-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na pu­tu, u ve­li­kom in­ter­va­lu, uka­za se čud­na po­vor­ka. U du­gim, otvo­re­nim, špe­di­ter­skim ko­li­ma bez ka­na­ta, sje­di mi­tro­po­lit Sr­bi­je i po­red nje­ga šest po­po­va. U sre­di­ni ko­la ći­vot po­kri­ven cr­ve­nom čo­jom – osta­ci Sve­tog Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog, ko­ji se pre­no­se iz Stu­de­ni­ce. Je­dan pop ide pje­ške is­pred ko­la, dr­ži ka­di­o­ni­cu i pje­va cr­kve­ne pje­sme. Dru­gi pop no­si za­pa­lje­nu svi­je­ću ko­ja se le­lu­ja na vje­tru. Du­kić i Spa­sa se kr­ste dok po­vor­ka pro­la­zi. Pro­pu­sti­li su još ne­ke tru­pe i naj­zad se po­zdra­vlja­ju pred ra­sta­nak. Du­kić je za­gr­li, po­lju­bi­še se, gle­da­ju se ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka i on re­če uz­bu­đe­no: „Do sko­rog vi­đe­nja, da­će Bog da se vra­tim živ i zdrav”.
„Sre­ćan ti put i ne­ka te Bog sa­ču­va”, od­go­vo­ri Spa­sa kroz plač.
Na­i­đe onaj har­mo­ni­kaš i vi­djev­ši njih dvo­je, za­svi­ra i za­pje­va: „Taj uz­dah du­bo­ki/Ne­ka te svud pra­ti/Ah, Bo­že, ču­vaj ga ti/Da mi se živ vra­ti./Haj­de­mo du­šo da sreć­no ži­vi­mo mi/Jer mla­dost pro­la­zi bur­no i ži­vot ne­sreć­ni...”
Div­na je i ži­vo­pi­sna kli­su­ra Ta­re. Ona­mo str­me pa­di­ne Ko­mo­va i cr­ven­ka­sti ka­me­nja­ri, ta­mo šu­me, če­ti­na­ri, pla­nin­ski po­to­ci, to­ren­ti, usje­ci i ur­vi­ne. Iz du­bo­kih gu­du­ra pje­nu­ša­va ta­la­sa pla­nin­ska rje­či­ca, pri­to­ka Ta­re. Na okol­nim vi­so­vi­ma sto­je Cr­no­gor­ke i gle­da­ju voj­sku. Iako u ovoj di­vlji­ni, ve­o­ma su li­je­pe, nje­žnog li­ca. Pro­da­ju pro­ju i luk, a ni oni ne­ma­ju mno­go i bri­nu za zi­mu. Je­dan ko­mor­dži­ja da­de vo­la i pe­de­set di­na­ra u sre­bru za ve­li­ku pro­ju.
Već se po­ja­vio mje­sec i oba­sja­va dr­ve­će po gre­be­ni­ma. Ne­u­re­đe­na ko­lo­na pe­nje se uz str­mi­ne Vje­ter­ni­ka. Sva­ka uz­br­di­ca obi­lje­že­na je le­še­vi­ma ko­nja i ra­su­tim gru­pi­ca­ma ko­je za­o­sta­ju iza je­di­ni­ca i lo­že va­tre.
U se­lu, na sa­mom Vje­ter­ni­ku, zgo­mi­la­li se voj­ni­ci iz raz­li­či­tih je­di­ni­ca i ro­do­va. Sve su ku­će pre­pu­ne voj­ni­ka. Ne­ki su po­di­gli ša­to­re, oslo­nje­ne uz ku­će i šta­le i uz po­ru­še­ne zi­do­ve. U jed­noj ku­ći smo se smje­sti­li ađu­tant Le­vić, mi­li­o­ner sa go­spo­đom, ka­pe­tan Pe­tro­vić i Jo­van­ka, a bi­lo je još ne­ko­li­ko voj­ni­ka, ko­ji su se sklo­ni­li od sil­nog vje­tra ko­ji ov­dje uvi­jek du­va. Uku­ća­ni su do­bri lju­di, go­sto­lju­bi­vi, ali do­zla­bo­ga si­ro­ma­šni. Pri­ča­ju ka­ko ov­dje zi­mi na­pa­da to­li­ki sni­jeg da se ne vi­de ni di­re­ci od te­le­gra­fa, ni­ti mo­že ko da pu­tu­je po ne­ko­li­ko da­na. Ta­da su sve ve­ze sa svi­je­tom pre­ki­nu­te.
