Aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić

Uz po­moć jed­nog od dvo­ji­ce pre­ten­de­na­ta na vla­di­čan­ski tron, Šće­pan Ma­li je iza­brao no­vog vla­di­ku, a po­što­vao je i od­lu­ku Zbo­ra da se iza­be­re i no­vi gu­ver­na­dur. Ka­da je do­šao u Cr­nu Go­ru, on je stvo­rio je­dan ma­nji oru­ža­ni od­red. Bio je rje­čit, po­bo­žan, ne­na­me­tljiv. Do­ta­da za­va­đe­na kao osi­njak, Cr­na Go­ra je po­sta­la sre­đe­no dru­štvo u ko­me se zna­lo ko za­po­vi­je­da a ko slu­ša. Svi su svje­do­ci o nje­mu pi­sa­li kao obra­zo­va­nom čo­vje­ku ko­ji go­vo­ri ne­ko­li­ko je­zi­ka, a u srp­skom iz­go­vo­ru osta­vlja uti­sak bo­san­skog uti­ca­ja i ru­skog ak­cen­ta. Ve­ne­ci­jan­ski sa­vre­me­ni­ci su ga ocr­nji­va­li i sma­tra­li va­ra­li­com. Du­brov­ča­ni su ga po­dr­ža­va­li, sla­li mu po­klo­ne, ki­par­sko vi­no, slat­ki­še. Na za­htjev da mu ša­lju i voj­nu opre­mu, osta­ja­li su for­mal­no glu­vi. Osta­je ipak za­da­tak bu­du­ćih is­tra­ži­va­nja da se još pro­vje­re svi iz­vo­ri, zbog mo­gu­će sum­nje da je iza Šće­pa­na Ma­log sta­ja­la austrij­ska po­li­ti­ka na Bal­ka­nu i njen za­štit­nik Du­bro­vač­ka re­pu­bli­ka.
Ne­ki ras­plet u go­le­moj li­te­ra­tu­ri o Šće­pa­nu Ma­lom uči­ni­lo je ot­kri­će ru­skog isto­ri­ča­ra J.V. Ko­stja­šo­va da je Ka­ta­ri­ni II 1769. bi­lo pre­po­ru­če­no da za vo­đu srp­ske po­bu­ne od­re­di obra­zo­va­nog fi­lo­zo­fa i ru­skog ofi­ci­ra Jo­va­na Ste­fa­no­va Ba­le­vi­ća. Tu je te­o­ri­ju do­ku­men­to­vao i raz­ra­dio Ras­ti­slav V. Pe­tro­vić 2001. knji­gom „Šće­pan Ma­li. Za­go­net­ka je ri­je­še­na”. Po re­zul­ta­ti­ma tih is­tra­ži­va­nja, Šće­pan Ma­li je bio ro­đen 1728. u ple­me­nu Bra­to­no­ži­ća, vje­ro­vat­no se­lu Pe­le­vom Bri­je­gu. U mla­do­sti su ga Tur­ci za­ro­bi­li, pa ga je u Sa­ra­je­vu na tr­gu ro­bo­va ot­ku­pio sa­ra­jev­ski pra­vo­slav­ni vla­di­ka. Zbog iz­u­zet­ne ob­da­re­no­sti, po­slao ga je u Te­mi­švar i Kar­lov­ce, da na­sta­vi po­če­to uče­nje. Ta­mo­šnje cr­kve­ne vla­sti su mu omo­gu­ći­le da se upi­še na lu­te­ran­ski uni­ver­zi­tet u Ha­leu, gdje je po jed­nom po­dat­ku ostao de­vet, a po dru­gom se­dam go­di­na. Dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju „De pro­pa­ga­ti­o­ne re­li­gi­o­nis ar­ma­ta”, o oru­ža­nom pro­pa­gi­ra­nju vje­re, ob­ja­vio je na la­tin­skom 1752. Na­kon po­vrat­ka u Kar­lov­ce ra­dio je u grad­skoj upra­vi, po­bje­gao u Ru­si­ju zbog iz­da­va­nja la­žnih pro­pu­sni­ca cr­no­gor­skim iz­bje­gli­ca­ma u Ru­si­ju, po­stao ofi­cir u či­nu „se­kund-ma­jo­ra”. Po­ja­vio se na ja­dran­skoj oba­li 1766, sa ru­skom flo­tom.
Da je Ba­le­vić za­i­sta bio Šće­pan Ma­li, upu­ću­je či­nje­ni­ca da je po­zna­vao ne­ko­li­ko evrop­skih je­zi­ka, la­tin­ski, grč­ki i he­brej­ski, da je iz Ru­si­je 1768. k nje­mu do­šao nje­gov pri­ja­telj iz Kar­lov­ca pu­kov­nik Ja­kov Je­zdi­mi­ro­vić. Iza­sla­nik ca­ri­ce Ka­ta­ri­ne II knez J.V. Dol­go­ru­ki ga ni­je smi­je­nio. Sa­mo je iz­vi­je­stio da su dru­gi o nje­mu ši­ri­li le­gen­du da je on biv­ši ru­ski car.
