-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ma­gla se sa­bi­ra u si­ve, tam­ne obla­ke i po­če da ro­mi­nja ki­ša. U pod­nož­ju se puk za­u­sta­vi na oba­li Mo­ra­če. Dat je du­ži za­sta­nak. Voj­ni­ci sje­de po­kraj pu­ta če­ka­ju­ći da pro­đe Drin­ska di­vi­zi­ja, ko­ja je pre­no­ći­la oko Bra­to­no­ži­ća. Na če­lu di­vi­zi­je ja­še ko­man­dant pu­kov­nik Ni­ko­la Ste­va­no­vić, ra­ni­ji moj pu­ko­var, ozbi­ljan, ću­tljiv, mu­dar, klim­nu gla­vom kad sam ga po­zdra­vio ru­kom. Iza nje­ga je na­čel­nik šta­ba pot­pu­kov­nik Pan­ta Ju­ri­šić (Pan­te­li­ja, ka­sni­je ar­mij­ski ge­ne­ral JV), lju­ba­zan go­spo­din, ši­ro­kog šu­ma­dij­skog sr­ca, pa se i on ru­ko­va sa mnom kao sa sta­rim znan­cem. Na za­če­lju di­vi­zi­je vo­zi polj­ska ba­te­ri­ja i na to­pov­skoj ci­je­vi sje­di mla­da dje­voj­ka.
Ki­ša po­če da li­je i voj­ni­ci se sklo­ni­še pod udu­blje­ne sti­je­ne, a mno­gi sto­je na pu­tu ogr­nu­ti ša­to­ri­ma. Kad ki­ša umi­nu, ofi­ci­ri i voj­ni­ci odo­še na most pre­ko Mo­ra­če i po­sma­tra­ju mut­nu ri­je­ku ko­ja ve­li­kim ta­la­si­ma pre­pla­vlju­je ka­me­nje sa ogrom­nom sna­gom.
Puk kre­nu. Po­sli­je dva sa­ta, opet plju­sak. Ko­lo­na se pri­bli­ža­va ne­kim ha­no­vi­ma is­pred ko­jih sto­je dva ofi­ci­ra u ha­ve­lo­ci­ma – ko­man­dant Tre­će ar­mi­je, ge­ne­ral Šturm i nje­gov na­čel­nik šta­ba Ž. Mi­lo­va­no­vić (Mi­lan Ž. Mi­lo­va­no­vić), mr­šav, „fan­tom ra­ta”. Voj­ni­ci šljap­ka­ju po ba­ra­ma na pu­tu i vi­še i ne bi­ra­ju su­vlja mje­sta. Kli­su­ra bru­ji od hu­ke sil­ne Mo­ra­če. Sad se ide po gru­pa­ma. Tre­ći puk se za­u­sta­vi u se­lu Zla­ti­ca, sa ku­ća­ma či­ji su kro­vo­vi od škri­lja­ca. Ne­ki voj­ni­ci uđo­še u ku­će, a ne­ki po­di­go­še ša­to­re uz ku­će i ogra­de. Na­šlo se i si­je­na za ko­nje, a pu­kov­nik na­re­di da se voj­ni­ci­ma iz­da tre­ći­na obro­ka. De­se­ti dan mar­ša, a hra­ne je po­ni­je­to sa­mo za osam da­na. A do mo­ra ima još mno­go. Na­re­đe­no je da se hra­na šte­di. „Glad­nim voj­ni­ci­ma, kao i si­ro­ti­nji, uvi­jek se na­re­đu­je šted­nja”, re­če Ivić. (...)
(2.de­cem­bar 1915. go­di­ne) Dva­na­e­sti dan mar­ša, Tre­ći puk kre­nu iz Zla­ti­ce i oko pod­ne sti­že pred Pod­go­ri­cu. Or­do­nans iz pu­ka pro­la­zi duž ko­lo­ne i sa­op­šta­va za­po­vi­jest pu­kov­ni­ka da se kroz va­roš pro­đe „čvr­stim ko­ra­kom!” Ko­lo­na za­sta da se ure­di. Voj­ni­ci po na­vi­ci či­ste obu­ću, pri­te­žu opa­sa­če oko pra­znih sto­ma­ka i is­pra­vlja­ju se. Ču se ko­man­da „na­pri­jed” i sa če­la od­je­ku­ju zvu­ci mar­ša „Na Dri­nu”, ko­ji od­je­ku­ju od va­ro­ških zgra­da. Srp­ska bje­ža­ni­ja se is­ku­plja po uli­ca­ma, gle­da svo­ju voj­sku, ne­ki pla­ču.
