- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Gu­delj i Buč­je su na­zi­vi dva se­la u do­li­ni Dri­ne. Obje­še­na vi­so­ko na str­mim pa­di­na­ma de­sne oba­le hi­ro­vi­te re­ke, Gu­delj šest-se­dam ki­lo­me­ta­ra od Fo­če ka Go­ra­ždu, Buč­je to­li­ko od Go­ra­žda ka Vi­še­gra­du. Na pr­vi po­gled od­o­zdo sa li­je­ve oba­le Dri­ne, li­če jed­no na dru­go. Na sve ma­njim li­va­da­ma, na ko­ji­ma se vi­še ne zna gdje za­vr­ša­va­ju šu­mar­ci, a gdje po­či­nju rod­ni, ali oro­nu­li voć­nja­ci, pri­mje­ću­je se tek gdje­ko­ji krov. Vi­še je ku­ći­šta, ko­ja se iz­da­le­ka odav­no ne vi­de – za­klo­ni­lo ih ši­praž­je, tr­nja­ci i bur­jan, si­gur­ni bi­lje­zi da tu ljud­ske ru­ke odav­no ne­ma.
I sud­bi­ne im slič­ne, sli­ka i pri­li­ka mno­gih se­la u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, u svim kra­je­vi­ma pre­ko ko­jih je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka pr­o­tut­njio rat. I jed­no i dru­go do ra­ta, od isko­na bi­lo po­la mu­sli­man­sko, po­la srp­sko. Da­nas u Gu­de­lju ne­ma uva mu­sli­man­skog, u Buč­ju uva srp­skog, a po na­pu­šte­nim i za­pu­šte­nim ku­ći­šti­ma i ima­nji­ma re­klo bi se da ih sko­ro ne­će ni bi­ti.
Pri­je bi se, či­ni se, mo­glo de­si­ti da usko­ro od­se­le i oni ri­jet­ki ko­ji se još vi­ju u tim se­li­ma, uglav­nom iz­ne­mo­gli i oja­đe­ni star­ci i ne­jač, ko­li­ko ne­moć­na, još vi­še ne­volj­na da ob­na­vlja ži­vot na okr­va­vlje­nim raz­va­li­na­ma i pu­sto­li­na­ma.
Pri­ča ko­ja sli­je­di pra­ti uglav­nom sud­bi­nu dva čo­vje­ka go­to­vo iden­tič­nih go­di­na – Ami­ra Re­ka, Mu­sli­ma­na iz Gu­de­lja i Mi­li­vo­ja Ča­ra­pi­ća, Sr­bi­na iz Buč­ja. Ka­ko je rat, to naj­be­zum­ni­je i naj­tra­gič­ni­je sta­nje u ko­je čo­vek mo­že za­pa­sti, po­ve­zao ova dva se­la, ukr­stio pu­te­ve ova dva čo­vje­ka.
U su­šti­ni, to je još jed­na pri­ča o Bo­sni, vje­či­tom „tam­nom vi­la­je­tu”, u ko­jem su ra­to­vi od pam­ti­vi­je­ka osta­vlja­li po­seb­no du­bo­ke tra­go­ve, jer se ov­dje oči­gled­no ni­kad ni­je za­tr­lo sje­me bez­um­nih i bez­du­šnih, onih vje­štih i mr­žnjom za­tro­va­nih, uvi­jek sprem­nih i spret­nih da za­va­de i rat is­ko­ri­ste za svo­je in­te­re­se – onih ko­ji su ni­ca­li i sta­sa­va­li ov­dje, ali i onih ko­ji su sa svo­jim po­ga­nim, zlo­tvor­skim na­mje­ra­ma i ci­lje­vi­ma do­la­zi­li sa stra­ne.
Ipak, ovo je pri­ča ko­ja bu­di na­du u bo­lje, vra­ća vje­ru u ljud­skost i lju­de, u ono naj­ple­me­ni­ti­je u nji­ma – u lju­bav kao je­di­nu si­gur­nu bra­nu i pro­tiv­te­žu mr­žnji i pa­ko­sti.
