-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iz­vr­ši­lac te­sta­men­ta Rast­ka Pe­tro­vi­ća nje­gov bli­ski pri­ja­telj Ivan Fran­geš, mje­sec da­na po­sli­je Rast­ko­ve smr­ti de­talj­no je se­stri Lju­bi­ci Lu­ko­vić opi­sao ka­ko je ovaj za­bo­ra­vlje­ni pje­snik, ro­man­si­jer, pu­to­pi­sac i ese­ji­sta umro: „U po­ne­dje­ljak, 15. av­gu­sta, u tri i po ča­sa po­sli­je pod­ne zvao me je te­le­fo­nom iz Va­šing­to­na g. Ra­fal Lep­kov­ski i re­kao mi je da je Rast­ko pri­je ne­ko­li­ko mi­nu­ta usnio. Bio sam pot­pu­no oša­mu­ćen jer ni­je­sam znao da je Rast­ko uop­šte bio bo­le­stan, jer sam oče­ki­vao da će on sa g. Lep­kov­skim do­ći u po­sje­tu se­stri mo­je že­ne, ko­ja ži­vi bli­zu nas, 18. av­gu­sta. (...). Rast­ko je ra­dio na jed­nom hi­sto­rij­skom ro­ma­nu i že­lio je da pro­du­ži taj rad kod me­ne na se­lu, u mi­ru.
Lep­kov­ski mi je re­kao da je lje­kar kon­sta­to­vao da je Rast­ko umro od trom­bo­ze sr­ca. To je bi­lo sve što sam sa­znao pre­ko te­le­fo­na. Idu­ćeg da­na kre­nuo sam avi­o­nom u Va­šing­ton gdje sam sti­gao u dva sa­ta po­sli­je pod­ne i od­mah po­šao kod Rast­ko­vog i mog biv­šeg še­fa da se oba­vi­je­stim šta se je de­si­lo i ka­ko je do­šlo do ka­ta­stro­fe.
Iz­gle­da da je Rast­ko u če­tvr­tak, 11. av­gu­sta, pro­veo dan u bi­bli­o­te­ci (Con­gres­si­o­nal li­brary) pri­ku­plja­ju­ći ma­te­ri­jal za svoj ro­man. U Va­šing­to­nu je bi­la neo­bič­no ve­li­ka vru­ći­na. Rast­ko je na­pu­stio bi­bli­o­te­ku oko tri sa­ta po­sli­je pod­ne i po­šao da obi­đe ne­ke knji­ža­re. Po­sli­je to­ga po­šao je da ku­pi ka­fu, ne­pr­že­nu da bi je po­slao u Be­o­grad. Mo­ra da je pro­veo oko dva sa­ta ho­da­ju­ći po uli­ca­ma u naj­ve­ćoj vru­ći­ni. Po­sli­je to­ga uzeo je auto­mo­bil da po­đe ku­ći. U ru­ka­ma je no­sio pa­ket sa ka­fom. U auto­bu­su mu je po­zli­lo. Ka­sni­je je re­kao Lep­kov­skom da ni­je znao da li će mo­ći do­ći do svo­ga sta­na, to­li­ko se rđa­vo osje­ćao.
Do­šav­ši u svoj stan Rast­ko je te­le­fo­ni­rao svo­me lje­ka­ru G. Sa­vi­ću ko­ji je od­mah do­šao i umi­rio Rast­ka da to ni­je ni­šta, da je to sun­ča­ni­ca ili po­kva­re­ni sto­mak. Dao mu je ne­ke li­je­ko­ve i Rast­ko je le­gao u kre­vet. Rast­ko je imao li­jep stan (2 so­be, ku­pa­ti­lo, kuj­nu) u vr­lo li­je­poj ku­ći (oko 200–300 sta­no­va, 8 spra­to­va) u naj­ljep­šem di­je­lu Va­šing­to­na. Pre­ko pu­ta hod­ni­ka, od­mah do nje­ga, sta­nu­je Lep­kov­ski, biv­ši pr­vi se­kre­tar polj­ske am­ba­sa­de i ve­o­ma in­ti­man pri­ja­telj i drug Rast­kov.
