-PIŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Na pod­go­rič­kom gro­blju Če­pur­ci u su­bo­tu, 27. ma­ja ove go­di­ne, vječ­no je po­či­nuo se­dam­de­set­de­ve­to­go­di­šnji Raj­ko Me­de­ni­ca, ro­dom iz do­njo­mo­rač­kog se­la Ja­bu­ka, je­dan od po­sled­njih ži­vih svje­do­ka, ve­li­ko­mu­če­ni­ka ko­ji su pre­ži­vje­li tra­ge­di­ju ru­še­nja mo­sta Pje­na­vac na Mo­ra­či, jed­nu od naj­ve­ćih ko­ja se ika­da de­si­la na ne­kom gra­di­li­štu, ne sa­mo u ne­gda­šnjoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji.
Raj­ko Me­de­ni­ca je umro na­kon du­gog bo­lo­va­nja. Dva-tri da­na pred smrt, u pred­smrt­noj ago­ni­ji i ko­mi, dok je leb­dio na ivi­ci ži­vo­ta i smr­ti, ka­ko mi je is­pri­ča­la nje­go­va su­pru­ga Na­da, vi­še pu­ta je ja­sno po­na­vljao: „Ske­la se lju­lja, ske­la se lju­lja...“
Iz­dah­nuo je, ka­kve li slu­čaj­no­sti, u pe­tak, 26. ma­ja, na isti dan, go­to­vo u isti čas, kad se pri­je 55 go­di­na, 26. ma­ja 1962, do­go­di­la tra­ge­di­ja na Pje­nav­cu!
Dok su i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne mo­sta brek­ta­le ve­li­ke mi­je­ša­li­ce i tut­nje­li vi­bra­to­ri, dok su sve to nad­vi­ki­va­li gra­di­te­lji ko­ji su udar­nič­ki žu­ri­li da ugra­de po­sled­nje ku­bi­ke be­to­na i na 50 me­ta­ra iz­nad na­bu­ja­le Mo­ra­če spo­je lu­ko­ve 234 me­tra du­gog mo­sta, naj­ve­ćeg na di­o­ni­ci Ja­dran­ske ma­gi­stra­le od Ti­to­gra­da, od­no­sno Pod­go­ri­ce, do Ko­la­ši­na, ma­mut­ska dr­ve­na ske­la je od­jed­nom po­pu­sti­la i sve je za tren od­le­tje­lo u am­bis.
Sla­vlje ko­je je pri­pre­ma­no zbog ve­li­ke rad­ne po­bje­de, za­vr­šet­ka ra­do­va pri­je ro­ka na ta­ko zna­čaj­nom objek­tu, i tre­ba­lo da poč­ne za ko­ji sat, za tren se pre­tvo­ri­lo u ve­li­ku tra­ge­di­ju, u ne­za­pam­će­nu ka­ta­stro­fu.
Kad se, po­sli­je ne­ko­li­ko se­kun­di sle­gao je­zi­vi huk ru­še­nja, ko­ji se pro­lo­mio i čuo do u vrh ro­vač­kih i mo­rač­kih stra­na, spa­si­o­ci, pr­ven­stve­no rad­ni­ci ko­ji su ima­li sre­ću da se u tom ča­su ne na­đu na ske­li i ko­ji su ta­ko osta­li ne­po­vri­je­đe­ni, a po­tom i mje­šta­ni ko­ji su se br­zo sja­zi­li na mje­stu ne­sre­će i pri­te­kli u po­moć, kre­nu­li su da iz kr­ša sto­ti­na i sto­ti­na ku­bi­ka gra­đe, be­to­na i že­lje­za, iz­vla­če i spa­sa­va­ju une­sre­će­ne.
Na­ža­lost, bi­lo je mno­go vi­še onih ko­ji­ma ni­je bi­lo po­mo­ći, ko­ji su svo­je ži­vo­te za­u­vi­jek ugra­di­li u ovu ne­sreć­nu ću­pri­ju. Tog stra­šnog da­na, do no­ći, iz­vu­če­na su 22 ti­je­la stra­da­lih gra­di­te­lja. Me­đu nji­ma je bio i ko­man­dant in­ži­nje­rij­ske je­di­ni­ce Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, sta­ci­o­ni­ra­ne u Ma­na­sti­ru Mo­ra­či, ko­ja je iz­vo­di­la ra­do­ve na pro­bo­ju pu­ta kroz ka­njon Mo­ra­če, pot­pu­kov­nik Mi­li­ka Kr­ke­ljić i nje­gov za­mje­nik, ta­ko­đe pot­pu­kov­nik Je­ro­lim Ri­mac. Gro stra­da­lih su bi­li Rov­ča­ni i Mo­ra­ča­ni, kao i mje­šta­ni Bi­stri­ce Bje­lo­polj­ske, oda­kle je bi­la ci­je­la jed­na bri­ga­da gra­di­te­lja na ovoj di­o­ni­ci Ja­dran­ske ma­gi­stra­le.
Sju­tra:
ZLO­SLUT­NO ZA­VI­JA­NjE PSA


Po­gi­nu­li na Pje­nav­cu

Tog 26. ma­ja, od­mah po­sli­je ne­sre­će, iz­vu­če­na su ti­je­la Šte­fa­na An­to­li­na, Slo­ven­ca, ko­ji se slu­čaj­no za­de­sio na Pje­nav­cu, za­tim Rov­ča­na Da­ni­la Bu­la­to­vi­ća, Bo­ži­ne – Bo­ra, Vo­ji­na i Ili­je Vla­ho­vi­ća, Haj­ra De­sta­no­vi­ća iz Bi­stri­ce Bje­lo­polj­ske, Jo­va­na Dra­go­je­vi­ća iz Ri­ječ­ke na­hi­je, Ve­li­mi­ra Đer­ko­vi­ća sa Ža­blja­ka, Mi­lu­ti­na Đu­ki­ća iz Do­nje Mo­ra­če, pot­pu­kov­ni­ka Mi­li­ke Kr­ke­lji­ća iz Lu­to­va, Ze­ća Ko­va­če­vi­ća, Jo­nu­za i Ra­mi­za Mah­mu­to­vi­ća iz Bi­stri­ce Bje­lo­polj­ske, Ra­do­ji­ce Me­de­ni­ce iz Do­nje Mo­ra­če, Ja­go­ša Mi­šo­vi­ća iz Vra­nje­šti­ce kod Ko­la­ši­na, Mi­li­vo­ja Pe­tri­či­ća iz Ro­va­ca, Mi­lo­ra­da Po­po­vi­ća, Ili­je, Mi­lja­na i Mom­či­la – Mo­ma Ra­ko­če­vi­ća iz Do­nje Mo­ra­če, pot­pu­kov­ni­ka Je­ro­li­ma Ri­ma­ca iz Imot­skog i ka­pe­ta­na Jo­si­pa Šti­ma­ca iz Gor­skog Ko­ta­ra, a dan ili dva ka­sni­je i Šuć­ra Šu­ku­ri­ce iz oko­li­ne Za­to­na. Da­ni­ma se po­tom tra­ga­lo za Rov­ča­ni­nom Rat­kom Bu­la­to­vi­ćem i ka­pe­ta­nom Vla­sti­mi­rom Đor­đe­vi­ćem.