I sta­ri no­vi­nar Đor­đe Dar­je­vić, ina­če šu­rak ka­pe­ta­na Jo­si­pa Štim­ca, ko­ji je mno­go pi­sao i is­tra­ži­vao tra­ge­di­ju na mo­stu Pje­na­vac, svo­je­vre­me­no mi je po­tvr­dio da se tri­de­set i dvi­je go­di­na ka­sni­je za­i­sta is­po­sta­vi­lo da je grob ka­pe­ta­na Vla­sti­mi­ra Vla­ste Đor­đe­vi­ća pra­zan, od­no­sno da u nje­mu ne­ma ni­jed­ne ko­sti.
– Ne znam šta se stvar­no de­si­lo, te­ško mo­gu da po­ve­ru­jem da je on za­i­sta na ne­ki na­čin tog da­na iz­bje­gao smrt. Ja vi­še vje­ru­jem da je to bi­la ne­ka uj­dur­ma ar­mi­je – bi­lo ih je sra­mo­ta da pri­zna­ju da ne mo­gu da na­đu nje­go­vo ti­je­lo i on­da su ra­di jav­no­sti i nje­go­ve fa­mi­li­je sve fin­gi­ra­li. No, kad je u pi­ta­nju voj­ska i nje­na moć­na voj­na bez­bjed­nost, tu čo­vjek uvi­jek mo­ra bi­ti opre­zan i re­zer­vi­san, jer ni­kad ni­je si­gur­no šta su sve mo­gli i na šta su sve bi­li sprem­ni...
– Po­što je to bio za­vr­šni dan be­to­ni­ra­nja, sve sta­r­je­ši­ne su tog ju­tra do­šle na most – tvr­dio je po­koj­ni Lu­ka Šće­pa­no­vić, je­dan od naj­te­že po­vri­je­đe­nih u ovoj ne­sre­ći. – Si­gu­ran sam da je tu bio i ka­pe­tan Đor­đe­vić, ali ne znam gdje se za­te­kao u tre­nut­ku kad je ske­la pu­kla. Ja ne vje­ru­jem u tu pri­ču da je na­đen is­pod Abi­si­ni­je, da ga je vo­da od­ni­je­la to­li­ko da­le­ko, jer Mo­ra­ča u to vri­je­me ni­ti je bi­la to­li­ko ja­ka, a po­seb­no ne mut­na da ga ne bi pri­mi­je­ti­li ako je iko kre­nuo niz­vod­no da ga tra­ži. A sve i da je bi­la mno­go ja­ča, mi­slim da ni­je mo­gla da ga pro­ne­se mi­mo jed­nog pon­ton­skog mo­sta ko­ji je bio po­sta­vljen u ko­ri­tu Mo­ra­če ko­jih pet-šest sto­ti­na me­ta­ra ni­že od Pje­nav­ca, is­pod ku­će Mi­la­ji­ća, pre­ko ko­jeg je sa li­je­ve oba­le Mo­ra­če iz­vla­čen šlju­nak. Upra­vo tu, iza tog mo­sta, ko­ji je le­žao na gu­sto is­pre­ple­ta­nim i uko­še­nim ši­na­ma, na­đe­no je ti­je­lo ko­man­dan­ta Kr­ke­lji­ća. Ja, ipak, naj­vi­še vje­ru­jem da je Đor­đe­vić ostao za­tr­pan u kr­šu mo­sta, u go­mi­la­ma „ži­vog” be­to­na ko­ji se sru­čio u Mo­ra­ču i da je voj­ska po­sli­je, po­što ga ni­je na­šla, na­pra­vi­la ne­ku ka­mu­fla­žu sa­mo da utje­ši nje­go­vu po­ro­di­cu i pri­kri­je svoj ne­u­spjeh.
