Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


„Vje­re­ni­cu” je pi­sao bez ve­li­kih pre­ki­da, bi­lo je pe­ri­o­da kad je „bi­vao u for­mi” (O.L. Kni­per, 19. de­cem­bar 1902. go­di­ne). Ipak, i krat­ke pri­po­vi­jet­ke pi­sao je ta­da sko­ro po tri mje­se­ca i to­me tre­ba do­da­ti još ne­ko­li­ko mje­se­ci, jer je on „iz­ba­ci­va­njem dje­lo­va pri­če i po­pra­vlja­njem” vr­šio ko­rek­tu­re pri­ča. Ne­kom sre­ćom do­šao je do nas nje­gov ori­gi­nal­ni kon­cept i či­sto pre­pi­sa­ni tekst, a ta­ko­đe dvi­je ura­đe­ne ko­rek­tu­re, ko­je po­ka­zu­ju ka­kav je to bio ogro­man rad i ve­li­ko po­pra­vlja­nje auto­ra.
U to vri­je­me on je pi­sao „6-7 re­do­va na dan”. I pro­blem ni­je bio sa­mo u na­glom po­gor­ša­va­nju zdra­vlja, ne­go i na unu­tra­šnjem osje­ća­ju pre­ma vri­jed­no­sti na­pi­sa­nog.
U pe­ri­o­du od 1899 – 1902. go­di­ne pr­vi put su iz­da­ta sa­bra­na dje­la Če­ho­va. Iz­da­vač A.F. Marks pri­u­štio je se­bi pra­vo da ob­ja­vlju­je sva dje­la Če­ho­va u na­red­nih 20 go­di­na. Ugo­vor je obez­bje­đi­vao pi­scu fi­nan­sij­sku si­gur­nost sle­de­ćih ne­ko­li­ko go­di­na. Ali on mu je pri­či­nio i od­re­đe­ne ne­u­god­no­sti. Marks je po­stao vla­snik bez ogra­ni­če­nja svih Če­ho­vlje­vih dje­la, i sa­da­šnjih i bu­du­ćih, a po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja u pe­ri­o­dič­noj štam­pi, autor ni­je mo­gao ni­šta da ob­ja­vi kod dru­gog iz­da­va­ča. Marks mu je no­vac is­pla­ći­vao u ra­ta­ma.
To što je Marks, čak i u štam­pi, ozna­čio se­be kao „vla­snik” Če­ho­vlje­vih dje­la, pi­scu ni­je bi­lo dra­go, čak mu je bi­lo i ne­pri­jat­no zbog to­ga, za­to se, sa pu­no tu­ge, na ra­čun to­ga ša­lio, po­mi­nju­ći „rop­stvo” i „pro­ždr­lji­vu ti­gri­cu Mark­sa”. Ali, ka­ko je ka­sni­je pi­sao Če­hov, „ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, kad je kre­nuo raz­go­vor o pro­da­ji mo­jih dje­la Mark­su, ja ni­je­sam imao ni pre­bi­je­ne pa­re, a du­go­vao sam Su­vo­ri­nu i to što mi je ob­ja­vlji­vao bi­lo je pre­ko vo­lje, a što je naj­va­žni­je, pri­pre­mam se za umi­ra­nje i že­lim da svo­ja dje­la pri­ku­pim i, bar do­ne­kle, do­ve­dem u ne­ka­kav red” (O.L. Kni­per, 9. ja­nu­ar 1903. go­di­ne).
Ma ka­ko gle­da­li na ugo­vor sa Mark­som, jed­na za­slu­ga nje­go­va ni­je spor­na, taj ugo­vor ga je po­sta­kao i na­tje­rao da sa­ku­pi svo­ja ras­tu­re­na, na de­se­ti­ne pe­ri­o­dič­no ob­ja­vlje­na dje­la, da ih po­no­vo pre­gle­da i mno­ga na­no­vo pod­vrg­ne re­dak­tu­ri. Za­hva­lju­ju­ći tom po­slu u ni­zu slu­ča­je­va smo, ustva­ri, do­bi­li no­ve ori­gi­nal­ne va­ri­jan­te sta­rih pri­po­vi­je­da­ka sa istim te­ma­ma.
Do či­ta­la­ca su do­šla sva glav­na dje­la Če­ho­va. Ona su do­spi­je­va­la sko­ro na sva­ko mje­sto, po­seb­no kad ih je Marks iz­dao u 16 to­mo­va kao bes­pla­tan pri­log uz naj­po­pu­lar­ni­ji ča­so­pis u Ru­si­ji „Ni­va”.
