- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ra­no uju­tro Tre­ći puk se po­stro­jio za po­la­zak kraj rje­či­ce u pod­nož­ju Žlje­ba. Pr­vi zra­ci sun­ca pro­bi­še ma­glu i uka­za se ši­ro­ka, žuć­ka­sta pru­ga, ko­ja se od sa­mog pod­nož­ja gu­bi­la vi­so­ko pod ne­bom – bes­kraj­ni re­do­vi ko­la, fi­ja­ke­ra, auto­mo­bi­la, ko­ji već da­ni­ma če­ka­ju da uđu u ko­lo­nu i da po­ku­ša­ju da pre­đu pre­ko vi­so­kog gre­be­na pla­ni­ne. U ko­li­ma le­že i sje­de že­ne, dje­ca, se­lja­ci, va­ro­ša­ni.
Puk kre­nu. Voj­ni­ci se kr­ste, gle­da­ju­ći sa stra­ho­po­što­va­njem ogrom­nu pla­ni­nu na ko­ju se tre­ba po­pe­ti. Za­o­bi­la­ze i pro­mi­ču po­red sti­snu­tih ko­la. U stra­nu ma­lo ar­na­ut­sko se­lo, kao zo­lji­no gni­je­zdo, pri­vla­či po­gle­de voj­ni­ka, ko­ji la­ga­no u cik-cak ko­ra­ča­ju uza stra­nu.
Već je pod­ne, a još ne iz­la­zi­mo iz po­vor­ke zgo­mi­la­nih ko­la. Sa de­sne stra­ne pro­bi­ja­ju se če­te ne­kog dru­gog pu­ka i ukr­šta­ju se s na­ma. Po­či­nje mje­ša­vi­na. Ni­ko ne ob­ja­šnja­va ko­jim re­dom tre­ba da se ula­zi u op­štu ko­lo­nu. Na­i­la­zi pot­pu­kov­nik Mi­lo­van Ga­vri­lo­vić Šu­kri, pri­đe mi i po­lju­bi se sa mnom. Na ivi­ci pro­va­li­je gru­pa voj­ni­ka gu­ra top u pro­va­li­ju. Vi­še ga ni­je­su mo­gli vu­ći iz­ne­mo­gli ko­nji. Du­go se ču­je tu­tanj i tre­sak iz pro­va­li­je. Voj­ni­ci po­ve­do­še mr­ša­ve ko­nje uz pla­ni­nu.
Već iz­la­zi­mo iz kr­ša od ko­la kad se iz jed­nih za­ču žen­ski glas: „Go­spo­di­ne Le­vi­ću, mo­gu li s va­ma? Već tri da­na če­ka­mo i ne­ma iz­gle­da da će­mo kre­nu­ti da­lje”. Ađu­tant Le­vić po­zna­de uči­te­lji­cu Jo­van­ku. „Osta­vi­te ko­la i po­đi­te s na­ma”, odo­brih.
Dje­voj­ka la­ko is­ko­či iz ko­la, uze ma­li pr­tljag, opro­sti se od ko­mor­dži­ja sa ko­ji­ma je do ta­da od­stu­pa­la i po­đe sa ko­lo­nom ba­ta­ljo­na. Jo­van­ka je bi­la u voj­nič­kom krat­kom ši­nje­lu, voj­nič­koj ka­pi, ko­ja joj je li­je­po sta­ja­la.
Uske sta­ze se ukr­šta­ju i gu­be u šu­mi. Ivi­com šu­me se kre­ću pje­ša­ci. Pre­ko jed­ne uva­le pe­nje se dru­ga ko­lo­na pje­ša­ka, pre­ko al­pij­ske tra­ve i iz­me­đu se­be vo­de ma­le to­var­ne ko­nje. Na oku­ka­ma se za­sta­je i po­gle­du­je se una­zad, na ta­la­sa­stu Me­to­hi­ju, oda­kle se još ču­ju eks­plo­zi­je to­pov­skih zr­na i vi­so­ko se di­žu stu­bo­vi di­ma.
Su­ton se spu­šta, a od gre­be­na ni tra­ga. Po ve­li­koj šu­mi oku­plja­ju se voj­ni­ci i bje­ža­ni­ja i tra­že gdje će pre­no­ći­ti. U ha­nu se smje­stio ne­ki vi­ši štab. Voj­ni­ci ko­ji do­la­ze raz­gr­ću sni­jeg i lo­že va­tru. Na sve stra­ne plam­te va­tre i u no­ći da­ju pla­ni­ni fan­ta­sti­čan iz­gled. Po­ne­gdje se ču­ju udar­ci sje­ki­re i pad dr­ve­ta.