Iz­nad kro­vo­va pro­hu­ja austrij­ski aero­plan i ne­gdje od­jek­nu­še bom­be. Iz ko­lo­ne ni­ko i ne po­di­že po­gled. U va­ro­ši tek ta­da zvo­na po­če­še ogla­ša­va­ti opa­snost. Je­dan top na ivi­ci va­ro­ši otvo­ri va­tru, ali se ras­cvje­ta­va­nje šrap­ne­la vi­dje­lo da­le­ko iza aero­pla­na, ko­ji na­pra­vi krug i uda­lji se.
„Ka­da je nad Pod­go­ri­com le­tio pr­vi aero­plan, svi Cr­no­gor­ci iz­va­di­li re­vol­ve­re i pu­ca­li na nje­ga. Ali kad jed­na bom­ba po­bi de­se­tak lju­di i mno­ge ra­ni, Cr­no­gor­ci od ta­da na pr­vi znak zvo­na tr­če u po­dru­me, u ko­ji­ma je sko­či­la ci­je­na”, pri­ča po­ruč­nik Du­kić.
U Pod­go­ri­ci je mi­li­o­ner na­šao so­bu za ve­li­ke nov­ce, jer je na­va­la od bje­ža­ni­je bi­la stra­šna. Svi­jet je spa­vao po uli­ca­ma, ko­ša­ra­ma, uz plo­to­ve, pod ša­to­ri­ma. Ov­dje ne­ma ja­ke zi­me ni sni­je­ga zbog bli­zi­ne mo­ra. Mi­li­o­ner i Ne­šić izi­đo­še da po­tra­že i ku­pe hlje­ba, še­će­ra, ča­ja i ka­fe. U glav­noj uli­ci ugle­da­še Ma­šin­ku, ko­ja im pri­đe.
„Mi smo od­stu­pa­li opet sa na­šim sta­rim ko­mor­dži­ja­ma. Do­bri lju­di, pri­mi­li su sa so­bom i jed­nog ra­nje­nog i iz­ne­mo­glog po­ruč­ni­ka Ni­ko­li­ća, ko­ji bi bez nas ostao i umro na pu­tu. Ali oca ni­je­smo na­šle i lu­tam ovu­da po cio dan i ras­pi­tu­jem se.” Iz apo­te­ke je iz­la­zio po­de­be­li go­spo­din u po­ha­ba­nom odi­je­lu, ka­kvi sad iz­gle­da­ju svi Be­o­gra­đa­ni, i kad ugle­da Ma­šin­ku, pri­đe, pru­ži joj ru­ku i re­če: „Pri­mi­te mo­je sa­u­če­šće za do­brim ocem, ko­ga su Ar­na­u­ti ubi­li. Vi­dio sam ga mr­tvog na pu­tu”.
Ma­šin­ka pri­mi ru­ku, u pr­vi mah ne shva­ta­ju­ći o če­mu on go­vo­ri. Za­tim osje­ti da se sve vr­ti oko nje. On­da se od­jed­nom sta­de lu­dač­ki smi­ja­ti i od­ju­ri me­đu svi­jet ko­ji se bje­še zgo­mi­lao na uli­ci.
Od Pod­go­ri­ce do­bar auto­mo­bil­ski put vo­di za Plav­ni­cu, pri­sta­ni­šte na Ska­dar­skom je­ze­ru. Dru­gi put vo­di za Tu­zi. Do­tle je do­sta do­bro, ali po­sli­je pre­la­zi pre­ko Ka­stra­te Ho­ti, gdje je bi­la po­gi­bi­ja srp­skih ma­lih to­var­nih ko­nja. Pr­vim pu­tem su upu­će­ni bo­le­sni i ra­nje­ni i vi­ši šta­bo­vi, ko­ji su se po­tom pre­vo­zi­li la­đi­com do Ska­dra. Dru­gim pu­tem upu­će­ne su tru­pe.
Tre­ći puk kre­nuo je od Pod­go­ri­ce ka Čat­ki­šu, gdje je pre­šao pre­ko mo­sta na uskom za­li­vu, ogran­ku Ska­dar­skog je­ze­ra. Oda­tle se put pe­nje na ka­me­ni­ti pla­to Ho­ti, ko­ji ne pre­la­zi vi­si­nu nad je­ze­rom vi­še od 100-150 me­ta­ra, ali je taj pro­stor od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra za Srp­sku voj­sku bio naj­te­ži dio pu­ta u ci­je­lom od­stu­pa­nju.
(KRAJ)