Tih go­di­na još vi­še ja­ča bli­skost sa Mo­skov­skim Hu­do­že­stve­nim te­a­trom. Spe­ci­jal­no za to po­zo­ri­šte Če­hov je na­pi­sao po­zo­ri­šni ko­mad „Tri se­stre”. On se pri­ka­zi­vao sa ve­li­kim uspje­hom i bio je je­dan od glav­nih ko­ma­da na re­por­to­a­ru Mo­skov­skog te­a­tra. Po­zo­ri­šte je tra­ži­lo još ta­kvih ko­ma­da. „Že­lja mi je da na­red­nu po­zo­ri­šnu se­zo­nu – pi­sao je V.I. Ne­mi­ro­vič-Dan­čen­ko Če­ho­vu 1902. go­di­ne – otvo­rim 1. ok­to­bra sa tvo­jim no­vim ko­ma­dom”.
Če­hov je na­pi­sao „Vi­šnje­vu ba­štu”. Kao i dru­ga knji­žev­na dje­la u tom vre­me­nu, i po­zo­ri­šne ko­ma­de je pi­sao te­ško. „Pi­šem po 4 re­da dnev­no, a i njih pi­šem sa te­škom mu­kom” , pi­sao je on.
Pre­mi­je­ra je bi­la za­mi­šlje­na da se oda po­čast ovom ve­li­kom pi­scu uz nje­go­vo pri­su­stvo. Če­hov ni­je vo­lio ju­bi­le­je i go­vo­re. Bu­njin se sje­ća ka­ko je jed­nom u ne­kom re­sto­ra­nu u Alup­ki, gdje je do­ruč­ko­vao Če­hov, ne­ka­kav go­spo­din ustao i na­zdra­vio pri­sut­nom An­to­nu Pa­vlo­vi­ču, po­no­su na­še knji­žev­no­sti i tvor­cu ne­ve­se­lih osje­ća­nja... „Po­bli­je­dev­ši, on je ustao i iza­šao”, pi­še Bu­njin. Bu­njin se sje­ća i ka­ko je on po­ne­kad pra­vio do­sjet­ke na tu te­mu: „Znam ja ta­kve ju­bi­le­je. Dva­de­set pet go­di­na te gr­de i psu­ju na sva usta, a on­da te na­gra­de na­liv-pe­rom od alu­mi­ni­ju­ma i sa su­za­ma i po­ljup­ci­ma, ci­je­li dan oba­si­pa­ju ko­je­ka­kvim glu­po­sti­ma”.
Če­ti­ri go­di­ne pri­je to­ga, Če­hov je pi­sao se­stri: „O, ka­ko mi je dra­go što ni­ko ne zna kad sam po­čeo da pi­šem”. To stvar­no ni­ko ni­je znao, a i da­nas ne zna­ju i spo­re se oko to­ga, ko­ju go­di­nu da sma­tra­ju po­čet­nom i još uvi­jek tra­ga­ju za tim. Ali, Mo­skov­ski Hu­do­že­stve­ni te­a­tar je od­lu­čio da to bu­de 1879. go­di­na, da bi 1904. go­di­nu mo­gli da pro­gla­se za ju­bi­lar­nu i pro­sla­ve 25 go­di­na knji­žev­nog ra­da tvor­ca „Če­ho­vlje­vog po­zo­ri­šta”.
Za sve­ča­nost, ko­ju su pri­pre­mi­li, Če­hov ni­je znao. On ni­je pri­su­stvo­vao iz­vo­đe­nju pre­mi­jer­nog ko­ma­da. Za vri­je­me tre­ćeg či­na po­tra­ži­li su ga iza ku­li­sa. U pa­u­zi po­sli­je tre­ćeg či­na „Vi­šnje­ve ba­šte” po­če­li su po­zdrav­ni go­vo­ri, če­sti­ta­nja i či­ta­nje te­le­gra­ma od „Ru­ske mi­sli”, od Dru­štva lju­bi­te­lja ru­ske fi­lo­lo­gi­je, „Ru­skih no­vi­na”, Ma­log po­zo­ri­šta, od „Svi­je­ta umjet­no­sti”...
U ime Mo­skov­skog Hu­do­že­stve­nog te­a­tra po­zdra­vio ga je Vl. Ne­mi­ro­vič-Dan­čen­ko: „Dra­gi naš An­to­ne Pa­vlo­vi­ču! Znam da te go­vo­ri i če­sti­ta­nja za­ma­ra­ju, ali ti se mo­raš i sa tim za­do­vo­lji­ti i utje­ši­ti, iako ti je do­ne­kle ja­sno, ka­kvu bez­gra­nič­nu oda­nost osje­ća pre­ma te­bi ci­je­lo obra­zo­va­no ru­sko dru­štvo”.
Če­hov je bio mno­go bo­le­stan, po­ku­ša­vao je da za­u­sta­vi ka­šalj, iz sa­le su vi­ka­li: „Sje­di­te, sje­di­te...” Mno­gi­ma je ova sve­ča­nost li­či­la na ra­sta­nak i opra­šta­nje od pi­sca.
(Na­sta­vi­će se)