PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


„Ono što se u no­vi­je vre­me sre­ta sa­mo su so­ci­o­lo­ški osta­ci ka­snog sred­njeg ve­ka, ko­je je re­ge­ne­ri­sao ata­vi­stič­ki duh za­jed­ni­ce, ka­da je udar tur­ske in­va­zi­je do sr­ži po­tre­sao sred­njo­ve­kov­no dru­štvo ovih ze­ma­lja. Ta­da se ovaj dru­štve­ni po­re­dak ras­pao, ali se ni­je de­ge­ne­ri­sao ne­go se vra­tio na svo­je ne­ka­da­šnje sta­rin­ske ob­li­ke, da­kle, re­ge­ne­ri­sao se da bi op­stao“ (isto, str 28).
Pre­ma Ge­za­ma­nu, da­kle, naj­ve­ći ne­pri­ja­telj ple­men­skih for­ma­ci­ja je dr­žav­na i kra­ljev­ska vlast, i tu­đa i sop­stve­na. One su od po­gla­vi­ce ple­me­na stva­ra­le di­na­stič­kog či­nov­ni­ka, ko­ji uni­šta­va po­li­tič­ku slo­bo­du svo­jih ple­me­ni­ka, a umje­sto ple­me­ni­ka iz­gra­đu­je po­da­ni­ke či­ne­ći ih za­vi­snim.
Zna­čaj­no je uoči­ti ka­ko je Ge­ze­man, uz po­moć Su­fla­ja, u vi­so­kom sve­štven­stvu vi­dio mo­ral­ne vo­đe ko­ji po­ku­ša­va­ju da ple­men­ske tvo­re­vi­ne pre­o­bra­te u hi­je­rar­hij­ske dr­žav­ne ame­be. To je uspje­lo vla­di­ci iz ple­me­na Nje­gu­ša.
–Do ove mo­ći – is­ti­če Ge­ze­man – cr­kva je do­spje­la u tre­nut­ku kad su iš­če­zli sta­ri di­na­sti ko­ji su vo­di­li po­sled­nje bor­be u od­bra­ni sred­njo­vje­kov­nih dr­ža­va pro­tiv tur­ske in­va­zi­je i kad je iden­ti­fi­ko­va­nje ve­re mo­ra­la i na­ro­da, bor­ba za na­sle­đe­nu ve­ru po­sta­la u isto vre­me i bor­ba za na­rod­nu i na­ci­o­nal­nu slo­bo­du. Vi­so­ka mi­si­ja ko­ju je ple­men­ski si­stem sa te stra­ne do­bio, iz­nad nje­go­ve na­gon­ske mr­žnje pro­tiv Tu­ra­ka, sa­sto­ji se i u tom ide­al­nom ci­lju, ko­ji je ple­me­na oslo­bo­dio par­ti­ku­la­ri­zma, usko­gru­dog ego­i­zma i pa­stir­skog ra­sip­nič­kog me­đu­sob­nog pro­li­va­nja kr­vi. (isto str 32).
Iz pret­hod­nog pro­iz­i­la­zi da je ple­me per­ma­nent­no emi­to­va­lo sig­na­le ko­ji su učvr­šći­va­li po­sto­ja­nje i osta­ja­nje tra­di­ci­o­nal­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti. Osim to­ga, ple­me je bi­lo plod­no tle za for­mi­ra­nje glav­nih ka­rak­ter­nih i mo­ral­nih oso­bi­na Cr­no­go­ra­ca.
Agon
Već je na­po­me­nu­to da je u svo­je raz­ma­tra­nje po ka­rak­te­ru i mo­ra­lu Cr­no­go­ra­ca Ge­ze­man uveo bit­no poj­mov­no od­re­đe­nje ko­je se zo­ve agon. Agon je, po nje­mu, tje­le­sno i mo­ral­no tak­mi­če­nje, je­dan od naj­va­žni­jih so­ci­o­lo­ških i ka­rak­te­ro­lo­ških za­ko­na čo­vje­čan­stva.