Pri­ča da Vla­sti­mir Đor­đe­vić mo­žda i ni­je po­gi­nuo na Pje­nav­cu za sa­da osta­je u sfe­ri sum­nje, ali, po sve­mu su­de­ći, ne­ma ni­ka­kve sum­nje da bi on bio ve­o­ma ne­u­go­dan svje­dok, pr­ven­stve­no za iz­vo­đa­ča ra­do­va, od­no­sno voj­sku, da se ko­jim slu­ča­jem po­ja­vio na su­du, bi­lo kao op­tu­že­ni glav­ni in­že­njer, bi­lo ka svje­dok. Sve uka­zu­je da bi se na­kon to­ga na že­sto­kom uda­ru na­šla kom­plet­na ko­man­da in­že­nje­ri­je sa ge­ne­ra­lom Bla­žom Jan­ko­vi­ćem na če­lu, jer Đor­đe­vić je bio taj ko­ji se naj­u­por­ni­je pro­ti­vio ta­kvom ra­du i po­seb­no ta­ko ubr­za­nom be­to­ni­ra­nju mo­sta.
– Uvje­re­na sam da je mno­go ubje­dlji­vih raz­lo­ga za mo­ju sum­nju – upor­na je Dra­ga­na Đor­đe­vić Pu­ti­ca, sta­ri­ja ćer­ka ka­pe­ta­na Đor­đe­vi­ća, ko­ja is­ti­če mno­go­broj­ne do­ka­ze i raz­lo­ge za tu sum­nju, po­ne­kad čak na oko i fan­ta­zma­go­rič­ne, a kao glav­no na­gla­ša­va to što ni­je oba­vlje­na zva­nič­na ob­duk­ci­ja i iden­ti­fi­ka­ci­ja le­ša, što ni­je omo­gu­će­no nje­go­vom bra­tu da ga vi­di mr­tvog, ni­ti pru­žen ije­dan do­kaz da je on stvar­no po­gi­nuo tog da­na. – Ali, čak i ako je sve ovo plod mo­je uobra­zi­lje – do­da­je ona – imam pra­vo ba­rem sa­da da znam šta je stvar­no bi­lo sa mo­jim ocem. Ne­ko mo­ra da mi ka­že i ob­ja­sni za­što je nje­gov grob pra­zan, je li nas to ne­ko na­mjer­no ob­ma­nuo i pre­va­rio u že­lji da nas ute­ši ili da na taj na­čin pri­kri­je ne­ku svo­ju bru­ku i sa­ču­va svo­ju ko­žu...(Kraj)

Po­di­je­lio oče­vu sud­bi­nu
Kad je Ili­ja Pan­tov Ra­ko­če­vić iz Pre­ko­br­đa po­gi­nuo na Pje­nav­cu, imao je sa­mo 32 go­di­ne, a nje­gov sin Mi­len­ko – Mi­lo ne­pu­nih pet. Mi­len­ko je sta­sao u ozbilj­nog čo­vje­ka, za­sno­vao li­je­pu po­ro­di­cu, ste­kao i pen­zi­ju u Kom­bi­na­tu alu­mi­ni­ju­ma, a on­da se jed­nog ju­tra, av­gu­sta 2014. spre­mio, iz Pod­go­ri­ce oti­šao na most Pje­na­vac i po­di­je­lio oče­vu sud­bi­nu – sko­čio je s mo­sta u Mo­ra­ču...
Ni­je, me­đu­tim, to pr­vi i je­di­ni slu­čaj. Pu­jo Kru­ščić iz su­sjed­nog se­la bio je brat od tet­ke pot­pu­kov­ni­ka Mi­li­ke Kr­ke­lji­ća. Bio je iz­u­zet­no ve­zan za nje­ga i ni­je ni­ka­ko mo­gao da pre­bo­li nje­go­vu smrt pa se jed­nog ju­tra, kad je most Pje­na­vac ipak iz­gra­đen i pu­šten u sa­o­bra­ćaj, za­pu­tio iz se­la i sa sred mo­sta sko­čio u ri­je­ku – ka­žu sa istog mje­sta sa ko­jeg je u Mo­ra­ču­sko­čio i Kr­ke­ljić kad je onog sud­njeg 26. ma­ja 1962. go­di­ne shva­tio da se ske­la ru­ši i da se mo­ra gi­nu­ti...

PIŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