PI­ŠE:
DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ



Ger­hard Ge­ze­man je ro­đen 1888. go­di­ne, a umro je 1948. go­di­ne. Ger­ma­ni­stič­ke stu­di­je je za­vr­šio u Kiel-u i po­lo­žio je dok­tor­ski is­pit na te­mu „Ča­ro­li­je u ve­zi sa ki­šom u Nje­mač­koj“. Ge­ze­man je iza­bran za pro­fe­so­ra sla­vi­sti­ke na Nje­mač­kom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu 1922. u Be­o­gra­du osni­va 1939. Nje­mač­ki in­sti­tut. Bio je na­i­me­no­van za nje­go­vog uprav­ni­ka. In­sti­tut je u svom sa­sta­vu imao ju­go­slo­ven­sko odje­lje­nje či­je cilj bio pro­u­ča­va­nje na­še na­rod­ne po­e­zi­je, pr­ven­stve­no ep­ske pje­sme.
Nje­go­vo na­uč­no dje­lo je en­ci­klo­pe­dij­skog ob­u­hva­ta. Ba­vio se fi­lo­zo­fi­jom, et­no­lo­gi­jom, et­nop­si­ho­lo­gi­jom, knji­žev­no­šću, an­tro­po­ge­o­gra­fi­jom, ka­rak­te­ro­lo­gi­jom i su­sjed­nim na­uč­nim di­sci­pli­na­ma.
Naj­zna­čaj­ni­ja nje­go­va dje­la su: „Er­lo­ge­nets­ki ru­ko­pis, naj­sta­riji zbor­nik na­rod­nih pje­sa­ma“, „O ju­go­slo­ven­skoj na­rod­noj mu­zi­ci“, „Ju­go­slo­ven­ski mu­ha­me­dan­ci“, „Ju­go­sla­vi­ja, na­rod, pri­ro­da i kul­tu­ra“, „Kul­tu­ra Ju­žnih Slo­ve­na”, zbir­ku pre­vo­da cr­no­gor­skih na­rod­nih pri­ča „Ju­na­ci, pa­sti­ri i haj­du­ci“, kao i „Čoj­stvom i ju­na­štvo sta­rih Cr­no­go­ra­ca“.
„Čoj­sto­vo i ju­na­štvo sta­rih Cr­no­go­ra­ca” je ve­o­ma zna­čaj­no dje­lo pr­ven­stve­no ka­rak­te­ro­lo­škog i et­no-psi­ho­lo­škog ka­rak­te­ra. Ovo dje­lo pre­sta­vlja svo­je­vr­snu sin­te­zu o ju­na­štvu i čoj­stvu Cr­no­go­ra­ca u pa­tri­jar­hal­nom, od­no­sno tra­di­ci­o­nal­nom dru­štvu. Ri­ječ je, u stva­ri, o svo­je­vr­snom ka­rak­te­ro­loškom lek­si­ko­nu u ko­je­mu se ob­ja­šnja­va­ju poj­mov­no-te­o­rij­ske i em­pi­rij­ske ka­te­go­ri­je i poj­mo­vi. Osim to­ga, ov­dje se po­ja­vlju­ju i ne­ki ma­nje po­zna­ti poj­mo­vi, kao, na pri­mjer, agon kao ključ­na ka­te­go­ri­ja u eks­pli­ka­ci­ji he­ro­i­zma, he­roj­skog dru­štva.
Da bi ob­ja­snio su­šti­nu ka­te­go­ri­ja ka­rak­te­ra i mo­ra­la, Ge­ze­man u fo­ku­su svo­je ana­li­tič­ke pa­žnje sta­vlja ple­me. On, na­i­me, sa­svim oprav­da­no re­zo­nu­je da se tra­di­ci­o­nal­ni mo­ral Cr­no­go­ra­ca ne mo­že ob­ja­sni­ti bez ple­me­na kao naj­bit­ni­je dru­štve­ne za­jed­ni­ce u tra­di­ci­on­alnom dru­štvu Cr­ne Go­re. Mo­že se re­ći da je ple­me u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj mje­ri uti­ca­lo na stva­ra­nje mo­ra­la.
