PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­red pla­no­va o stva­ra­nju no­vih dr­ža­va na Bal­ka­nu, ko­je su od po­čet­ka op­te­re­će­ne da li je nji­ho­va osno­va stra­te­ški in­te­res ve­li­kih si­la, ili na­ci­o­nal­ne aspi­ra­ci­je ta­mo­šnjeg na­ro­da, ko­rist za Sr­be je do­la­zi­la od jed­nog ne­vi­dlji­vog vam­pi­ra ko­jeg je u Evro­pu uni­je­la Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja, za ko­ju po bal­kan­skim se­li­ma ni­ko ni­je znao, a svi su je na svo­joj ko­ži osje­ća­li. Po­vo­dom su­ko­ba re­vo­lu­ci­o­nar­ne Fran­cu­ske i Austri­je 1792. oko Ni­zo­zem­ske, Dan­ton je re­kao da bi na to osva­ja­nje Fran­cu­ska ima­la pra­vo i po pra­vu ra­ta, ali da je re­vo­lu­ci­o­nar­na re­pu­bli­ka ipak to­li­ko ci­vi­li­zo­va­na i pri­zna­je „uni­ver­zal­nu prav­du i pra­va na­ro­da” da bi pri­mi­je­ni­li pra­vo na osva­ja­nje. „Po­li­ti­ka i prav­da su du­go vre­me­na bi­le raz­dvo­je­ne ide­je, ali je Re­pu­bli­ka od­luč­na da ih vi­še ni­ka­da ne raz­dva­ja.” Do kra­ja tog vi­je­ka će se taj duh pra­va na­ro­da na slo­bo­du osje­ti­ti i me­đu Sr­bi­ma.
Austri­ja je ušla u rat pro­tiv Tur­ske u fe­bru­a­ru 1788, a u ok­to­bru voj­ska ge­ne­ra­la La­u­do­na za­u­zi­ma Be­o­grad, po­sli­je sve­ga 23 da­na op­sa­de. Po­ku­ša­ji pro­do­ra u Bo­snu su da­li sa­mo ne­ke po­čet­ne re­zul­ta­te za­u­zi­ma­njem Du­bi­ce, No­vog i Gra­di­ške uz oba­lu Sa­ve. Taj je pro­dor vr­lo br­zo za­u­sta­vljen. U po­za­di­ni je do­šlo do po­bu­ne Ma­đa­ra, ko­je je po­dr­ža­la Pru­ska, pri­je ne­go što ih je strah od Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je otri­je­znio. Austri­ja i Pru­ska su ima­le po­sje­de na Raj­ni, što ih pri­mo­ra­va da se iz­mi­re oko bal­kan­skih spo­red­nih stva­ri sa­ve­zom u Raj­hen­ba­hu 27. ju­la 1790. Austri­ja je sklo­pi­la mir sa Tur­skom u Svi­što­vu 4. av­gu­sta 1791, po ko­me je do­bi­la je­dan ma­li dio kod Or­ša­ve na Du­na­vu i is­prav­ku gra­ni­ce na Uni.
Iako su Sr­bi u ovom ra­tu u sve­mu iz­gu­bi­li, oni su bi­li nje­go­vi po­bjed­ni­ci u isto­rij­skom is­ku­stvu krat­kog ge­ril­skog ra­to­va­nja u tur­skoj po­za­di­ni. Voj­na gra­ni­ca je da­va­la tru­pe i za fron­to­ve u za­pad­noj Evro­pi ovog vre­me­na, pa hab­zbur­ški dvor pri­stu­pa ve­ćem i bo­ljem or­ga­ni­zo­va­nju srp­skih od­re­da za ak­ci­je u tur­skom za­le­đu. I u ra­ni­jim ra­to­vi­ma je to ra­đe­no, ali sa ma­nje si­ste­ma. U ovom su ra­tu stva­ra­ni et­nič­ki mje­šo­vi­ti do­bro­vo­ljač­ki od­re­di Fre­i­corps for­mi­ra­ni od Sr­ba, Ru­mu­na i po­ne­što Bu­ga­ra. Sva­ki je voj­nik do­bi­jao sto­ti­nu fo­rin­ti go­di­šnju pla­tu, ali je od to­ga mo­rao da po­kri­va i tro­ško­ve ne­ke opre­me i is­hra­ne. U ča­so­vi­ma kri­ze bi im se pri­ska­ka­lo u po­moć do­tu­ra­njem por­ci­ja hlje­ba kao i dru­gim austrij­skim voj­ni­ci­ma. Nji­hov je za­da­tak bio da ome­ta­ju tran­sport tur­ske ar­mi­je Du­na­vom i dru­gim ri­je­ka­ma, kao i pu­te­vi­ma do­li­nom Mo­ra­ve. Pr­va nji­ho­va ak­ci­ja je bi­la uspje­šan na­pad na ne­ko­li­ko du­nav­skih lu­ka u ko­ji­ma su ošte­će­ne tur­ske za­li­he, sem u lu­ci Be­o­gra­da.
