-PIŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Po­red po­gi­nu­lih u tra­ge­di­ji na Pje­nav­cu, spa­si­o­ci su tog 26. ma­ja 1962. go­di­ne iz ru­še­vi­ne ske­le, iz mre­že smr­ska­ne ar­ma­tu­re i sto­ti­na ku­bi­ka „ži­vog” ili tek dje­li­mič­no „smr­znu­tog” be­to­na, iz­ba­vi­li i 17 te­ško po­vri­je­đe­nih gra­di­te­lja, onih ko­ji su ima­li ne­ku neo­bja­šnji­vu i ne­shva­tlji­vu sre­ću da pre­ži­ve pad sa vi­še od pe­de­set me­ta­ra, da ih ne ubi­je gra­đa i ne uda­vi stu­de­na Mo­ra­ča.
Je­dan od njih je bio i Raj­ko Me­de­ni­ca, ta­da dva­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnji mo­mak iz obli­žnjeg se­la Ja­bu­ka, ko­ji je, kao i svi osta­li, do kra­ja ži­vo­ta, pu­nih 55 go­di­na, tač­no do 26. ma­ja 2017. go­di­ne, li­je­čio po­sle­di­ce i vi­dao stra­šne ra­ne ko­je je za­do­bio tog da­na. Onu naj­te­žu, smrt dvi­je go­di­ne sta­ri­jeg bra­ta Ra­do­ji­ce, ko­ji je tog da­na po­gi­nuo na Pje­nav­cu, ni­kad ni­je iz­vi­dao i sa tom ne­pre­bol­no­im ra­nom na sr­cu oti­šao je i na onaj svi­jet:
– Me­ni je bi­lo se­dam­na­est, a Ra­do­ji­ci de­vet­na­est go­di­na kad smo se 1955, kao i mno­gi mla­di­ći iz Mo­ra­če i Ro­va­ca, za­po­sli­li kod voj­ne po­šte na gra­di­li­štu ma­gi­stra­le kroz ka­njon Mo­ra­če, ču­ve­ne Pla­ti­je – ka­zi­vao je svo­je­vre­me­no Raj­ko Me­de­ni­ca pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka.
– Bi­lo nas pe­to­ro si­ro­ča­di, osta­li iza ra­ta maj­ci Da­rin­ki na bri­gu – naj­sta­ri­ja se­stra Rad­mi­la, pa Ra­do­ji­ca i ja, pa brat Dra­go­ljub i se­stra Dra­gi­ca. Ra­do­ji­ca je bio 1936. go­di­šte, dvi­je go­di­ne sta­ri­ji od me­ne. On je go­di­nu da­na po­što smo se za­po­sli­li kod voj­ne po­šte oti­šao na od­slu­že­nje voj­nog ro­ka, a ja sam ostao da ra­dim. Čim se on po­sli­je dvi­je go­di­ne vra­tio iz voj­ske i na­sta­vio da ra­di u Pla­ti­ja­ma, i ja sam oti­šao u voj­sku – dvi­je go­di­ne slu­žio u brd­skoj pje­ša­di­ji u Tol­mi­nu, Vol­ču, Bo­ve­cu i dru­gim mje­sti­ma po Slo­ve­ni­ji.
Od­mah po­što sam ski­nuo uni­for­mu, i ja sam se vra­tio na sta­ro rad­no mje­sto. Ra­di­li smo po­sli­je stal­no za­jed­no kao te­sa­ri u gru­pi Mi­ja Me­de­ni­ce, uglav­nom na mo­sto­vi­ma uz Pla­ti­je, kroz Mo­ra­ču sve do Cr­kvi­ne.
Pje­na­vac, po­sled­nji i naj­ve­ći most na di­o­ni­ci Ja­dran­ske ma­gi­stra­le od Ti­to­gra­da do Ma­na­sti­ra Mo­ra­če, bio je i naj­ve­ći iza­zov za sve nas. Ra­di­lo se udar­nič­ki i žu­ri­lo da se što pri­je za­vr­ši ta po­sled­nja ve­li­ka pre­pre­ka na no­voj ma­gi­stra­li i tu je ne­gdje, u toj žur­bi i tr­ci s vre­me­nom, oči­gled­no i na­pra­vlje­na fa­tal­na gre­ška ko­ja je od­ni­je­la to­li­ko ži­vo­ta.
Dan uoči ne­sre­će svi smo uglav­nom bi­li na dva­de­set­pe­to­maj­skom sa­bo­ru u Ma­na­sti­ru Mo­ra­či. Ra­do­ji­ca uve­če ode na igran­ku u Ši­ra­li­ju, eno kod Tre­bje­ši­ce – imao je ta­mo đe­voj­ku, či­ni mi se da je bi­la od Mi­lo­še­vi­ća, ali uju­tro po zo­ri ba­nu na po­sao. Ja sa sa­bo­ra oti­šao ku­ći u Ja­bu­ku, ali svu noć oka ne sklo­pih ni­ti mi da­de ne­ko pa­šče ko­je smo ima­li – svu noć je za­vi­ja­lo oko ku­će, pred zo­ru sam se ka­nio da usta­nem i da ga ubi­jem, a tek po­sli­je sam shva­tio i čuo od lju­di da je to bio ne­ki pred­znak ve­li­ke ne­sre­će.
Sju­tra: „GO­TO­VO JE,
MI ODO­SMO...“


Ra­do­ji­ca

U sje­ća­nji­ma ne­bro­je­nih pri­ja­te­lja i ku­mo­va ko­je je sti­cao gdje god bi se po­ja­vio, ta­da dva­de­set­še­sto­go­di­šnji Ra­do­ji­ca Me­de­ni­ca je ostao oli­če­nje i mo­mač­ke lje­po­te i ljud­ske do­bro­te. Lju­de je pli­je­nio svo­jom ve­se­lom na­ra­vi, ali i svo­jom sta­me­nom po­sto­ja­no­šću i ozbilj­no­šću. Bio je, ka­žu, do­bar gu­slar, stra­stven ri­bo­lo­vac, ve­se­ljak, ka­va­ljer i do­bri­či­na, ni­ko kao on da za­po­dje­ne ša­lu, da dig­ne pje­smu i po­ve­de ko­lo, ali i da udar­nič­ki zap­ne kad tre­ba. Bio i omla­din­ski i par­tij­ski ak­ti­vi­sta, umio s lju­di­ma, a kroz rad ste­kao mno­ge pri­ja­te­lje i po­stao po­seb­no omi­ljen me­đu rad­ni­ci­ma, pa ni­je ni ču­do što su iza nje­ga. osta­vla i ne­bro­je­na kum­stva.