„Iz­ra­ni­je pri­ne­se­mo dr­va is­pod pro­zo­ra i do vra­ta, pa ih uzi­ma­mo kroz pro­zor, jer ne mo­že­mo da iz­la­zi­mo iz ku­će. Ne­kad pra­vi­mo tu­ne­le kroz sni­jeg da iz­ba­ci­mo vo­du i đu­bre”, pri­ča­ju.
„A ako me­ća­va za­te­če put­ni­ka, on ov­dje mo­ra da osta­ne ne­kad či­ta­vu ne­dje­lju da­na, dok se ma­lo raš­či­ste pu­te­vi”.
O ča­đa­voj gre­di vi­si la­nac i na nje­mu ko­tao s vo­dom. Kad vo­da po­če da klju­ča, do­ma­ći­ca usu ku­ku­ru­zno bra­šno i u nje­ga sta­vi dr­ve­nu ku­tla­ču u sre­di­ni, da se ta­ko ku­va bra­šno ne­ko vri­je­me. Pri­ja­tan mi­ris se ši­rio i na usta uda­ri vo­da. Do­ma­ći­ca sta­de di­je­li­ti ka­ča­mak svim ofi­ci­ri­ma, že­na­ma i voj­ni­ci­ma.
„Odav­no ni­je­sam ova­ko slat­ko je­la”, go­vo­ri go­spo­đa Ana, a njen muž, mi­li­o­ner, za­gu­šio se je­du­ći ha­la­plji­vo ka­ča­mak, na ko­ji mu Ana sta­vi ma­lo kaj­ma­ka.
Do­ma­ćin, sta­rac, uze gu­sle sa kli­na o du­va­ru i sta­de ih ude­ša­va­ti, a po­tom za­pje­va zvon­kim gla­som pje­smu o Se­nja­nin Ta­di­ji.
Na­po­lju je zvi­ždao vje­tar, du­vao kroz ru­pe na du­va­ru, a ka­da se vra­ta otvo­re, si­lan ta­las hlad­nog vje­tra jur­nu u so­bu i za­ko­vi­tla dim po ča­đa­vom štu­ka­to­ru. Po­sli­je ve­če­re že­ne, ofi­ci­ri, mi­li­o­ner i no­vi­nar Ne­šić le­go­še na pro­stra­nu po­ste­lju uz­dig­nu­tu na dr­ve­nim stu­bo­vi­ma, a voj­ni­ci po­li­je­ga­še po po­du oko og­nji­šta. Do­ma­ći­ni su le­gli na svo­ju po­ste­lju, pre­ma po­ste­lji go­sti­ju.
Ra­no uju­tru se svi umi­še nad ši­ro­kom ko­fom, a po­tom se po­zdra­vi­še s do­ma­ći­ni­ma i kre­nu­še na put. Od­li­čan put si­la­zi od Vje­ter­ni­ka i za­vo­ji su po­zi­da­ni ka­me­nom. Da­le­ko is­pod ču­ju se auto­mo­bil­ski mo­to­ri. Sliv Ja­dran­skog mo­ra je sam ka­men, ogo­lje­lo ze­mlji­šte, u ka­me­ni­toj stra­ni vi­di se tek po­ne­ka oaza ob­ra­đe­nog ze­mlji­šta, ali ta­ko ma­la da joj u preč­ni­ku ne­ma ni de­se­tak me­ta­ra. Ze­mlju do­no­se od­ne­kud i tu sa­de krom­pir. Obes­hra­bru­ju­ća pu­stoš.
„Od če­ga ovaj svi­jet ži­vi?”, ču­di se ko­mor­dži­ja Jo­vo, ko­ji sa ko­nji­ma ide za­vo­ji­ma, dok pje­ša­ci si­la­ze pre­či­com. „Bla­go­slo­ve­na je na­ša Sr­bi­ja.”
Put se po­ste­pe­no, la­ga­no, pe­nje uz Vje­ter­nik i od­jed­nom se vi­di mno­go ni­ži ba­zen ri­je­ke Mo­ra­če. Si­la­že­nje za­vo­ji­ma ne­ma kra­ja i svi su za­ču­đe­ni spu­šta­ju­ći se du­go u du­bi­ne do­li­ne Mo­ra­če. Na­i­la­zi­mo na vo­do­pad i voj­ni­ci opre­zno pod­me­ću por­ci­je i za­hva­ta­ju bi­stru vo­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)