-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Tek tre­ćeg da­na, 28. no­vem­bra 1915, uju­tro kre­nu i naš, Tre­ći puk. Ubr­zo sti­že do za­vo­ja i la­ga­no se po­če pe­ti uz pla­ni­nu Tre­šnje­vik. Du­ga ko­lo­na, put do­bar, ali se sva­ki čas za­staj­ku­je. Na­por­ni marš pre­ko ove ve­li­ke pla­ni­ne uči­nio je da već ko­nji pa­da­ju od is­cr­plje­no­sti; to­var se pre­ba­ci­vao na dru­ge ko­nje, pa i oni po­če­še pa­da­ti. Da ni­je­su mo­sto­vi od­ni­je­ti bu­ji­com, mo­glo se ovu­da ići i auto­mo­bi­lom.
Na vr­hu na­pu­šte­ni ko­nji lu­ta­ju šu­mom i glo­đu ko­ru dr­ve­ća. Ku­ko­vi upa­li, ži­vi ko­stu­ri ko­ji se la­ga­no kre­ću pre­ko sni­je­ga. Pre­ko pre­vo­ja du­va hla­dan vje­tar. Kad smo pre­šli na dru­gu stra­nu pla­ni­ne, ja­sno smo vi­dje­li tru­pe ka­ko br­zo od­mi­ču niz put. Voj­ni­ci idu i pre­či­ca­ma, pa iz­gle­da­ju kao vez na sni­je­žnoj po­vr­ši­ni.
U pod­nož­ju ofi­ci­ri sa­če­ku­ju svo­je voj­ni­ke, pri­ku­plja­ju ih i od­vo­de u sa­stav je­di­ni­ce. Ne­ko­li­ko ha­no­va pre­pu­no je voj­ni­ka. Tru­pe su bi­le iz­mi­je­ša­ne. Sta­doh na jed­noj za­rav­ni i tri pu­ta du­nuh u pi­štalj­ku. Na taj znak iz iz­mi­je­ša­ne ko­lo­ne iz­dvo­ji­še se mo­ji voj­ni­ci. Pod­nož­jem te­če ri­je­ka Vra­nje­šni­ca, ko­ja je pri­je tri da­na od­ni­je­la sve mo­sto­ve. Sad voj­ni­ci pre­la­ze ri­je­ku ska­ču­ći s ka­me­na na ka­men.
Cr­no­gor­ka Spa­sa tre­ba da se odvo­ji, da ide ku­ći u Ko­la­šin, i po­zva po­ruč­ni­ka Du­ki­ća da je pra­ti. Njih dvo­je su se us­put za­vo­lje­li. Du­kić do­bi ko­nja od ka­pe­ta­na Ra­do­va­no­vi­ća, ko­ji mu ga ra­do da­de iako mi­li­o­ne­ro­voj že­ni ni­je ni­kad htio da ga da. „Kad se sve bu­de svr­ši­lo, ne­će nas taj mi­li­o­ner ni po­gle­da­ti”, ob­ja­šnja­vao je.
Spa­sa i Du­kić su ja­ha­li po­kraj ri­je­ke Ta­re ko­ja je hu­ča­la kroz tje­snac kli­su­re. Već pao mrak i po­mo­lio se mje­sec iz­nad zup­ča­stih vi­je­na­ca po ko­ji­ma str­če je­le i bo­ro­vi. To­pot ko­nja ko­ji ju­re dru­mom ka pre­no­ći­štu od­je­ku­je, a mla­da ja­ha­či­ca od­ska­če ela­stič­no u se­dlu i vra­go­la­sto se smi­je Du­ki­ću ko­ji se po­gu­rio. Una­o­ko­lo se cr­ne vr­ho­vi sa če­ti­na­ri­ma, a on­da se uka­za svje­tlost pr­vih ko­la­šin­skih ku­ća. Spa­sa ode svo­joj ku­ći, a Du­kić svra­ti u han. Sta­ri han­dži­ja pri­hva­ti ko­nja i po­ve­de ga u dvo­ri­šte, u šta­lu.
„Mo­lim te, is­tr­ljaj ga do­bro”, re­če Du­kić. „Ama, čo­če, što to me­ni go­vo­riš. Znam ja da ure­dim ko­nja”, lju­ti se han­dži­ja.
