- PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

O pa­tri­jar­hu Ga­vri­lu Do­ži­ću do sa­da je do­sta to­ga na­pi­sa­no, ali sti­če se uti­sak da su nje­go­va lič­nost, ži­vot­ni put i ulo­ga ko­ju je imao u ži­vo­tu Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, naj­pot­pu­ni­je i naj­cje­lo­vi­ti­je osvi­je­tlje­ni u dru­gom, pro­ši­re­nom i do­pu­nje­nom iz­da­nju knji­ge dr Rad­mi­le Ra­dić „Ži­vot u vre­me­ni­ma: pa­tri­jarh Ga­vri­lo (Do­žić) 1881-1950”, ko­ju je 2011. go­di­ne iz­dao Pra­vo­slav­ni bo­go­slov­ski fa­kul­tet iz Be­o­gra­da (In­sti­tut za te­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja). Uz odo­bre­nje autor­ke Ra­dić i iz­da­va­ča, kroz sa­gla­snost ured­ni­ka knji­ge prof. dr Bo­go­lju­ba Ši­ja­ko­vi­ća – u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va či­ta­o­ci­ma će­mo iz po­me­nu­te knji­ge pre­do­či­ti frag­ment iz ma­nje po­zna­tog pe­ri­o­da ži­vo­ta pa­tri­jar­ha Do­ži­ća, pri­je to­ga mi­tro­po­li­ta Cr­no­gor­sko-pri­mor­skog.
Dr Rad­mi­la Ra­dić je na­uč­ni sa­vjet­nik u In­sti­tu­tu za no­vi­ju isto­ri­ju Sr­bi­je. Ro­đe­na je u Be­o­gra­du 1958. U Be­o­gra­du je za­vr­ši­la i Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet na ko­me je ma­gi­stri­ra­la (1986.) i dok­to­ri­ra­la 1992. go­di­ne. Ba­vi se isto­ri­jom vjer­skih za­jed­ni­ca u 20. vi­je­ku i isto­ri­jom Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Do sa­da je ob­ja­vi­la vi­še mo­no­gra­fi­ja, zbor­ni­ka gra­đe, zbor­ni­ka ra­do­va, na­uč­nih stu­di­ja i čla­na­ka. Po­red na­ve­de­ne knji­ge, po­me­nu­će­mo i nje­ne knji­ge: „Vje­rom pro­tiv vje­re, dr­ža­va i vjer­ske za­jed­ni­ce u Sr­bi­ji 1945-1953’’; ‘’Hi­lan­dar u dr­žav­noj po­li­ti­ci Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je 1896-1970. go­di­ne”, „Dr­ža­va i vjer­ske za­jed­ni­ce 1945-1970, I-II”, „1968 – če­tr­de­set go­di­na po­sli­je”, „Na­rod­na vje­ro­va­nja, re­li­gi­ja i spi­ri­ti­zam u srp­skom dru­štvu 19. i u pr­voj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka”... Bi­la je ured­nik ča­so­pi­sa „To­ko­vi isto­ri­je” od 2005. do 2009.
Ga­vri­lo Do­žić je ro­đen 17.5.1881. go­di­ne (po sta­rom ka­len­da­ru) u se­lu Vru­ji­ca­ma (Do­nja Mo­ra­ča) u Cr­noj Go­ri, u brat­stvu Me­de­ni­ca, kao Đor­đi­je Do­žić. Bio je kr­šten 25. ma­ja iste go­di­ne. Se­lo Vru­ji­ce uda­lje­no je oko sat i po ho­da od ma­na­sti­ra Mo­ra­ča, a oko tri sa­ta od Ko­la­ši­na i pri­pa­da­lo je je žu­pi Mo­ra­ča, ko­ja je ob­u­hva­ta­la Do­nju i Gor­nju Mo­ra­ču, Rov­ce, Usko­ke i Drob­nja­ke. Okru­žen pla­nin­skim ma­si­vi­ma Si­nja­je­vi­ne, Ma­ga­ni­ka i Bje­la­si­ce, pre­dio pre­si­je­ca­ju uske do­li­ne pri­jat­ne kli­me i plod­nog ali pro­stor­no ne­do­volj­nog ze­mlji­šta. Pe­ri­od od 1882. do 1888. go­di­ne pra­ti­la je glad usled se­dam uza­stop­nih su­šnih go­di­na.
P. A. Ro­vin­ski na­vo­di da je u Mo­ra­či sa Rov­ci­ma i Ko­la­ši­nom bi­lo 1883. go­di­ne 10.880 du­ša i 1.787 ku­ća. Kra­jem 19. vi­je­ka u Mo­ra­či bez Ro­va­ca bi­lo je oko 5.700 sta­nov­ni­ka. Ra­do­vi­ći, Me­de­ni­ce, Du­lo­vi­ći i dru­ga brat­stva iz Mo­ra­če, sla­vi­la su Sv. ar­han­đe­la Mi­ha­i­la u no­vem­bru mje­se­cu. Mo­ra­ča se ni­ka­da ni­je pot­pu­no po­ko­ri­la Tur­ci­ma, ali ni­je bi­la ni pot­pu­no ne­za­vi­sna, već su pla­ća­li da­nak. Vla­di­mir Ćo­ro­vić ka­že da su Mo­ra­ču u osjet­nom bro­ju na­se­li­li usko­ci sa ra­znih stra­na.
