-PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Da bi što vjer­ni­je pri­ka­zao lik Mi­lja­na Vu­ko­va, Ge­ze­man ci­ti­ra ocje­nu Mar­ka Mi­lja­no­va: „Pri po­gre­bu Mi­lja­na Vu­ko­va, na ko­ji su se bi­li sa­ku­pi­li sve znat­ni­je voj­sko­vo­đe i na­rod­ni gla­va­ri Cr­ne Go­re, na­bro­jao je voj­vo­da Bo­žo u svom po­smrt­nom slo­vu sve cr­no­gor­ske voj­vo­de, mr­tve i ži­ve. A Mar­ko je do­ba­cio `kakve voj­vo­de! Či­ta­vo Srp­stvo ima­lo je dvi­je pra­ve voj­vo­de: Ka­ra­đor­đa ko­ji je otjerao Tur­ke iz Šu­ma­di­je, i voj­vo­du Mi­lja­na Vu­ko­va ko­ji je doviknuo ali­be­gu Ša­ba­na­gi­ću. ` Ovo se ne­će vi­še zva­ti na­hi­ja be­ga Ša­ba­na­gi­ća, već ple­me Va­so­je­vi­ća, ko­ji­ma ću ja po­ba­ca­ti ću­la­ve sa glave`. To je i uči­nio” (isto, str 141-142).
Ne mo­že bi­ti po­zi­tiv­ni­je ocjene od ove, jer je u pi­ta­nju is­pu­nje­nje isto­rij­skih za­da­ta­ka svo­ga na­ro­da.
„Gor­ski vi­je­nac” – bi­bli­ja i fi­lo­zo­fi­ja
Odje­ljak, fi­lo­zo­fi­ja he­ro­i­zma, sma­tra­mo sin­te­zom sve­ga ono­ga što je Ge­ze­man re­kao o čoj­stvu i ju­na­štvu sta­rih Cr­no­go­ra­ca. To je esen­ci­ja nje­go­vog ka­zi­va­nja o ka­rak­ter­nim i mo­ral­nim od­li­ka­ma Cr­no­go­ra­ca. Cr­no­gor­ski he­ro­i­zam je, ustva­ri, fi­lo­zof­ski po­gled na svi­jet. Taj po­gled na svi­jet je de­fi­ni­san (od­re­đen) u Gor­skom vi­jen­cu. „Gor­ski vi­je­nac se uz­di­že iz­nad na­rod­ne knji­žev­no­sti, to je dje­lo to­li­ko bli­sko na­ro­du, da je od nje­go­ve po­ja­ve 1847. go­di­ne do da­na­šnjeg da­na bi­lo uvi­jek mno­go ne­ško­lo­va­nih Cr­no­go­ra­ca ko­ji ga zna­du na­pa­met. Je­din­stve­nost ovo­ga dje­la le­ži baš u to­me što `Gorski vijenac` pred­sta­vlja u isto vri­je­me, div­nu zo­ru ra­đa­nja no­ve srp­ske knji­žev­no­sti, ali i pre­o­bra­že­ni za­la­zak sun­ca: sta­ro he­roj­sko do­ba klo­ni se svom smi­ra­ju. Čo­vjek ko­ji mu je ko­pao ra­ku pje­va mu po­greb­nu pje­smu. On sa­ži­ma još jed­nom sve u svo­jim tu­rob­nim i la­pi­dar­nim mo­nu­men­tal­nim sti­ho­vi­ma, sve što či­ni naj­bit­ni­ju su­šti­nu ono­ga he­roj­skog do­ba, i ta­ko ga pre­da­je, u svom vi­so­ko umjet­nič­kom i fi­lo­zof­skom ob­li­ku, bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma svo­ga na­ro­da kao vje­či­to za­vje­šte­nje, ima sna­žnu do­zu že­lje­za mu­žev­no­sti u već raz­ma­že­nu krv na­ci­je.”
Na­ja­vio ne­sta­nak
he­roj­skog do­ba
Nje­goš je pro­na­šao ade­kvat­ne iz­ra­ze za fi­lo­zo­fi­ju he­ro­i­zma. To je mo­gao uči­ni­ti jer se na­la­zio na gra­ni­ci dva do­ba: he­roj­skog i gra­đan­skog, ali isto­vre­me­nog i na gra­ni­ci ko­ja je išla na gra­ni­cu nje­go­ve ve­li­ke du­še. To ga je uči­ni­lo vi­do­vi­tim, što mu je je­zik odri­je­ši­la. On je bio pje­snik, je­dan od naj­ge­ni­jal­nih u do­ba Ge­tea, Baj­ro­na, Pu­ški­na. Mar­ko Mi­lja­nov ni­je bio pje­snik. On je bio sa­mo umjet­nik, za­ka­šnje­li pi­sac i vas­pi­tač na­ro­da, ko­ji se la­tio pe­ra pod sta­re da­ne, kad vi­še ni­je mo­gao dje­lo­va­ti svo­jim dje­li­ma, ali on se ne na­la­zi na gra­ni­ci dva do­ba ko­ji bi se ukr­sta­li u nje­go­vim gru­di­ma. Voj­vo­da je sa­mo sun­ce na za­ho­du, sa njim od­la­zi i po­sled­nji ju­nak, po­sled­nji vi­tez, po­sled­nji ve­li­ki pred­stav­nik ono­ga mo­ra­la i men­ta­li­te­ta po či­jem je ži­vot­nom sta­blu Nje­goš pr­vi uda­rio sje­ki­rom. Po­la vi­je­ka po­sli­je Nje­go­še­ve smr­ti, ovo sta­blo je sa Mar­kom Mi­lja­no­vim obo­re­no na ze­mlju.” (isto, str 287-288)
I ta­ko je Ge­ze­man sa ne­vje­ro­vat­nom pre­ci­zno­šću na­ja­vio ne­sta­nak he­roj­skog do­ba i na­stan­ka no­vog. Ovo­me no­vo­me još ni­je da­to ime.
(KRAJ)