-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Šlampuljo!
Uskodupi!
-Devet sati ti treba da se opereš. Rekao bi neko da si rovila po blatu, a ne spavala - ubaci ključeve u torbu, ali ne moga da nađe upaljač - Kasnim! Svako jutro kasnim!
-Kako te samo nije sramota - faca joj se iskobelja ispod brda peš­kira - Ja ne mogu tek da operem noge i promijenim gaće ti... ti sa kafenim flekama!
-Kako neću bi­ti flekav kad ti stalno lupaš u vrata vecea?! Ti ži­viš u kupatilu! Niko te nikad nije vidio dva metra od kupatila! Uhvati te frka ako je neko unutra! Kako ne vi­diš da si umodefek­tna! Vjerovatno i srčeš ,,Pervol’’ kad ogladniš! U ku­hi­nju ne zalaziš! To svi znamo! Jer nikad niš­ta ne kuvaš!
-Barabo jedna - uze fen i poče da maše put njega kao piš­toljem - Kome da kuvam kad ti riljaš po restorana!
-Po restorana-zamlati nervozno kravatom – Alo, avetna! Burek jedem! Iza pumpe! Vi­di mi podbradak! Pretvaram se u kengura! Sa dislociranom torbom!
-Tebi je mozak dislociran - coknu jezikom - Ja sam kuvala i spremala najljepše što umijem.
-Misliš na avokado i hu­mus?
-Da - naprći nos i još se jednom opasa oko bademantila.
Uhvati se za glavu.
-Alo, ja sam iz Nik­šića! Hu­mus je zemlja! Oću slanine... oću drobova... krtole kuvane i zatopa - sklopi tri-četiri prsta u kljun i unese joj se u facu - Razumiješ, zemlja!
-Homonim! Radovane! - poče da gnječi peš­kir po mokroj glavi - Ima riječi koje imaju isto ime, a drugo značenje! To su homonimi! Kao “muž”, naprimjer. Sasvim je drugo od onoga kako su me uči­li. I samo da znaš, bolje da sam magistrirala nego što tebi ovdje pripremam hranu bez glutena.
-Ti ni ne znaš šta je gluten, ženo?! A ja ga ‘oću! Treba mi! Bih da ga namazujem na tijelo, da ga izvodim u šetnju i da zajedno pijemo pivo! Da se napijemo i da mu iskreno kažem kako mi nedostaje!
-Ti... - podiže ruke i odloži fen na mašinu da ne opali... - Ti si najveća seljačina što su moje oči viđele! Da ne bi da ja prikoljem krme? Jednu mangulicu, a? Da siđem ispred zgrade, nakačim crijevo u kafić pa propiram sirišt­e i pjevam “koljena mi gola, ali bolje nisam mogla”?
-Ti to ne bi umjela ni da ‘oćeš... Završila si istoriju umjetnosti... ti si faketna!
-Aaaaa! - podiže prst k’o da će iz njega grom da grune - Ti mi pričaš, elek­trotehnička beno! Ne umiješ telefon da povežeš sa televizorom!
-Umijem ali neću! Je li ti jasno? Ne želim tvoju pačju facu da gledam kad god ga upalim!
-Pačju!? - uze da se lupa po bradi - Ova usta su prirodna i moja! Malo ih je dohvatio herpes, ali su moja! Tako se desilo i kod moje teta Ćube.
-Jeste! Mo­ra da si naslijedila taj čudesni gen od Ćube. Njoj su u pedesetoj naglo izrasle sise. Iznebuha! Napao je vi­rus kad je otišla u Beograd! A tebe uvatio herpes veliš? Herpes od 500 eura. Je li ti ljekar rekao da liječiš usta kamerom i selfijem, a? Pih! Stara žena!
Cik­nu, čelo joj se odvoji od glave:
-Stara!? Imam 35 godina, naborani majmune! E kunem ti se sad je stvarno dosta - i ode u dvoskocima.
-Nemoj u ku­hi­nju, čuješ! Tamo ti je nepoznata teritorija. Možeš da zagineš!
-Mrš u pi.du materinu, klempava vucibatino - i udari palcem od noge u frižider pa jauknu iz stomaka.
-Hahaha!
-Šta se smiješ - vriš­tala je - Nabiću ti tiganj u usta!
-Ti ni ne znaš šta je tiganj!
-Je li?! A ti ... a ti ne znaš šta je... šta je... ti ne znaš šta je posts­truktu­ralizam?
Pogleda je presavijenu i zamotanu u frotire, pa frk­nu.
-Mnogo si glupa... Ne umiješ ni da se svađaš. Izlaziš iz teme, mala.
-Trebala sam se udati za Milutina! On je pažljiv, on... on mi kaže stalno kako sam mlada i kako sam pažljiva... i ... i lajkuje mi slike!
-Ti?! Ja sam se trebao udati za Milutina! - is­pr­si se i udari dva puta u gru­di - On makar umije da napravi kajganu!
-Ti...ti... - skupila je šake i usukala facu trepereći, pok­ušavajući da iznađe čime da ga uvrijedi - ...Ti, ti si razlog za moj srednji prst! I samo da znaš, nisam GLUPA!
-Znam, srećo - navlači sako u ljutom galopu - Ni­si glupa, samo kad razmišljaš neš­to zabaguješ!
-Krabo!
-Žvalava peš­kiračo - i zalupi vratima.
Bijesnim koracima se zalaufa put lifta... sikt­ao je i mlatarao torbom. Onda naglo stade, ukoči se... pa se udari dlanom u čelo. Je.ote, zaboravio sam! Još brže se vrati do stana. Uđe zajapuren. Nanjuši trag šampona. Nađe je u sobi kako laje neš­to poluglasno i pegla košulju. Njegovu. Došunja se, uhvati je oko struka i munjevito obrnu. Zagrli je snažno, uvuče nos ispod peš­kira pa udahnu svježinu mekih lokni. Poljubi je strasno, tako da je i gluten negdje uzdahnuo glasno. Mače joj trepavicu sa sitnog nosa, ćoki je još jednom u onu usnu od pačeta... pa je potapša po dupetu.
Onda opet munjevito ode. Derući se.
-Kravo glupa! Umalo sam zaboravio da te volim nenormalno!
(Autor je knji­žev­nik)