U ovim kra­je­vi­ma nje­go­va­lo se i uz gu­sle pre­no­si­lo na­rod­no pre­da­nje o Mi­lo­šu Obi­li­ću i Mar­ku Kra­lje­vi­ću, o ko­sov­skim ju­na­ci­ma i bo­ju na Ko­so­vu. Us­pje­si u ra­tu, hra­brost i umi­je­će na tom po­lju, ste­če­na rat­na sla­va, ci­je­ni­li su se u Cr­noj Go­ri iz­nad sve­ga. Rat­ni­štvo pod­gri­je­va­no haj­duč­kom i usta­nič­kom pro­šlo­šću shva­ta­no je kao jed­na od su­štin­skih ta­ča­ka u ži­vo­tu. „Po­sle­di­ca to­ga bi­lo je da se raz­vio psi­ho­lo­ški kod, da se pre­pre­ke i kon­flik­ti ne re­ša­va­ju pre­go­vo­ri­ma ili kom­pro­mi­som već su­ko­bom”. Ge­ne­ra­ci­je su od­ra­sle vas­pi­ta­va­ne da tre­ba ostva­ri­ti srp­ski „za­vjet­ni na­ci­o­nal­ni za­da­tak”, sa­dr­žan u ide­ji sve­na­ci­o­nal­nog dr­žav­nog uje­di­nje­nja ko­je tre­ba ostva­ri­ti ra­tom i iz­vr­ši­ti „po­ka­ja­nje Ko­so­va”.
Fran­cu­ski pu­to­pi­sci svje­do­če o su­sre­tu sa sli­je­pim bar­dom u Nik­ši­ću. „Ve­li­ko mno­štvo se oku­pi­lo oko nje­ga na pi­jač­nom tr­gu; na­slo­njen na dr­vo, on pje­va uz gu­sle svo­je naj­dir­lji­vi­je pje­sme; ime­na Ce­ti­nje i Her­ce­go­vi­na sva­ki čas se ču­ju sa nje­go­vih usa­na ko­je po­drh­ta­va­ju; on pri­po­vi­je­da o ne­kom tur­skom ne­dje­lu, o ot­mi­ci ne­ke dje­voj­ke, nje­nim pat­nja­ma i, naj­zad, o to­me ka­ko je Cr­no­gor­ci oslo­ba­đa­ju... Nje­go­vo is­pi­je­no li­ce po­pri­mi­lo je mra­čan i za­stra­šu­ju­ći iz­raz ko­ji se pre­no­si i na lju­de ko­ji ga okru­žu­ju; s vre­me­na na vri­je­me, on po­ja­ča­va glas, is­pu­šta gr­le­ne, hra­pa­ve, oštre zvu­ke, ko­ji po­ga­đa­ju rat­ni­ke pra­vo u sr­ce. To je po­ziv na oruž­je, pod­sti­caj na po­bu­nu: svi su se već uz­bu­ni­li, sprem­ni da jur­nu na ne­pri­ja­te­lja – bi­lo je do­volj­no sa­mo da ču­ju ne­ko­li­ko ne­sklad­nih no­ta i pro­mu­klo pje­va­nje jed­nog si­ro­tog sli­je­pog star­ca da bi se u nji­ma pro­bu­di­la bor­be­na strast”.
Is­tra­ži­va­či ko­ji su se ba­vi­li di­nar­skim ti­pom lju­di kon­sta­to­va­li su nji­ho­vu oda­nost pre­ci­ma, na­ro­či­to u Cr­noj Go­ri, ko­ja je po­ne­kad vi­še uko­ri­je­nje­na i ja­ča od vjer­skih osje­ća­nja. Si­mo Šo­ba­jić ka­že: „Ne­ma Cr­no­gor­ca ko­ji ne zna svo­ju lo­zu bar do pe­tog i še­stog pre­tka”. Kao naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ju za mno­ge kra­je­ve di­nar­ske pla­nin­ske zo­ne, na­vo­de po­ja­vu ja­kih tem­pe­ra­me­na­ta, vi­o­lent­nih lju­di, če­sto neo­b­u­zda­ne pri­ro­de, ko­ji ne mo­gu la­ko da pod­ne­su čak ni sit­ne ne­prav­de i ko­ji vje­ru­ju da ne­ma te­ško­ća ko­je ne bi mo­gli sa­vla­da­ti. Ro­vin­ski na­vo­di: „Ko­li­ko se sa voj­nič­kog sta­no­vi­šta ci­je­ni ju­na­štvo u bo­ju, to­li­ko se u mir­nim vre­me­ni­ma ci­je­ni čvrst ka­rak­ter pra­ćen pa­me­ću i od­luč­no­šću, onaj ko­ji ne­će za­sta­ti ni pred kim i ni pred čim”. Čoj­stvo je po cr­no­gor­skim poj­mo­vi­ma ob­u­hva­ta­lo ot­me­nost, mu­drost, ne­se­bič­nost, pra­vič­nost, go­sto­lju­bi­vost, pa tek po­tom hra­brost. A od svih kom­po­ne­na­ta čoj­stva naj­vi­še su ci­je­nje­ne ot­me­nost, mu­drost i rje­či­tost.(NA­STA­VI­ĆE SE)