Hab­zbur­ški rat pro­tiv Osman­lij­skog car­stva 1788–1791. imao je ve­li­ki zna­čaj za do­zri­je­va­nje srp­ske re­vo­lu­ci­je 1804. Iako su srp­ske do­bro­vo­ljač­ke je­di­ni­ce i u ra­ni­jim ra­to­vi­ma bi­le ko­ri­šće­ne, u ovom ra­tu je to ra­đe­no sa vi­še po­li­tič­kog in­te­re­sa i voj­nog si­ste­ma. Slo­bod­ni kor­pu­si (Fre­i­corps, Fre­i­korps) bi­li su no­vi­na u od­no­su na je­di­ni­ce istog na­zi­va u austrij­skoj i ve­ne­ci­jan­skoj voj­sci. Na is­ku­stvu Sed­mo­go­di­šnjeg ra­ta 1756–1763, kao i ame­rič­kog ra­ta za ne­za­vi­snost 1776–1783, po­ka­za­lo se da su ra­ni­ji kor­pu­si bi­li pre­va­zi­đe­ni; stva­ra­ni su od ma­log bro­ja do­bro­vo­lja­ca i to­kom ra­ta se ras­pa­da­li. U lan­cu „de­mo­krat­skih re­vo­lu­ci­ja” tog do­ba ame­rič­ko oslo­bo­đe­nje je po­ni­je­lo za­sta­vu, a s njom i ovaj na­čin ra­ta.
Voj­na na­u­ka je vr­lo br­zo pro­u­či­la or­ga­ni­za­ci­ju do­ta­da­šnjih kor­pu­sa kao glav­nog ob­li­ka voj­nih je­di­ni­ca u par­ti­zan­skom ra­tu. Već 1785. ka­pe­tan Jo­han Evald na­pi­sao je jed­nu ras­pra­vu o ma­lom ra­tu, u ko­me je bi­lo su­mi­ra­no is­ku­stvo dva po­me­nu­ta ra­ta. Po pri­ro­di za­da­ta­ka, no­vi ob­lik je na­zvan „la­ki kor­pus”. For­mi­ra se od lju­di „sa svih stra­na svi­je­ta”, a or­ga­ni­zu­je ga je­dan spo­so­ban ofi­cir. Bu­duć­nost su ima­li sa­mo oni kor­pu­si ko­ji su bro­ja­li naj­ma­nje hi­lja­du lju­di. Pre­po­ru­či­va­lo se vr­bo­va­nje mla­di­ća od 16 do 18 go­di­na, jer su sta­ri­ji te­ško iz­dr­ža­va­li na­po­re ra­ta i bje­ža­li. Jed­na tre­ći­na po­sa­de mo­ra bi­ti na ko­nji­ma.
Pred re­vo­lu­ci­ju 1804. ovi su kor­pu­si po­sta­li srp­ska voj­ska. Ne sa­mo u voj­nič­kom smi­slu, ne­go i du­hov­no su fraj­ko­ri bi­li naj­zna­čaj­ni­ji. Ovi la­ki kor­pu­si ni­je­su jed­no­o­bra­zno stva­ra­ni. U ra­tu pro­tiv Tur­ske 1788–1791. ima­li su za­pa­že­nu po­li­tič­ku ulo­gu. J. B. Šels ve­li da su stva­ra­ni „iz jed­ne na­ci­je i jed­nog je­zi­ka”. Vo­di­li su ih nji­ho­vi ofi­ci­ri, od­ra­sli i od­go­je­ni kod njih „na­dah­nu­ti sve­tom rev­no­šću za stvar do­mo­vi­ne”. Odi­je­va­ni su u sop­stve­na odi­je­la i sa svo­jom obu­ćom. „Bi­li su na­vik­nu­ti na vječ­nu bor­bu sa tur­skim raz­boj­nič­kim če­ta­ma od svo­je ra­ne mla­do­sti.” Sa­ku­plja­ni su kao do­bro­volj­ci iz svih slo­je­va na­ro­da „i zbog to­ga stva­ra­li ta­ko­zva­ne Slo­bod­ne kor­pu­se”. Pra­vo­slav­ni ka­lu­đe­ri i fra­njev­ci su uzi­ma­ni za iz­vi­đa­nje te­ri­to­ri­ja i sa­ku­plja­nje do­bro­vo­lja­ca. Pri­je for­mi­ra­nja Bo­san­skog fraj­ko­ra, u je­sen 1788, stvo­re­na je Po­sav­sko-ko­zar­ska mi­li­ci­ja od 908 bo­ra­ca, or­ga­ni­zo­va­na po si­ste­mu voj­ne gra­ni­ce. Voj­ni­ci su ži­vje­li kod svo­jih ku­ća. Ka­lu­đe­ri su ih sa­ku­plja­li, a srp­ski epi­skop Jo­van Jo­va­no­vić od­i­grao je ključ­nu ulo­gu u stva­ra­nju ovog fraj­ko­ra. Pr­vi put u isto­ri­ji su Sla­vo­ni­ja, Voj­vo­di­na, Bo­sna, Sr­bi­ja, Cr­na Go­ra (sa pla­no­vi­ma oko mle­tač­ke Dal­ma­ci­je) stra­te­ški uzi­ma­ne kao srp­ski et­nič­ki pro­stor.
(NA­STA­VI­ĆE SE)