-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Bio je to 4. maj 1992. go­di­ne – pam­ti Amir Re­ko dan kad je kro­čio u Go­ra­žde. – U op­sa­di­ra­nom gra­du ha­os. Ja oče­ku­jem da tu ima ne­ka ja­ka voj­na for­ma­ci­ja i ko­man­da. Is­po­sta­vi­lo se da sam ja je­di­ni ško­lav­ni voj­nik, ško­lo­va­ni ofi­cir, i shva­tio šta me če­ka. Po­sta­vljen sam za ko­man­dan­ta te 43. drin­ske bri­ga­de i kre­nuo da or­ga­ni­zu­jem od­bra­nu gra­da po voj­nič­kim pra­vi­li­ma i za­ko­ni­ma.
A on­da je do­šao taj stra­šni dan ko­ji je iz te­me­lja pro­mi­je­nio moj ži­vot. Bio je to već kraj ju­na mje­se­ca de­ve­de­set dru­ge. Srp­ske sna­ge su kre­nu­le u no­vu, sve­op­štu ofan­zi­vu na Go­ra­žde. Mi se bra­ni­mo i odo­li­je­va­mo ipak ne­ka­ko na­pa­di­ma, a ni­je bi­lo la­ko, tim pri­je što je Go­ra­žde u tom tre­nut­ku bi­lo ve­li­ki zbjeg, što je bi­lo u pi­ta­nju oko 75.000 lju­di, što onih ko­ji su tu ži­vje­li i pri­je ra­ta, što onih ko­ji su do­bje­ža­li i tu se sklo­ni­li iz okol­nih op­šti­na i dru­gih kra­je­va Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
U sred tog pa­kla, jed­nog ju­tra, bi­lo je to 22. ju­na 92, do­la­zi u ko­man­du ku­rir i iz­vje­šta­va, ne zna­ju­ći, na­rav­no, da je to mo­je se­lo i mo­ja rod­bi­na: ka­pe­ta­ne, u se­lu Gu­delj su no­ćas po­bi­je­ni i spa­lje­ni Re­ko Azi­za (mo­ja maj­ka), Re­ko Sa­lih (moj djed) i na­bro­ji još pet čal­no­va mo­je bli­že rod­bi­ne. Ču­jem ga ka­ko pri­ča da su u to­ku no­ći u se­lo upa­li pri­pad­ni­ci voj­ne po­li­ci­je Re­pu­bli­ke Srp­ske, ka­ko su ih utje­ra­li u po­drum mo­je ku­će, po­ko­si­li ra­fa­li­ma, a on­da po­drum za­tvo­ri­li i ku­ću za­pa­li­li, ali ja pre­tr­nuo od bo­la, smr­zla mi se i ri­ječ u gr­lu i su­za u oku – ne mo­gu ni da mu ka­žem da su sve to mo­ji.
Ra­za­bi­ram iz nje­go­ve pri­če da ih je ve­ći­na, iz­gle­da, na­kon pr­vih ra­fa­la pre­ži­vje­la, od­no­sno da su po­lu­ži­vi iz­go­re­li u po­dru­mu, što će se, na ve­li­ku ne­sre­ću, ka­sni­je po­ka­za­ti kao tač­no, jer smo go­to­vo sve nji­ho­ve ko­sti na­šli do pra­ga – po­ku­ša­va­li su da iza­đu, ali su vra­ta bi­la spo­lja za­man­da­lje­na...
Ne­ka­ko baš tih da­na, ko­man­da, op­štin­ski štab, rat­no pred­sjed­ni­štvo, ka­ko li se sve to ta­da već zva­lo, me­ni su po­če­li da za­mje­ra­ju što još ni­je­sam za­u­zeo i li­kvi­di­rao se­lo Buč­je, na pa­di­na­ma na de­snoj oba­li Dri­ne, ko­jih pet-šest ki­lo­me­ta­ra iz­nad Go­ra­žda u prav­cu Čaj­ni­ča, je­dan uisti­nu stra­te­ški vr­lo va­žan po­lo­žaj i za na­pad i za od­bra­nu Go­ra­žda.
Znao sam ja da je i to jed­na mje­šo­vi­ta sre­di­na, da je kao i u mom se­lu po­la Sr­ba po­la Mu­sli­ma­na pa sam to se­lo sa­mo dr­žao u izo­la­ci­ji i mi­mo nje­ga oko­lo or­ga­ni­zo­vao od­bra­nu i utvr­đi­vao po­lo­ža­je, a iz ko­man­de su stal­no na­re­đi­va­li i upor­no in­si­sti­ra­li da se Buč­je po sva­ku ci­je­nu za­u­zme i oči­sti.
Kad sam u ču­du upi­tao šta to zna­či: „oči­sti­ti Buč­je“, taj glav­no­ko­man­du­ju­ći, ne spo­mi­njem mu ime jer vi­še ni­je živ, oštro je sjek­nuo ru­kom i po­ka­zao – sve!
Bi­lo mi je, ko­nač­no, ja­sno šta se od me­ne tra­ži i istog tre­na i bez ika­kvog pre­do­mi­šlja­nja sam od­bio tu na­red­bu i jav­no, pred svi­ma sam re­kao da ja ne­ću da pu­cam u ne­jač jer bih na taj na­čin po­ka­zao da sam ku­ka­vi­ca i zli­ko­vac isti kao i oni ko­ji su po­bi­li mo­ju ne­du­žnu, ne­moć­nu i ne­na­o­ru­ža­nu fa­mi­li­ju...
U ko­man­di se ni­je­su pre­vi­še uz­bu­di­li zbog to­ga što je ka­pe­tan Amir Re­ko, kao ko­man­dant te go­ra­ždan­ske mu­sli­man­ske bri­ga­de od­bio da se­lo Buč­je „oči­sti“ od Sr­ba – od­mah su an­ga­žo­va­li Vi­še­grad­sku bri­ga­du i na­re­dio da ona to od­ra­di. Ka­pe­tan Re­ko se ipak ni­je po­mi­rio s tim, po­šao je sa voj­skom na Buč­je i na­re­dio da ni­ko met­ka ne is­pa­li dok on ne ka­že...
Sju­tra: ŽI­VJE­LI SMO KAO U KA­VE­ZU


Ni­su me vo­lje­li, ama ni ja njih

– Već tih pr­vih rat­nih da­na ja sam osje­ćao da me baš ne „mi­ri­šu“ iz vr­ha SDA, ma ni­je­sam ni ja krio mo­je ne­ras­po­lo­že­nje pre­ma nji­ma. Oni ni­je­su bi­li odu­še­vlje­ni tim mo­jim po­stu­pa­njem sa Sr­bi­ma iz se­la Buč­ja i uop­šte sa tim što ne dam da se mu­če i zlo­sta­vlja­ju ne­du­žni lju­di, za­ro­blje­ni i ne­moć­ni, da bi­lo ko iz­rav­na­va ne­ka­kve svo­je ra­ču­ne pre­ko le­đa onih ko­ji ni­je­su ni kri­vi ni du­žni, po­seb­no ne na vjer­skoj osno­vi – ka­že Amir Re­ko.