Ge­ze­man je eks­pli­ci­rao, od­no­sno ob­ja­snio svo­je na­mje­re o ago­nu: „Hteo bih da po­ka­žem da agon sa­dr­ži od­re­đe­ne i ži­vot­no va­žne sna­ge ko­je uob­li­ča­va­ju ži­vot i kul­tur­no ga pro­ži­ma­ju. Hteo bih da po­ka­žem da agon ni­je oli­če­nje iskon­ske bo­rač­ke sna­ge, već ne­što da­le­ko va­žni­je: njen re­gu­la­tiv, njen si­gur­no­sni ven­til, njen go­spo­dar i uči­telj, njen men­tor, njen sta­re­ši­na oruž­ja, po­ne­kad i njen pe­dant­ni na­stoj­nik, ukrat­ko njen za­kon. O ago­nu se mo­že go­vo­ri­ti kao o iz­vje­snom „me­ha­ni­zmu“. On se to­li­ko iz­gra­di i uti­sne u mo­zak i sr­ce nje­go­vih no­si­la­ca da se naj­zad upra­žnja­va s ne­po­gre­ši­vo­šću jed­nog is­pro­ba­nog me­ha­ni­zma. A on­da, ide, raz­u­me se, da­lje svo­jim sop­stve­nim pu­tem do u ču­de­snost.” (isto str 108). Ge­ze­man sma­tra: či­tav raz­voj od is­ko­sne sna­ge do iz­gra­đe­nog čo­ve­ka u ju­na­ku, hu­ma­ni­tas he­ro­i­ca, ne mo­že se za­mi­sli­ti bez onih sred­sta­va ko­ja su pri­mje­nji­va­na, tj. bez ago­na. „Agon je stva­ra­lac ovog mo­ra­la, de­mi­jurg ko­ji sa­vla­đu­je ma­te­ri­ju.” (isto str.109)
Sma­tra­mo da je Ge­ze­man pre­tje­rao u ide­a­li­za­ci­ji ago­na, od­no­sno tje­le­snog i mo­ral­nog tak­mi­če­nja. Kad je u pi­ta­nju tak­mi­če­nje ko je bo­lji i ko će bo­lji bi­ti, Mar­ko Mi­lja­nov opo­mi­nje da ta­kvo tak­mi­če­nje mo­že da pre­đe u pu­ko nad­gor­nja­va­nje. Po Mar­ku Mi­lja­no­vu, mo­že da pro­iz­ve­de ne­tr­pe­lji­vost, pi­zmu, za­vist, pa i me­đu­ljud­ske kon­flik­te.
Ka­kav je Cr­no­go­rac, a
ka­kav Her­ce­go­vac
Da bi što pla­stič­ni­je ob­ja­snio su­šti­nu cr­no­gor­skog he­ro­i­zma, cr­no­gor­skog čoj­stva i ju­na­štva, Ge­ze­man uka­zu­je na raz­li­ke iz­me­đu cr­no­gor­skog, her­ce­go­vač­kog i al­ban­skog he­ro­i­zma. Na­rav­no, Ger­man je sup­til­nom ana­li­zom uočio ne­ke raz­li­ke. Po­seb­nu raz­li­ku je po­sve­tio iz­me­đu „Er­ce­go­va­ca i Cr­no­go­ra­ca”; on, u stva­ri, ci­ti­ra Si­ma Šo­ba­ji­ća iz dje­la „Cr­no­gor­ci“, na stra­ni 56: „Kao rat­nik, Er­ce­go­vac je spor, ali hra­bar i is­tra­jan. Cr­no­go­rac je plah i ne­sta­lan. Er­ce­go­vac se bra­ni, Cr­no­go­rac ju­ri­ša. Ina­če su Er­ce­gov­ci tro­mi­ji, ali kul­tur­ni­ji i du­blji u osje­ća­nji­ma, a Cr­no­gor­ci pla­ho­vi­ti, upor­ni i su­ro­vi. Er­ce­go­vac je sa svo­ga ju­na­štva po­no­sit. Cr­no­go­rac još i ohol. Ju­na­štvo Er­ce­gov­ca je ju­na­štvo na­ro­da, ju­na­štvo Cr­no­go­ra­ca je ju­na­štvo ple­me­na. Ona­mo ju­na­ci op­šti, a ova­mo po­je­di­nač­ni. Sto­ga je ri­je­dak Er­ce­go­vac ko­ji se hva­li­še i raz­me­će, a još rje­đi Cr­no­go­rac ko­ji dru­gog hva­li. Er­ce­go­vac pri­ča i tu­đe za­slu­ge, Cr­no­go­rac sa­mo svo­je pre­i­muć­stvo. Onaj kao i svi osta­li, a ovaj uz naj­za­slu­žni­je. Er­ce­go­vac ka­že mi, Cr­no­go­rac Ja! Cr­no­go­rac je sa­mo­po­u­zda­ni­ji od Er­ce­gov­ca i ot­por­ni­ji. On je mno­go is­klju­čiv, u jed­nom prav­cu sa­vr­še­ni i iz­gra­đe­ni, ti­je­sto od ko­jeg se ne mo­že iz­ra­di­ti dru­go ne­go je lju­tac ko­ji pu­ca sa­svim tu­đem prav­cem ne­go ga tu­đa vo­lja upu­će, on ima to­li­ko svo­ga ata­li­stič­kog, for­mi­ra­no­ga i ne­pro­mjen­lji­vo­ga, ali ipak pot­pu­no ure­đe­nog, da je ne­pri­ro­dan u sva­kom dru­gom po­lo­ža­ju i sta­nju, iz­gu­bljen, po­me­ten, ali u naj­bo­ljem slu­ča­ju ne­pro­duk­ti­van. On je bi­star, lak da shva­ti i na­u­či, da sa­vla­da ener­gi­ju i sa­vla­da pro­blem dok ga ne pro­u­či, ali isto ta­ko da tu i sta­ne i da se po­ste­pe­no vra­ti u sta­ri dru­štve­ni ko­lo­sek. Iz­ra­ža­va­ju­ći od na­u­če­no­ga sa­mo for­mu i ne pro­du­ku­ju­ći ni­šta.”Na­sta­vi­će se