– Ja sam ovaj svi­jet ugle­dao u fo­čan­skoj bol­ni­ci 27. de­cem­bra 1963. go­di­ne – po­či­nje svo­ju sto­ri­ju Amir Re­ko, pe­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja lju­di­na ple­me­ni­tog li­ka i gla­sa, ne­ka­da­šnji ka­pe­tan Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, po­tom i ko­man­dant 43. drin­ske mu­sli­man­ske bri­ga­de u op­sjed­nu­tom Go­ra­ždu, sa­da ugled­ni i po­zna­ti bi­zni­smen i po­slov­ni čo­vjek iz Sa­ra­je­va, sa ko­jim sam se ne­dav­no sreo na te­ra­si jed­nog fo­čan­skog lo­ka­la na de­snoj oba­li Dri­ne. – Od­ra­stao sam u se­lu Gu­delj, za me­ne naj­ljep­šem mje­stu na svi­je­tu. Tu su ži­vje­li mo­ji ro­di­te­lji, otac Aziz i maj­ka Azi­za. Imam i če­ti­ri go­di­ne mla­đeg bra­ta Sa­mi­ra, i on je živ, ima po­ro­di­cu i ži­vi u Us­ti­ko­li­ni, a kod nje­ga sa­da ži­vi i naš već do­bra­no ostar­je­li otac.
Se­lo je bi­lo po­la srp­sko, po­la mu­sli­man­sko. Tač­ni­je, bi­lo pet mu­sli­man­skih po­ro­di­ca, sve mo­ji ro­đa­ci i brat­stve­ni­ci Re­ke, i se­dam srp­skih – jed­na ku­ća Ku­li­ća, a osta­lo Pe­jo­vi­ći. Ži­vje­li svi u brat­skoj slo­zi i lju­ba­vi, is­po­ma­ga­li se i dr­ža­li i u vo­lji i u ne­vo­lji, i ni­kad ni­ko ni­ti je pi­tao ko se ka­ko Bo­gu mo­li, ni­ti je to ko­me sme­ta­lo. Ti od­no­si su gra­đe­ni i na njih se pa­zi­lo od pam­ti­vi­je­ka.
Di­je­li­li smo i ča­šu vo­de.
Sju­tra: HTIO SAM PO­GI­NU­TI ZA JU­GO­SLA­VI­JU


Ju­na­štvo i čoj­stvo La­za Pe­jo­vi­ća

– Ni­kad, re­ci­mo, ni­ko moj, dok je od nas tra­ga i po­me­na, ne mo­že i ne­će za­bo­ra­vi­ti po­stu­pak na­šeg pr­vog kom­ši­je La­za Pe­jo­vi­ća – ka­že Amir Re­ko. – Ne­gdje 1942. ili po­čet­kom 1943. go­di­ne ba­nu­li u se­lo čet­ni­ci i po­če­li re­dom da zlo­sta­vlja­ju i pljač­ka­ju mu­sli­ma­ne. La­zo ču­je vri­sku i za­po­ma­ga­nje u na­šoj ni sto ko­ra­ka uda­lje­noj ku­ći, do­tr­či i za­tek­ne čet­ni­ka, pod­nio ci­jev pod gr­lo mo­joj ne­ni, oče­voj maj­ci Ha­ti­dži i ište du­ka­te. La­zo vik­ne na nje­ga, on okre­ne pu­šku na La­za, ali La­zo bu­de br­ži, ubi­je ga na pra­gu. E po­sli­je kad su do­šli po La­za da ga vo­de u za­ro­blje­ni­štvo – pri­ča se da je i za­vr­šio u ne­kom nje­mač­kom lo­go­ru – svo­je dvo­je dje­ce, To­do­ra i Bo­su, ni­je osta­vio u ama­net Sr­bi­ma, ro­đa­ci­ma i kom­ši­ja­ma, ne­go mo­joj ne­ni...