-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ci­je­log ži­vo­ta Rast­ka Pe­tro­vi­ća, po­zna­tog ju­go­slo­ven­skog i srp­skog knji­žev­ni­ka, sli­ka­ra i di­plo­ma­tu, za­ni­ma­le su, ka­ko je sam za­pi­sao, tri stva­ri: lju­bav, pi­sa­nje i slo­bo­da. Ka­ko se kre­tao u tom tro­u­glu, naj­bo­lje nam ob­ja­šnja­va knji­ga Ra­do­va­na Po­po­vi­ća, „Iza­bra­ni čo­vjek”, ko­ju je 2009. go­di­ne ob­ja­vio „Slu­žbe­ni gla­snik” iz Be­o­gra­da. Ova knji­ga jed­na je u ni­zu mno­go­broj­nih Po­po­vi­će­vih knji­žev­nih bi­o­gra­fi­ja, od ko­jih smo vi­še njih felj­to­ni­zi­ra­li. Uz nje­go­vo uvi­jek lju­ba­zno odo­bre­nje i sa­gla­snost iz­da­va­ča, to či­ni­mo i sa ovom knji­gom, na­da­ju­ći se da će­mo ti­me de­talj­ni­je osvi­je­tli­li „ži­vot enig­ma­tič­nog Rast­ka Pe­tro­vi­ća”, ka­ko ga je na­zva­la Sve­tla­na Vel­mar-Jan­ko­vić.
Autor knji­ge, po­zna­ti srp­ski no­vi­nar i pi­sac Ra­do­van Po­po­vić, ro­đen je 1938. go­di­ne u se­lu Dub. Gim­na­zi­ju je za­vr­šio u Uži­cu, a knji­žev­nost je stu­di­rao u Be­o­gra­du. Bio je du­go­go­di­šnji ured­nik kul­tur­nog do­dat­ka „Po­li­ti­ke”. Za knji­gu „Ži­vot Me­še Se­li­mo­vi­ća”, na­gra­đen je 1988. go­di­ne Ok­to­bar­skom na­gra­dom gra­da Be­o­gra­da za knji­žev­nost.
Tre­ćeg ma­ja 1898. go­di­ne, u osam i po ča­so­va pri­je pod­ne, Mi­ti Pe­tro­vi­ću, čla­nu Po­re­ske upra­ve gra­da Be­o­gra­da, ro­di­lo se de­ve­to di­je­te – sin Rast­ko. Ime će mu da­ti kum, ugled­ni no­vo­sad­ski pi­sac Ja­ša To­mić. Maj­ka Mi­le­va, uči­te­lji­ca, ro­dom iz ču­ve­ne voj­vo­đan­ske po­ro­di­ce Zo­rić iz Ti­te­la, bi­la je se­strič­na Sve­to­za­ra Mi­le­ti­ća.
Dje­čak će za­vo­lje­ti ži­vot „čud­nom jed­nom stra­šću, to­tal­nom, upor­nom i lom­nom, tje­le­snom, ra­do­snom i ne­sreć­nom”. Po­sta­će „ve­li­ki put­nik mo­der­ne srp­ske li­te­ra­tu­re” i jed­na od naj­spor­ni­jih i naj­pro­ti­vr­ječ­ni­jih in­te­lek­tu­al­nih lič­no­sti na­še kul­tu­re. Sam je za­bi­lje­žio: ka­da se ro­dio nje­go­va ze­mlja bi­la je sa­svim ma­le­na, bez mo­ra, sla­ba; ko­nač­na smrt, anek­si­ja, mi­tin­zi, upi­si­va­nje u dječ­je do­bro­volj­ce, ne­re­dov­no svr­ša­va­nje osnov­ne ško­le, igra s dje­ča­ci­ma po Tr­ka­li­štu...
U ku­ći nje­go­vih ro­di­te­lja, u Ra­tar­skoj uli­ci, sa pro­stra­nim dvo­ri­štem, voć­nja­kom i vi­no­vom lo­zom, kao naj­mla­đi član po­ro­di­ce bio je okru­žen pa­žnjom i lju­ba­vlju, od naj­sta­ri­je se­stre Na­de­žde, po­to­nje sli­kar­ke (1873-1915), Mi­li­ce (1876-1964), Vla­di­mi­ra (1880-1915), Zo­re (1882-1949), Je­le (1883-1943), Lju­bi­ce (1885-1975), An­đe (1891-1914), do ne­što sta­ri­je Dra­ge (1895-1915). U do­mu Pe­tro­vi­ća če­sti go­sti bi­li su vi­đe­ni pi­sci to­ga do­ba, isto­ri­ča­ri i pro­fe­so­ri: od kon­ta Iva Voj­no­vi­ća, Sil­vi­ja Stra­hi­mi­ra Kranj­če­vi­ća, Iva Ći­pi­ka, do sli­ka­ra Ja­ne­za Gro­ha­ra, va­ja­ra Iva­na Me­štro­vi­ća. Po­seb­no se Rast­ko ra­do­vao do­la­sku Voj­no­vi­će­vom – čim bi ga spa­zio da ide, tr­čao bi kroz dvo­ri­šte do­vi­ku­ju­ći: „Do­la­zi nam knez Ivo...”