Kad je pred spa­va­nje Du­kić obi­la­zio ko­nja, ni­je bio ni ra­se­dlan, ni­ti oti­ma­ren, ni­ti mu po­lo­že­no si­je­no. Du­kić ode do han­dži­je i pre­ko­ri ga. „Sve­tog mi Va­si­li­ja, valj­da ću ja pr­vo ve­če­ra­ti, pa konj”, dur­nu se Cr­no­go­rac.
U ha­nu je bi­lo sve ured­no i či­sto. Du­kić je bio iz­ne­na­đen do­brom ve­če­rom i či­sto­ćom so­be. Ci­je­ne su bi­le ma­le, još se ne osje­ća rat­na at­mos­fe­ra. U is­toj so­bi spa­vao je i pi­sar su­da u Ko­la­ši­nu. Na­šav­ši se u to­plom, Du­kić je pre­mi­šljao ka­ko bi bio sre­ćan da za­u­vi­jek osta­ne tu, kraj mla­de Cr­no­gor­ke. Pi­sar je spa­vao mir­nim snom dok Du­kić ni­je mo­gao od lju­ba­vi i bri­ga sklo­pi­ti oka. Ipak je za­spao krat­ko vri­je­me i ka­da se pro­bu­dio, spa­zi pi­sa­ra ka­ko u kre­ve­tu pu­ši ci­ga­re­tu. Kroz pro­zo­re je pro­di­ra­la svje­tlost da­na.
„Oda­kle vi?”, upi­ta pi­sar.
„Iz Sr­bi­je”, od­go­vo­ri Du­kić.
„Vi ste ofi­cir. Ot­kud vi ov­dje?”
Du­kić osje­ti ma­lu ne­la­god­nost i po­če da ob­ja­šnja­va: „Moj puk je za­no­ćio is­pred Ma­te­še­va, kod ras­kr­sni­ce pu­te­va, a ja do­ja­hah da na­ba­vim ma­lo ka­fe, še­će­ra i pi­ća”.
Pi­sar je bio do­bro upu­ćen u rat­ne do­ga­đa­je, pa su po­pri­ča­li, a on­da lu­pi ne­ko­li­ko pu­ta šta­pom u pa­tos i mo­mak od­o­zdo do­đe no­se­ći ka­fu. Kad su je po­pi­li, iza­đo­še u va­roš. Bio je ne­ki pra­znik i sta­ri Cr­no­gor­ci su še­ta­li uli­com u sve­ča­nim odi­je­li­ma: pla­vim čak­ši­ra­ma sa uskim no­ga­vi­ca­ma, bi­je­lim ča­ra­pa­ma u ci­pe­la­ma, ve­ze­nim fer­me­ni­ma na gla­vi i okru­glim cr­no­gor­skim ka­pa­ma sa mo­no­gra­mom H.I na ka­pi.
Va­ro­ši­ca je mir­na i u njoj se osje­ća pa­tri­jar­hal­ni ži­vot, pri­jat­na at­mos­fe­ra. Sa cr­kve se ču­ju zvo­na i to une­se ne­ko bla­žen­stvo u Du­ki­će­vu du­šu. Pred pod­ne do­đe Spa­sa na ko­nju i re­če Du­ki­ću da će ga is­pra­ti­ti do Ma­te­še­va. Sun­ce oba­sja­lo vr­ho­ve po­kraj Ta­re, po stra­na­ma se vi­de se­la, ku­će sa dr­ve­nim kro­vo­vi­ma kao u užič­kom kra­ju.
„On­dje se sku­plja­mo na igran­ku”, po­ka­zu­je Spa­sa po­ši­ro­ku li­va­du iz­me­đu pu­ta i Ta­re. Do­đo­še na ras­kr­sni­cu i po­sma­tra­ju ve­li­ku ko­lo­nu ko­ja mar­ši­ra pod­nož­jem Ko­mo­va, po­red Ta­re. Iza jed­nog pu­ka išla je fran­cu­ska mi­si­ja. To su ar­ti­ljer­ci bez to­po­va, avi­ja­ti­ča­ri bez avi­o­na, sa­ni­tet... Za nji­ma idu ne­ki En­gle­zi na ma­zga­ma i ma­gar­ci­ma, po­sli­je opet pje­ša­ci... Na­i­đo­še i za­ro­blje­ni Austri­jan­ci i Ma­đa­ri. Bo­si, odr­pa­ni, iz­ne­mo­gli, ni­ti ih ko ču­va, ni­ti su ko­me po­treb­ni. Ni­ko ne shva­ta za­što do sa­da ni­je­su uma­kli svo­joj voj­ci.
(NA­STA­VI­ĆE SE)