Od če­tvrt­ka po­sli­je pod­ne do po­ne­djelj­ka uju­tro Rast­ko je le­žao u kre­ve­tu, ali bi usta­jao s vre­me­na na vri­je­me, sva­kog se da­na bri­jao i ku­pao i uop­šte ži­vio kao čo­vjek ko­ji ima sun­ča­ni­cu i tre­ba da bu­de na mi­ru ne­ko­li­ko da­na. Me­ni o sve­mu ni­je ni­šta ja­vio i ako smo do­sta če­sto raz­go­va­ra­li te­le­fo­nom. Od ju­tra do ka­sne ve­če­ri imao je dru­štvo kod se­be. On je ži­vio du­go u Va­šing­to­nu i imao mno­go pri­ja­te­lja. Lep­kov­ski ka­že da Rast­ko ni­je bio ni ča­sa sam, uvi­jek je bio ne­ko kod nje­ga u po­sje­ti. Iako se ni­je osje­ćao do­bro, Rast­ko bi uče­stvo­vao u raz­go­vo­ru. Lje­kar je do­šao da vi­di. U ne­dje­lju je go­vo­rio o svo­me pu­tu k me­ni i re­kao da valj­da ne­će mo­ći pu­to­va­ti auto­mo­bi­lom sa Lep­kov­skim već da će po­ći vo­zom.
U po­ne­dje­ljak, 15. av­gu­sta, uju­tro, Lep­kov­ski mu je spre­mio do­ru­čak. U 10 sa­ti do­šla je se­kre­ta­ri­ca fran­cu­skog am­ba­sa­do­ra i Lep­kov­ski je po­šao u pred­u­ze­će u ko­me ra­di. U je­dan sat do­šao je sa­vjet­nik fran­cu­ske am­ba­sa­de g. Va­pler, ve­o­ma in­ti­man pri­ja­telj Rast­kov. Va­pler ka­že da je sa Rast­kom raz­go­va­rao o sve­mu i sva­če­mu kao obič­no. Rast­ko je sje­dio u kre­ve­tu. Po­sli­je je re­kao da je gla­dan i Va­pler mu je do­nio iz le­de­ni­ce hlad­no pi­le i sa­la­te. Rast­ko je ru­čao, sje­dio još ne­ko vri­je­me i on­da re­kao Va­ple­ru: ‘Mo­lim Te na­mje­sti mi ja­stu­ke htio bih da leg­nem’. Dok je Va­pler na­mje­štao ja­stu­ke Rast­ku je od­je­da­red klo­nu­la gla­va i on je iz­gu­bio svi­jest. Va­pler je od­mah te­le­fo­ni­rao lje­ka­ru ali je Rast­ko za 10 mi­nu­ta bio mr­tav. Ni­je se vi­še osvi­je­stio... Umro je a da ni­je znao da umi­re.
...Cr­kve­ni ob­red odr­žan je u pra­vo­slav­noj cr­kvi u Va­šing­to­nu. Pr­o­to­je­rej Šun­dić iz Pit­sbur­ga do­šao je u Va­šing­ton da iz­vr­ši opi­je­lo. Mno­go­broj­ni nje­go­vi pri­ja­te­lji do­šli su na po­greb. Nje­gov je grob u Rock Cre­ak Co­me­tery u sje­ni jed­nog ogrom­nog raz­gra­nje­nog dr­ve­ta. ...Evo to je sve što ja znam...”
Dva san­du­ka Rast­ko­vih ru­ko­pi­sa uzeo je Fran­geš i po­slao ih se­stra­ma, pre­ma opo­ru­ci. Po­slao je i dru­ge stva­ri, ona­ko ka­ko je Rast­ko iz­ra­zio u svo­joj po­sled­njoj vo­lji. Kod Va­ple­ra je ostao ru­ko­pis ro­ma­na „Dan še­sti” – on će is­pu­ni­ti Rast­ko­vu vo­lju i pre­da­će ga ne­ku go­di­nu po­tom Mar­ku Ri­sti­ću, s mol­bom da po­ku­ša da se dje­lo ob­ja­vi u Ju­go­sla­vi­ji. Za­o­stav­šti­na je ta­ko ra­za­su­ta po Ame­ri­ci, Pa­ri­zu i Be­o­gra­du, a pje­snik je ostao da le­ži na par­ce­li 16, sek­ci­ja N, grob 10, na gro­blju u Se­no­vi­tom Po­to­ku. U tu­đi­ni, neo­ža­lje­no.
Po­smrt­ni osta­ci Rast­ka Pe­tro­vi­ća pre­ni­je­ti su iz Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va br­o­dom „Tu­ho­bić”. Brod je u ri­ječ­ku lu­ku pri­spio 11. ju­na 1986. go­di­ne. Ve­li­ki pje­snik je sa­hra­njen 18. ju­na, u po­ro­dič­noj grob­ni­ci na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du, u pri­su­stvu ve­li­kog bro­ja pi­sa­ca, pred­stav­ni­ka jav­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta.
(KRAJ)