­lov­ca, do­šli u Beč. Naj­pri­je su pod­ni­je­li pred­log da će kao po­moć Austri­ji or­ga­ni­zo­va­ti voj­sku od tri­de­set hi­lja­da voj­ni­ka iz ci­je­le Her­ce­go­vi­ne sa Nik­ši­ćem i Plje­vlji­ma na is­to­ku i Lju­bi­škim na za­pa­du. Pi­sa­li su u ko­rist pra­vo­slav­nog i ka­to­lič­kog sta­nov­ni­štva. Go­di­nu da­na po­tom (30. ma­ja 1738) pod­ni­je­li su svo­je „Punk­ten” od 11 ta­ča­ka (ko­je je ob­ja­vio J. Lan­ger 1880), u ko­ji­ma su zah­ti­je­va­li da se ci­je­la Her­ce­go­vi­na pri­klju­či hab­zbur­škoj dr­ža­vi kao nje­na auto­nom­na oblast. Na če­lu je bio po­sta­vljen je­dan gu­ver­ner, a te­ži­na za­htje­va je iz­ra­že­na u oba­ve­zi po­seb­ne za­šti­te pra­vo­slav­ne vje­re i cr­kve. Pro­je­kat je bio ozbilj­no pri­mljen na hab­zbur­škom dvo­ru i iz­gle­dao ostvar­ljiv sve dok je austrij­ska ar­mi­ja po­ka­zi­va­la u tom ra­tu ne­ke ofan­ziv­ne na­mje­re. Po­raz i mir 1739. su od­lo­ži­li te na­de za ne­što ma­nje od tri de­ce­ni­je.
Cr­na Go­ra je osta­la je­dan uz­ne­mi­ren osi­njak, kao što je za du­že vri­je­me i ra­ni­je bi­la. Vla­di­ka Va­si­li­je je 1752. pu­to­vao u Ru­si­ju, gdje je dvi­je go­di­ne po­tom štam­pao i jed­nu „Isto­ri­ju o Čer­noj Go­ri”, pr­vo ta­kvo dje­lo u mo­der­noj isto­ri­ji. Obe­ća­vao je da mo­že po­di­ći če­tr­de­set hi­lja­da voj­ni­ka pro­tiv Tu­ra­ka, iako mu se je­dan pro­tiv­nik kod ku­će ru­gao da to­li­ko ne­ma ni sta­nov­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)