Ge­ze­man od­re­đu­je ple­me dru­štve­nu za­jed­ni­cu, kao po­li­tič­ku or­ga­ni­za­ci­ju i kao za­jed­ni­cu krv­nih srod­ni­ka. Me­đu­tim, tre­ba is­ta­ći Ge­ze­ma­no­vu opa­sku da sva­ko ple­me ne po­ti­če od istog krv­nog srod­ni­ka. Če­sto se de­ša­va­lo da je­dan od po­zna­tih ple­me­ni­ka, ple­men­skih pr­va­ka oku­plja oko se­be i one ko­ji ne po­ti­ču od za­jed­nič­kog pre­tka. No, vre­me­nom se oni uta­pa­ju u od­re­đe­nu ple­men­sku za­jed­ni­cu stvar­no mi­sle­ći da po­ti­ču od tog za­jed­nič­kog pre­tka i da su krv­ni srod­ni­ci. O to­me, iz­me­đu osta­log, Ge­ze­man eks­pli­ci­ra: „Cr­no­gor­ska ple­me­na se di­je­le u dvi­je glav­ne gru­pe u ple­me­na kr­še­vi­te od­no­sno, sta­re Cr­ne Go­re iz­me­đu Ze­te, Ska­dar­skog je­ze­ra i Bo­ke sa pri­rod­nim sre­di­štem u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru, za­tim ple­me­na vi­so­kih šu­mo­vi­tih pred­je­la iz­me­đu Ze­te i Li­ma. Ova dru­ga gru­pa raz­li­ku­je opet her­ce­go­vač­ka ple­me­na i no­vo­cr­no­gor­ska ple­me­na „sed­mo­ro br­da“. Sva­ko ple­me sma­tra se­be za pri­rod­no, krv­nim srod­stvi­ma na­sta­lu za­jed­ni­cu i ovo shva­ta­nje do­ka­zu­je pre­da­njem da svi nje­go­vi čla­no­vi vo­de po­ri­je­klo od za­jed­nič­kog pre­tka, Va­so­je­vi­ći od Va­sa, Pi­pe­ri od Pi­pa, Bje­lo­pa­vli­ći od bi­je­log Pa­vla itd. Mi zna­mo, me­đu­tim, da je ovo ple­men­sko shva­ta­nje dje­li­mič­no sa­mo fik­ci­ja. Ali to ne go­vo­ri pro­tiv nje­go­ve so­ci­o­lo­ške i mo­ral­ne vri­jed­no­sti, sva­ko ple­me no­si u se­bi, sva­ka­ko krv­nu je­zgru od sta­rih ple­me­na, ali ako se gru­pi­šu i pri­do­šli­ce raz­li­či­tog po­ri­je­kla, ko­ji pri­pa­da­nje o po­ri­je­klu ple­me­na pri­hva­ta­ju kao svo­je i ta­ko se du­hov­no ukla­pa­ju u od­no­sno ple­me. Osim to­ga, sva­ko ple­me sa­dr­ži ostat­ke sta­rih ple­me­na, ko­ji su u pri­vred­noj i po­li­tič­koj bor­bi iz­gu­bi­li svo­je po­sto­ja­nje. U pi­ta­nju je, da­kle, krv­no srod­stvo sli­va­njem a ne ši­re­njem kr­vi. Kad je ple­me već ta­ko for­mi­ra­no, ono stvar­no či­ni, usred svo­ga par­ti­ku­la­ri­zma i strep­nje od sve­ga stra­no­ga či­ne­ći ubr­zo stvar­no krv­nu za­jed­ni­cu.
Va­žno je i ovo: dje­lo­vi ovih no­vo­ple­me­ni­ka, i do­šlja­ci, is­pu­ni­li su u Cr­noj Go­ri no­vim ži­vo­tom sta­re ple­men­ske ostat­ke, ko­ji su po­sle slo­ma dr­žav­nih vla­sti bi­li još pre­o­sta­li u osla­blje­nom ob­li­ku. Ovi do­šlja­ci su bi­li naj­ot­por­ni­ji, naj­sa­mo­svje­sni­ji, si­gur­no i naj­i­muć­ni­je po­ro­di­ce iz obla­sti po­tla­če­nih od Tu­ra­ka, ko­ji su slo­bo­dan iako osku­dan i opa­san ži­vot u kr­še­vi­tim gu­du­ra­ma pret­po­sta­vi­li ži­vo­tu u plod­nim ali po­tla­če­nim kra­je­vi­ma. (Čoj­stvo i ju­na­štvo sta­rih Cr­no­go­ra­ca, str.32-33)
Svo­je kon­sta­ta­ci­je Ge­ze­man po­tvr­đu­je Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma iz Gor­skog vi­jen­ca.
„Srp­skoj ka­pi svud ime po­gi­be!/ Po­sta­do­še la­si ra­ta­ri­ma/ Po­tur­či se pla­hi i la­ko­mi/ Mli­je­ko ih Srp­sko raz­gu­ba­lo/ Što ute­če is­pod sa­blje Tur­ske/ Što na pra­vu vje­ru ne­po­hu­li/ Što se ne­će u lan­ce ve­za­ti/ To se zbje­že u ove pla­ni­ne/ Da gi­ne­mo i krv pro­li­va­mo/ Da ju­nač­ki ama­net ču­va­mo/ Div­no ime i sve­tu slo­bo­du/ (isto, str 33).
U ovom kon­tek­stu se po­sta­vlja ključ­no pi­ta­nje: Ka­kav se pro­ces od­vi­jao u na­stav­ku no­vih ple­men­skih stvo­re­vi­na. Uz iz­vje­snu po­moć Mi­la­na Su­fla­ja, hr­vat­skog al­ba­na­lo­ga i isto­ri­ča­ra, da je či­ni se, pri­lič­no smi­sa­on od­go­vor „sta­re ilir­ske ple­men­ske tvo­re­vi­ne ra­zo­ri­la je pr­vo rim­ska kul­tu­ra, a no­vi­je je, naj­pre vi­zan­tij­ska, a ka­sni­je kul­tu­ra srp­ske dr­žav­ne mi­sli.
Na­sta­vi­će se