-Pri­re­dio: Ivan Mi­lo­še­vić

Va­so­je­vi­ći se ne­pre­sta­no do­se­lja­va­hu iz Li­je­ve Ri­je­ke i pri tom ne­pre­sta­no se bi­ja­hu sa su­sje­di­ma Ku­či­ma, Bra­to­no­ži­ći­ma, Rov­ča­ni­ma, Mo­ra­ča­ni­ma, Ko­la­šin­ci­ma, Kli­men­ta­ma, Pe­šter­ci­ma, Ru­gov­ci­ma i dru­gim, dok ovi svo­jim žal­ba­ma ne umo­li­še ve­zi­ra ska­dar­skog Bu­ša­tli­ju i Mah­mud­be­go­vi­ća u Pe­ći, te oni iz­ra­di­še u sul­ta­na fer­man „ da to vraž­je gni­je­zdo ras­ko­pa­ju”. Sul­tan im uz to po­ša­lje i Ka­ri­man-pa­šu i Džin-pa­šu sa 60.000 voj­ske. Ka­ri­man-pa­ša po­đe uz Ru­go­vu, pa niz Še­ku­lar do­đe do Tre­šnje­va i Za­br­đa, gdje se na jed­noj vi­so­rav­ni ulo­go­ri sa voj­skom, zbog če­ga se ona i pro­zo­ve Pa­ši­na vo­da. Sav na­rod iz Pri­so­je, Kra­lja i Pe­ov­ca pre­bjeg­ne pre­ko Tre­šnje­vi­ka u Li­je­vu Ri­je­ku, a od onog iz Sla­ti­ne, Za­br­đa i Tre­šnje­va iz­bje­ža­lo je sve što je mo­glo, a ono što se ni­je mo­glo za­tvo­ri­lo se u pe­ći­nu u Žo­lje­vi­ci. Ka­ri­man-pa­ša po­zo­ve te iz pe­ći­ne da mu se pre­da­du, ali mu oni od­go­vo­re da mu se ži­vi u ru­ke ne­će pre­da­ti, dr­že­ći da će pa­ša na pe­ći­nu na­gr­nu­ti voj­skom, pa će se mo­ći oruž­jem i ka­me­njem od­bra­ni­ti. Ali pa­ša na­re­di da se u pe­ći­nu bi­je to­po­vi­ma, te kad to­pov­ska zr­na po­če­še pro­bi­ja­ti u pe­ći­nu, za­tvo­re­ni od Tu­ra­ka za­tra­ži­še „be­su” da im ži­vo­tu ne­će bi­ti ni­šta, pa da se pre­da­du. Tur­ci im je da­du, te izi­đu. Bi­lo ih je 120 voj­ni­ka, sem že­ne i dje­ce, a pred nji­ma dva Vu­ka: Ma­rin­ko­vić i Lje­va­jac. Pa­ša na­re­di te jed­nog od njih sa 60 mo­ma­ka po­si­je­ku, a sve osta­lo uzmu u rop­stvo. Tom pri­li­kom Tur­ci uhva­te Ku­štri­ma Va­so­je­vi­ća iz­nad Trep­če, za ko­ga se pri­ča da je bio čo­vjek naj­vred­ni­ji i naj­br­ži. Taj je Ku­štrim bio ugra­bio Fa­tu, se­stru de­vet Še­mo­vi­ća. Po nje­go­vu se ime­nu zo­ve je­dan krš pe­ći­na u Trep­či Ku­štri­mov krš i Ku­štri­mo­va pe­ći­na, gdje je, ka­žu, ži­vio sa Fa­tom. Po na­red­bi pa­ši­noj nje­ga su po­sje­kli, a Fa­tu su za­tr­pa­li ka­me­njem, po­što ga se ni­je htje­la od­re­ći, te se to mje­sto i sa­da zo­ve Fa­ti­na go­mi­la.
Džin-pa­ša pre­đe sa voj­skom pre­ko Pre­vi­je i sta­ne pa­li­ti se­la. Na­rod je bje­žao, ali si­la sa­vla­da i po­tu­če ovu ša­či­cu ju­na­ka, kao i one kod Ža­lje­vi­ce. Ne­što se spa­se bjek­stvom pre­ko Ko­ma, a ne­što se sklo­ni u jed­nu pe­ći­nu na vrh Bra­dav­ca u Ko­nju­si­ma, zbog če­ga se i na­zo­ve Bje­žan­ska pe­ći­na, ali su mno­štvo Tur­ci sti­gli, te lju­de isje­kli, a že­ne i dje­cu od­ve­li u rop­stvo. To se mje­sto sto­ga na­zva­lo Ro­bo­vi laz na vrh Ko­nju­ha.