Nje­go­ve se­stre zva­će ga iz mi­lo­šte Ra­ja, a sve one bi­le su ve­o­ma ob­da­re­ne za sli­kar­stvo, mu­zi­ku, pi­sa­nje. I on sam će se pri­hva­ti­ti vi­o­li­ne, ali i kla­vi­ra, pa on­da olov­ke – cr­ta­će za­jed­no sa se­stra­ma, ali i uži­va­ti u „slo­bod­nim sa­sta­vi­ma”.
Iz nje­ga su zra­či­le ve­dri­na i du­ho­vi­tost. Otac je bio po­no­san na si­na ko­me je ime da­to po po­sled­njem dje­te­tu kra­lja Ste­fa­na Ne­ma­nje. A i sin se di­vio ocu, ko­ji je po­stao šef Po­re­ske upra­ve, ali stra­sno za­lju­bljen u pro­šlost svo­ga na­ro­da, pri­je sve­ga u no­vi­ju isto­ri­ju – sa­ku­pljao je ra­zna do­ku­men­ta, pi­sma, kvi­te, re­ver­se i pi­sao svo­je ka­pi­tal­no dje­lo „Fi­nan­si­je i usta­no­ve u ob­no­vlje­noj Sr­bi­ji”. I sam otac Mi­ta bio je iz­vr­stan cr­tač – sli­kar­stvo je učio kod Ste­ve To­do­ro­vi­ća i vi­še go­di­na pro­veo je u Čač­ku kao na­stav­nik cr­ta­nja u ta­mo­šnjoj gim­na­zi­ji.
Po­čet­kom 20. vi­je­ka Mi­tu Pe­tro­vi­ća će Obre­no­vić, zbog ne­po­slu­šno­sti, pen­zi­o­ni­sa­ti: od­bio je da uče­stvu­je u „šmin­ka­nju” isto­ri­je, u ve­zi sa Dra­gom Ma­šin. Kao pen­zi­o­ner po­vu­kao se u ti­ši­nu svo­je ku­će u Pa­li­lu­li, ra­de­ći na pi­sa­nju svo­jih knji­ga, na osno­vu mno­go­broj­nih do­ku­me­na­ta iz Pr­vog i Dru­gog ustan­ka, pro­šlo­sti srp­skog na­ro­da u 19. vi­je­ku. Po sop­stve­nom ka­zi­va­nju, pri­ku­pio je bli­zu dvi­je hi­lja­de ori­gi­nal­nih i u vjer­nom pre­pi­su ra­znih do­ku­me­na­ta, pi­sa­ma i pri­lo­ga. A ka­da bi se umo­rio od pi­sa­nja – pred­ve­če bi iz­la­zio u šet­nju, ona­ko vi­sok, s du­gom ri­đom bra­dom, u cr­nom odi­je­lu s po­lu­ci­lin­drom. Išao bi ka Ka­le­meg­da­nu, gdje bi obič­no za­ti­cao ne­kog od pri­ja­te­lja.
Mi­ta Pe­tro­vić sve če­šće po­bo­li­je­va. Stre­pi da li za­vr­ši­ti svo­ju knji­gu „Rat­ne bi­lje­ške”. Po­čeo ju je pi­sa­ti pri­je ne­što vi­še od če­tvrt vi­je­ka i za­mi­slio je da to bu­de dvo­tom­na knji­ga: u pr­voj bi bi­la ob­u­hva­će­na voj­nič­ka kre­ta­nja, sta­nje rat­no iz 1876-1878. go­di­ne, a dru­gi dio bi ob­u­hva­tio do­ga­đa­je na Ja­vo­ru i To­pli­ci. Zbog bo­le­sti ko­ja ga je ome­la u ra­du, osta­vlja ama­net: „...Na slu­čaj da pod­leg­nem bo­le­sti ko­ja me mu­či – on­da ne­ka to iz­vr­ši moj sin Rast­ko kad od­ra­ste ili ko­ja od mo­jih kće­ri”. Bi­lo je to u vri­je­me mi­holj­skog lje­ta 1906. go­di­ne.
Se­stra An­đa, po­vo­dom anek­si­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, pi­še La­vu Tol­sto­ju, go­ro­sta­su iz Ja­sne Po­lja­ne – tra­ži nje­go­ve mi­šlje­nje o po­stup­ku Austro-Ugar­ske. Tol­stoj će joj od­go­vo­ri­ti, i nje­no pi­smo pod­sje­ća­će ga da po­čet­kom no­vem­bra 1908. go­di­ne ob­ja­vi bro­šu­ru „O pri­sa­je­di­nje­nju Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Austri­ji”. Pe­tro­vi­ći će se po­no­si­ti tim ge­stom svo­je An­đe. A se­stra Mi­li­ca ob­ja­vi­će 1910. go­di­ne zbir­ku pa­tri­ot­skih pje­sa­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)