-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Te 1992. go­di­ne bi­li smo još sreć­na i za­do­volj­na po­ro­di­ca, sje­ća se pe­de­set­tro­go­di­šnji Mi­li­vo­je Ča­ra­pić, ro­dom iz se­la Buč­ja kod Go­ra­žda, ko­ji se po­sli­je sve­ga što se de­si­lo de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, što je pre­ži­vio u rat­nim stra­da­nji­ma, skra­sio i od 2008. go­di­ne sa po­ro­di­com ži­vi u Plje­vlji­ma.
– Na so­lid­nom ima­nju tu u do­li­ni Dri­ne, ži­vje­li otac mi Uroš, već pen­zi­o­ni­sa­ni zi­dar, maj­ka Ma­ri­ca, se­stra Mi­ra i ja.
Sta­ri­ji brat Mi­o­drag bio već ože­njen i on je još osam­de­set tre­će od­se­lio u In­đi­ju i rat ga ni­je za­te­kao u Bo­sni, a Mi­ra još ni­je bi­la uda­ta.
Već sam bio od­slu­žio i voj­sku. Vra­tio se iz voj­ske u av­gu­stu 1986. i ubr­zo po­čeo ra­di­ti kao sto­lar u drv­noj in­du­stri­ji „Sta­ko­ri­na” na Lu­ka­ma kod Čaj­ni­ča – za­vr­šio sam sred­nju eko­nom­sku ško­lu, ali, ka­ko ni­je­sam mo­gao na­ći po­sao u stru­ci, ja se pre­kva­li­fi­ku­jem u sto­la­ra. Po­čet­kom 1992. go­di­ne sam se i ože­nio, i ži­vot kre­nuo ka­ko se sa­mo po­že­lje­ti mo­že.
Na­ža­lost, sre­ća i ra­dost su po­tra­ja­li još sa­mo ne­pu­na če­ti­ri mje­se­ca: 4. ma­ja 1992. go­di­ne je pu­klo i u Go­ra­ždu i po­sta­lo je ja­sno da je rat ne­iz­bje­žan, gra­đan­ski, naj­stra­šni­ji i naj­kr­va­vi­ji, do is­tr­blje­nja – da je u Bo­sni po­no­vo za­i­gra­no kr­va­vo ko­lo, pro­vre­le sta­re mr­žnje i za­va­đe, na­ci­o­nal­no i vjer­ski obo­je­ne.
Bi­lo je to, ustva­ri, ja­sno i znat­no ra­ni­je, sve je za­u­da­ra­lo na rat i krv i pri­je tog 4. ma­ja, jer su se ubr­za­no na­o­ru­ža­va­li i Sr­bi i Mu­sli­ma­ni, a si­gur­no i Hr­va­ti ta­mo gdje su ži­vje­li. Sve je to, po­sta­lo je ja­sno kad je bi­lo ka­sno, bi­la ne­ka bez­um­na po­li­ti­ka i sa jed­ne i sa dru­ge i sa tre­će stra­ne na ko­ju na­rod, obi­čan čo­vjek, ni­je mo­gao uti­ca­ti ili se to­me od­u­pri­je­ti. Jed­no­stav­no ti do­ne­se oruž­je i na­pri­ča ne­ku pri­ču pred ko­jom si ti ne­mo­ćan – uzmeš pu­šku i če­kaš šta će te sna­ći. A kad kre­ne la­vi­na, kad is­pli­va mr­žnja, ta­da se po­gu­be i po­vu­ku i oni ko­ji se ne sla­žu sa ta­kvom po­li­ti­kom, ko­ji ne mo­gu da shva­te ka­ko je to mo­gu­će da mu pre­ko no­ći po­sta­nu ne­pri­ja­te­lji oni sa ko­ji­ma je do ju­če ži­vio u slo­zi i kom­šij­skoj lju­ba­vi sa­mo za­to što im je dru­ga­či­ja ka­pa na gla­vi ili što ne idu u istu bo­go­mo­lju. A u toj ha­la­bu­ci i lu­di­lu te­ško se bi­lo us­pro­ti­vi­ti jer si zbog to­ga i od svo­jih mo­gao la­ko zi­ja­ni­ti gla­vu, noć da te po­je­de sa­mo ako si ri­ječ pro­go­vo­rio.
U tre­nut­ku iz­bi­ja­nja ra­ta u Buč­ju je ži­vje­lo tač­no 45 srp­skih du­ša Ča­ra­pi­ći, za­tim po dvi­je ku­će Be­go­vi­ća i Plje­valj­či­ća i po jed­na La­ko­vi­ća i Va­so­vi­ća. Od to­ga to­ga je bi­lo mo­žda dva­de­se­tak spo­sob­nih za oruž­je, ra­ču­na­ju­ći i one „tre­će­po­ziv­ce”. Ži­vje­li smo kao u ka­ve­zu, na iz­u­zet­no va­žnom stra­te­škom po­lo­ža­ju, okru­že­ni sa svih stra­na či­sto mu­sli­man­skim se­li­ma – Žu­že­lo, pa Gaj, Vran Po­tok, Ra­di­je­vi­ći, Mi­la­no­vi­ći, Stra­ža, a do­lje uz Dri­nu još i Hu­bje­ri i Ka­za­gi­ći.
Oruž­je smo pr­vi put upo­tre­bi­li ne­gdje po­lo­vi­nom ma­ja 1992. go­di­ne kad je jed­nog da­na gru­pa Mu­sli­ma­na za­pu­ca­la pre­ma na­šem se­lu. Tom pri­li­kom je na kuć­nom pra­gu ra­njen moj ro­đak Dra­go­ljub Ča­ra­pić. Bio mla­đi čo­vjek, mo­žda tri­de­set i ko­ju go­di­nu, bio i ože­njen. Uspje­li smo ne­ka­ko da ga pre­ba­ci­mo u bol­ni­cu u Uži­ce, u tom mo­men­tu se to još ne­ka­ko mo­glo, ali je, na­ža­lost, po­sli­je če­tr­de­set da­na pod­le­gao. Usli­je­di­lo je po­sli­je još ne­ko­li­ko ta­kvih pu­ška­ra­nja i u jed­nom su, na svu sre­ću lak­še, ra­nje­ni i Mi­lan Ča­ra­pić i sin mu Ra­dan, kao i bli­ska im ro­di­ca Lju­bi­ca Ča­ra­pić...
Sju­tra: PRE­DA­TI SE ILI PO­GI­NU­TI?


No­vi­nar­ska „pat­ka”

Mu­sli­ma­ni su iz­gle­da vje­ro­va­li da smo voj­no mno­go ja­či, a tu sum­nju je, iz­gle­da po­seb­no po­si­jao je­dan srp­ski no­vi­nar, ko­ji je u ne­kom ra­dio iz­vje­šta­ju ja­vio ka­ko 72 Buč­ja­ni­na he­roj­ski odo­li­je­va­ju na­pa­di­ma mu­sli­man­skih sna­ga ko­je ih okru­žu­ju, ape­lu­ju­ći da nam se po­ša­lje po­moć i po­ra­di na na­šem iz­ba­vlje­nju. Ta­ko je i me­đu na­šim kom­ši­ja­ma Mu­sli­ma­ni­ma, ko­ji su tač­no zna­li ko­li­ko nas ima, ko­li­ko nas je bi­lo kad se za­ra­ti­lo, po­si­ja­na sum­nja da nam je sti­gla po­moć i da nas sa­da ima da­le­ko vi­še, ka­že Mi­li­vo­je Ča­ra­pić.