Obje se pa­še sa voj­skom, ro­ljem i pli­je­nom sa­sta­nu u Pe­ći, gdje ro­blje ko­je­ku­da ras­pr­o­da­še, a Vu­ka sa nje­go­vih 60 mo­ma­ka po­ša­lju u Ca­ri­grad, gdje ih od­mah za­tvo­re u tam­ni­cu da do smr­ti ro­bu­ju. Ali je na­kon ne­kog vre­me­na Vuk uspio da iza­đe iz tam­ni­ce i da do­bi­je od ca­ra fer­man za slo­bo­dan po­vra­tak, ka­ko svoj ta­ko i osta­log ro­blja. Car iz­da na­red­bu da se sve ro­blje mo­ra sku­pi­ti u Pe­ći, a Vu­ka sa dru­štvom upu­ti Mah­mud­be­go­vi­ću sa fer­ma­nom da se svi za­ro­blje­ni, kao i oni iz Li­je­ve Ri­je­ke, mo­gu vra­ti­ti. Vuk je u Pe­ći već na­šao is­ku­plje­no ro­blje. Mah­mud­be­go­vić im da pra­ti­o­ce iz Pe­ći di Še­ku­la­ra, te ta­ko po­sli­je tri pu­ne go­di­ne ro­bo­va­nja do­đu u Va­so­je­vi­će. Vuk od­mah ode u Li­je­vu Ri­je­ku i po­ka­za fer­man oni­ma ko­ji bje­hu ta­mo pre­bje­gli, te se i oni vra­te pre­ko Ko­ma.
Po­što je za tri go­di­ne ze­mlja bi­la za­pu­šte­na, a na­rod u rop­stvu i bek­stvu osi­ro­tio ta­ko da ni­je imao hra­ne ni sred­sta­va za odr­ža­va­nje ze­mlje, to bu­de pri­nu­đen uzi­ma­ti od aga i be­go­va plav­skih i gu­sinj­skih ži­to, vo­lo­ve, ala­te i dru­go, sa tim da im da­ju do­kle dug ne iz­mi­re če­tvr­ti­nu od usje­va. Ali ne sa­mo glav­ni­cu, ne­go ni in­te­res Va­so­je­vi­ći ne mo­ga­hu ot­pla­ći­va­ti, te se to­li­ko za­du­že da se vi­še ni­je mo­glo odu­ži­ti, pa se za­to oba­ve­za­še da da­ju aga­ma če­tvr­ti­nu i na taj na­čin po­sta­še čin­či­je.
Ni po­sli­je ovo­ga ni­je­su Va­so­je­vi­ći mi­ro­va­li, no čim se opo­ra­vi­še, opet za­met­nu­še bor­bu. Znat­no je vo­je­va­nje Đe­ke i Vuk­sa­na Bo­jo­vi­ća, ko­ji po­zva­še voj­vo­du Ra­do­nju s Ku­či­ma, Pa­vi­ća Ma­ti­ja­še­vi­ća sa Bra­to­no­ži­ći­ma, Ba­tri­ća Raj­ko­va sa Lje­vo­re­ča­ni­ma i star­ca De­da sa Kli­men­ti­ma, pa su on­da uda­ri­li na Bi­jor i pro­dr­li do Je­li­ce, gdje otru­ju voj­vo­du Ra­do­nju. Đe­ka se sa voj­skom vra­ti uz „Bi­je­li” Drim, gdje ga Tur­ci uhva­te i ob­je­se u Ska­dru, a i Vuk­sa­na uhva­te i otru­ju u Pe­ći.
Po­me­nu­to va­so­je­vić­ko čip­či­ja­nje ovim je bor­ba­ma uni­šta­va­no, do­kle ni­je sa oslbo­đe­njem pot­pu­no ne­sta­lo. Vri­je­me ovim bor­ba­ma i ja­čem na­se­lja­va­nju lim­ske do­li­ne pre­da­njem se ne od­re­đu­je, ali mo­gli bi­smo po ne­kim zna­ci­ma po­ga­đa­ti da je bi­lo ne­gdje u 16. vi­je­ku. (Na­sta­vi­će se)