-Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Kod nje­ga se ne mo­že na­i­ći ni na jed­nom mje­stu mi­sao da je čo­vjek ta­kav ka­kav se is­po­lja­va za­to što je ta­ko ro­đen, čak i on­da ka­da se osje­ća fi­zič­kim bo­ga­ljem. Za nje­ga po­sto­ji pot­pu­na ve­za iz­me­đu stvar­no­sti i ljud­skog po­na­ša­nja, pa i sa­mih in­stin­ka­ta i u dru­štvu se za­pra­vo i od­lu­ču­je ka­kvi će­mo bi­ti i ka­ko će­mo se po­na­ša­ti. Na­rav­no, dra­stič­nost mu je po­treb­na da bi svoj re­volt za­šti­tio od mo­gu­ćeg pre­mi­šlja­nja ili za­u­zda­va­nja. On tra­ži ono što je naj­cr­nje i naj­go­re, ne li­bi se da do­ka­zu­je per­verz­no sla­do­stra­šće ot­me­nog dru­štva, ali isto ta­ko ni si­lo­va­nja, že­lju za ubi­stvom, be­stid­nost, po­hle­pu, ne­za­hval­nost, ali u for­ma­ma ko­je nam se svo­jom de­for­ma­ci­jom či­ne kao ko­nač­ne. Po­sli­je njih ni­šta ne osta­je u tim bi­ći­ma ljud­sko i te­ško se vra­ti­ti onoj ide­a­li­zo­va­noj i har­mo­nič­noj pri­ro­di. Zbog te ko­nač­no­sti u ko­ju smo do­ve­de­ni Bu­nju­el i pro­te­stu­je. Ono što ovaj film či­ni iz­u­zet­nim je­ste upra­vo sna­ga iz­ra­za u ko­me ras­po­zna­je­mo sva ova hti­je­nja. Pri­ča ima svo­je ja­sne kon­tu­re, a unu­tar njih se pr­vo oslo­ba­đa­ju pro­sto­ri za dra­mu iz ko­je do­la­zi do tra­gič­nog osje­ća­nja. Pri to­me se ne mi­je­nja ma­te­ri­jal – jer su svi ak­te­ri tu na oku­pu i u jed­nom kru­gu. Sva­ko od njih po­ku­ša­va da obez­bi­je­di se­bi in­stink­tiv­nu pri­sut­nost ta­ko da ni­je te­ško re­ži­ra­ti od­re­đe­ne pri­zo­re.
Bu­nju­el ne bje­ži od uža­sa­va­ju­ćih po­je­di­no­sti ko­je po­ne­kad iza­zi­va­ju i ga­đe­nje, ali ih ta­ko mo­di­fi­ku­je da, još dok se re­đa­ju do­ga­đa­ji, one isto­vre­me­no iz­ra­ža­va­ju sa­svim od­re­đe­nu me­ta­fo­rič­nost. Tran­sfor­ma­ci­je su iz­u­zet­no vi­dlji­ve, a po­ne­kad ih Bu­nju­el tre­ti­ra i kao od­re­đe­na sta­nja ko­ja su mu po­treb­na ra­di ja­ča­nja ci­je­le kom­po­zi­ci­je. Za nje­ga je to pred­sta­va ko­ja ima svo­ju ču­de­snu lje­po­tu, čak i on­da ka­da pot­pu­no od­u­da­ra od na­ših shva­ta­nja. Ov­dje se čak i in­stink­ti sla­žu, ta­ko da ih pri­mje­ću­je­mo kao od­re­đe­nu slo­je­vi­tost i dio sa­mog iz­ra­za. Bu­nju­e­lu je sta­lo da vje­ru­je­mo da već sa­mim tim što sve ovo či­ni mo­gu­ćim sma­tra­mo i re­al­nim. Ka­da do­đe do kul­mi­na­ci­je u or­gi­ja­ma oba­spra­vlje­nih – ja­sno je da to nijesu sa­mo fi­gu­re ko­je pred­sta­vlja­ju od­re­đe­ne poj­mo­ve ne­go i ne­što što je du­bo­ko ve­za­no upra­vo za ži­vot i svi­jet ko­ji se ovim po­ka­zu­je. Ova­kav Bu­nju­el već nam je po­znat u nje­go­vim fil­mo­vi­ma ka­kvog već zna­mo iz nje­go­vih „Ol­vi­da­do­sa” ili „Na­za­re­na”. On je sav udu­bljen i za­ni­jet jed­nom od mno­gih ale­go­ri­ja svog sta­rog bu­nju­e­lov­skog svi­je­ta. Cen­tral­no mje­sto u fil­mu po­klo­nje­no je jed­noj hri­šćan­skoj sve­ti­ci, nje­noj fa­na­tič­noj že­lji da se uz­vi­si do mi­lo­sti Go­spod­nje. Me­đu­tim, Bu­nju­el će iz­ni­je­ti sav svoj bun­tov­nič­ki pod­smi­jeh na dog­me hri­šćan­skog mi­lo­sr­đa. Vr­hu­nac tog nje­go­vog iro­nič­nog mi­ra­ku­la de­si­će se u ve­li­koj sce­ni pro­sjač­ke or­gi­je, ko­ji u od­su­stvu svo­jih do­bro­či­ni­te­lja pro­va­lju­ju u nji­ho­vu ve­le­lep­nu pa­la­tu uni­šta­va­ju­ći sve pred so­bom. U toj in­fer­nal­noj eks­plo­zi­ji be­sti­jal­nih na­go­na, Bu­nju­el će ići do kra­ja ostva­ru­ju­ći ne­što što do­sad na fil­mu ni­ko ni­je ni že­lio ni po­ka­zao. Pa­ra­le­le ko­je ti pri­zo­ri nu­de od­ve­šće nas u jed­nom tre­nut­ku i do Le­o­nar­da, či­ja će „Taj­na ve­če­ra” po­slu­ži­ti u ovom slu­ča­ju za jed­nu do pa­rok­si­zma sar­ka­stič­nu pa­ra­fra­zu. Ima li to­me ne­kog in­kvi­zi­tor­skog sa­mo­za­do­volj­stva? Naj­va­žni­je je što u fil­mu uop­šte ne­ma ne­va­žnih stva­ri i što je on ta­ko osmi­šljen da po­red osta­log pred­sta­vlja i sa­svim od­re­đe­nu pro­jek­ci­ju re­di­te­lje­ve svi­je­sti i osje­ća­nja ži­vo­ta. Nijesu sa­mo va­žne go­le či­nje­ni­ce ili od­re­đe­ni bi­zar­ni opi­si, na­ka­znost ti­je­la, ne­ko po­mu­će­no oko, is­kri­vlje­na usta, slo­mlje­ni zu­bi, već i po­re­dak ko­jim se oni svr­sta­va­ju u od­re­đe­ne kom­po­zi­ci­je ka­dra. Ti­me se gra­di­ra nji­ho­va va­žnost u od­re­đe­nom tre­nut­ku, in­ten­zi­vi­ra eks­pre­si­ja, ali isto­vre­me­no i po­ti­re in­di­vi­du­al­na psi­ho­lo­gi­ja, ta­ko da je sva­ko od njih sa­mo je­dan vid ovog muč­nog sta­nja.
(Na­sta­vi­će se)