Na­kon jed­nog bo­ja sa Tur­ci­ma u Ostro­škom klan­cu Šće­pan Ma­li se po­ka­zao ne­do­ra­slim voj­nič­kom za­na­tu. Ne­ki to pri­pi­su­ju na­mjer­nom za­u­sta­vlja­nju ru­ske po­mo­ći. Bio je osum­nji­čen da je ku­ka­vič­ki po­bje­gao. Od ta­da je upra­vu nad na­ro­dom osta­vljao cr­no­gor­skom vla­di­ci, a sam se po­vu­kao u ma­na­stir. Pri­li­kom grad­nje pu­te­va, bio je ra­njen uz po­sta­vlja­nje ba­rut­ne mi­ne. Ubio ga je je­dan Grk, ko­ga je po­slao ska­dar­ski pa­ša i ko­ji je uspio da mu po­sta­ne slu­ga. Pre­pad­nu­ti ru­skog pro­do­ra kroz Bu­gar­sku, Tur­ci su pri­sta­li na mir 21. ju­la 1774. u Ku­čuk Kaj­nar­dži­ju. Pre­go­vo­ri su tra­ja­li sa­mo se­dam ča­so­va. Iako u ugo­vo­ru ni­je bi­lo po­me­na o Sr­bi­ma, od op­štih ko­ri­sti za hri­šćan­sko sta­nov­ni­štvo, oni su tim mi­rom do­bi­li pr­vi put jed­nu ne­for­mal­nu ga­ran­ci­ju. Bi­la je pro­gla­še­na am­ne­sti­ja za sve ko­ji su di­za­li usta­nak pro­tiv sul­ta­na, oslo­bo­đe­ni pla­ća­nja po­re­za za dvi­je go­di­ne i svih ne­pla­će­nih na­me­ta. Ob­no­vlje­ne su Mol­da­vi­ja i Vla­ška, a nje­ni go­spo­da­ri do­bi­li su pra­vo da ima­ju svo­je pred­stav­ni­ke pri sul­ta­no­vom dvo­ru. Naj­zna­čaj­ni­ja od­red­ba je bi­la za­šti­ta pra­vo­slav­nih hri­šća­na i pra­vo Ru­si­je „de par­ler en le­ur fa­ve­ur”. Dru­gim ri­je­či­ma, pra­vo­slav­ni hri­šća­ni su bi­li sta­vlje­ni pod ru­sku za­šti­tu. Da po­kva­ri ru­ske ra­ču­ne, sul­tan je jed­nim ugo­vo­rom 1775. pre­dao Austri­ji Bu­ko­vi­nu. Oni ta­ko po­sta­ju za­štit­ni­ci uni­ja­ta, a po­ste­pe­no i svih kak­to­li­ka u car­stvu.
Zbog ogrom­nih pred­no­sti ko­je je u Is­toč­nom pi­ta­nju ostva­ri­la Ru­si­ja, Austri­ja je od­mah po­sli­je to­ga po­če­la rad na stva­ra­nju jed­nog sa­ve­za s njom. Naj­pri­je je iz­gle­da­lo da je je­di­ni cilj tih austrij­skih na­po­ra bi­la že­lja da one­mo­gu­ći slo­bod­ne ru­ke Ru­si­ji. U pret­hod­nim pre­go­vo­ri­ma je Austri­ja pre­pu­šta­la Ru­si­ji da za­u­zme bo­ga­ti i stra­te­ški naj­zna­čaj­ni­ji Kon­stan­ti­no­polj sa mo­re­u­zi­ma, a za se­be je tra­ži­la po­sjed Ma­le Vla­ške, Za­pad­ne Bu­gar­ske, Sr­bi­je, Bo­sne, Al­ba­ni­je i Grč­ke. Ta di­ob­na li­ni­ja je išla od Ni­ko­po­lja na Du­na­vu do Or­fan­skog za­li­va, na ušću ri­je­ke Stru­me u Egej­sko mo­re. Ta oblast za­pad­ne Bu­ga­r­ske je pri­bli­žno ta­ko ula­zi­la u Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju, iako je bi­lo da­le­ko od to­ga da je iko ma­rio za ne­ke et­nič­ke li­ni­je, jer do­tle ljud­ska kul­tu­ra još ni­je bi­la do­šla.
Po­sle­di­ce ovog ra­ta su bi­le sil­no stra­da­nje hri­šćan­skog na­ro­da na pod­ruč­ju Grč­ke i Cr­ne Go­re, gdje je do­šlo do ustan­ka. Tur­ci su u svi­je­tu iza­zva­li strah gra­đe­njem pi­ra­mi­da i ku­la od po­sje­če­nih ljud­skih gla­va. Od ta­da će te „će­le-ku­le” bi­ti mi­ljo­ka­zi i srp­ske isto­ri­je. (…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)