Is­pod jed­ne ve­li­ke pra­ve bu­kve oko va­tre sje­de Jo­vo ko­mor­dži­ja, Ka­ra­vi­dić, Bo­ško i Pan­te­li­ja. Na­sla­ga­li su pa­pra­ti i li­šća i spre­mi­li le­ži­šte za svog ma­jo­ra, ko­ji obi­la­zi ba­ta­ljon ra­sut po šu­mi. Ađu­tant Le­vić i ja do­đo­smo i sje­do­smo s nji­ma. Svi su ogr­nu­ti ša­tor­skim kri­li­ma ko­ji­ma se za­kla­nja­ju od vje­tra. Pre­ko li­ca pre­li­je­ću sjen­ke ve­li­kog pla­me­na. Po­kraj va­tre još pro­mi­ču voj­ni­ci i pi­ta­ju ko­ji je to puk, gdje je nji­ho­va je­di­ni­ca, ko­man­da. Ni­ko ne mo­že da im ka­že. U ne­ko do­ba do­đo­še dvi­je dje­voj­ke s ma­lim za­ve­žlja­ji­ma u ru­ka­ma i upi­ta­še da li mo­gu da sjed­nu po­red va­tre. Odo­brih. Voj­ni­ci se raz­ma­ko­še i dje­voj­ke sje­do­še na gra­nje i li­šće. Vje­tar za­vi­ja i na­no­si dim u oči. Sta­ri­ja je ima­la dva­de­se­tak go­di­na, mla­đa oko še­sna­est.
„Po­šle smo sa ocem, pro­tom, ko­ji je oti­šao da na­đe ne­ka ko­la u Đa­ko­vi­ci, pa se još ni­je vra­tio. Na­da­mo se da će­mo ga ne­gdje sre­sti”, re­če sta­ri­ja se­stra, Ma­šin­ka. „Mo­ra­le smo da bje­ži­mo, jer smo ču­le o stra­šnim ne­dje­li­ma Bu­ga­ra pre­ma na­šem na­ro­du.”
Mla­đa se­stra Vu­ka drh­ta­la je od zi­me na­slo­nje­na na sta­ri­ju se­stru. Je­dan voj­nik je ogr­nu ša­tor­skim kri­lom, a ja im da­doh po šo­lju to­plog ča­ja. Kraj su­sjed­ne va­tre sa voj­ni­ci­ma je sje­dje­la uči­te­lji­ca Jo­van­ka, i ađu­tant Le­vić se pre­mje­sti kraj nje­ne va­tre.
Iako je dr­va bi­lo u iz­o­bi­lju, pre­drh­ta­smo ci­je­le no­ći. Već je na is­to­ku po­če­lo ru­di­ti i kroz gra­nje se na­zi­ra­la ši­ro­ka, svi­je­tla li­ni­ja iz­nad Me­to­hi­je. Oko va­tri na­sta ži­vost i voj­ni­ci pr­te tor­be i opre­mu. Po­đoh po šu­mi da obi­đem svo­je če­te i pri­ku­pim lju­de, po­tom da­doh znak pi­štalj­kom da se če­te pri­ku­pe i kre­nu. Ni­je­smo pro­šli ni po­la ki­lo­me­tra i mo­ra­do­smo da sta­ne­mo, zbog kr­kljan­ca ko­ji je na­stao usled na­go­mi­la­va­nja tru­pa pred tje­sna­cem ko­ji su obra­zo­va­le dvi­je ogrom­ne sti­je­ne. Pred „ka­pi­jom ži­vo­ta i smr­ti” je­dan de­be­lju­ška­sti pu­kov­nik vi­kao je ka­ko već tre­ći dan če­ka na red da pro­đe. Pu­kov­nik Po­po­vić re­če oštro: „Po ras­po­re­du je moj puk is­pred va­šeg i ja ću pro­ći.”
Pu­kov­nik mi da­de znak da kre­ne­mo. Ko­man­du­jem pr­voj če­ti: „Nož na pu­šku i na ru­ku!”
Če­ta po­đe i ras­kr­či put kroz go­mi­lu pred tje­sna­cem. Pro­đo­še oba ba­ta­ljo­na i na­i­la­zi ko­mo­ra sa ađu­tan­tom Le­vi­ćem. De­be­lju­šni pu­kov­nik pi­ta či­ja je ko­mo­ra. Le­vić od­go­vo­ri ener­gič­no „ar­mij­ska” i pro­đe. Tu su i dje­voj­ke i uči­te­lji­ca(…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)