-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

U svom op­šir­nom za­pi­su o Pri­zre­nu, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Vi­so­kih De­ča­na Sa­va na­sta­vlja sa po­drob­nim opi­som svje­tov­nih obje­ka­ta, ali i pro­svjet­nih pri­li­ka u ovom gra­du, pa ka­že:
– Če­tvr­ta cr­kva, Sve­tog Đor­đa, ima već pre­ko 30 go­di­na, ka­ko se po­če­la gra­di­ti: ona je uisti­ni, u pot­pu­nom smi­slu, neo­bič­no ve­li­ka, ko­lo­sal­na i tvr­da cr­kva; slo­bod­no se mo­že re­ći: da je to je­di­na na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, iz­me­đu no­vih cr­ka­va, naj­ve­ća i naj­tvr­đa, i da se sa­mo, tek une­ko­li­ko, mo­že ni­ška i sa­ra­jev­ska upo­re­di­ti s ovom. Ona je po­dig­nu­ta ci­je­la od li­je­pog te­sa­nog ka­me­nja i ima unu­tra tri ol­ta­ra za bo­go­slu­že­nje, a ka­žu da će idu­će go­di­ne već i do­vr­še­na bi­ti.
Pre­ma Ma­ra­šu, ili, po da­na­šnjem na­zi­vu, Te­zi-ma­ha­li, još 1596. go­di­ne, spo­mi­nje se, pri mi­tro­po­li­tu pri­zren­skom Mi­ha­i­lu, cr­kva Ko­ra­će­vi­ća, hram Sv. Ni­ko­le. Ov­dje je sa­da dža­mi­ja, ko­ja do­sta na­li­či na cr­kvu, i tu je jed­no te­će s gro­bljem po­to­ma­ka sta­rih srp­skih ple­mi­ća ko­ji, iako su se pre­vje­ri­li, opet su za­dr­ža­li svo­je sta­ro pre­zi­me „Ko­ra­će­vi­ći”, a i ne odva­ja­ju se još od te sve­ti­nje, i ku­će su im oko sa­me te biv­še cr­kve.
Ima jed­na raz­va­li­na is­pod Sv. Spa­sa, hram je Sv. Vra­če­va. Ta­ko­đe, u gra­du je bi­la jed­na cr­kva kod Du­ša­no­vog dvo­ra, hram je bio Sv. Pre­o­bra­že­nja. U Pan­te­lej-ma­ha­li osta­lo je pre­da­nje u na­ro­du: da je tu, ne­da­le­ko od jed­ne če­sme, bi­la cr­kva Sv. Pan­te­lej­mo­na; ta­ko­đe i u Ma­ra­šu, gdje je sa­da te­će, ka­žu da su tu bi­li Jug-Bog­da­no­vi dvo­ri i nje­go­va cr­kva. A po spo­me­ni­ci­ma i pre­da­nju, tvr­di se, da je bi­lo do še­sna­e­stog sto­lje­ća cr­ka­va u Pri­zre­nu 12, a u oko­li­ni oko 365, kao što je je­dan put ka­za­no, a sa­da je­dva da ima 20 ko­je slu­že.
U oko­li­ni bli­zu Pri­zre­na su dva ma­na­sti­ra ko­ji slu­že, i to: na is­toč­noj stra­ni ne­pu­na 2 ča­sa od Pri­zre­na, pod Ša­ri­nim ogran­ci­ma – Sv. Mar­ko, na 3 ča­sa da­le­ko od Pri­zre­na – Sv. Tro­ji­ca.
Pra­vo­slav­ni Sr­bi ima­ju pot­pu­no u sve­mu ure­đe­nu, sa 4 raz­re­da, mu­šku osnov­nu ško­lu, sa 4 uči­te­lja; jed­nu žen­sku osnov­nu ško­lu s jed­nom uči­te­lji­com, i jed­nu bo­go­slo­vi­ju sa 3 raz­re­da i jed­nim pri­prem­nim raz­re­dom. Ot­ka­ko se zna, u Pri­zre­nu su bi­va­li na­stav­ni­ci sve do­mo­ro­ci, sa spre­mom do­ma­ćom, do sa­mog po­čet­ka dru­ge po­lo­vi­ne ovog sto­lje­ća, i pr­vi put ja­vio se, s bo­ljom spre­mom sa stra­ne, kao uči­telj: Ni­ko­la Mu­su­lin i nje­gov uče­nik i zet Mi­lan No­vi­čić, ko­ji se ta­mo pr­vi put po­ja­vio kao bo­go­slov be­o­grad­ski i vas­pi­ta­nik Ve­li­ke ško­le, a za­tim Sta­vrić i pot­pi­sa­ni, oba vas­pi­ta­ni­ka Ki­jev­ske du­hov­ne aka­de­mi­je. Po­sli­je ovih na­stav­ni­ka na­pa­de ne­što smrt a ne­što i vlast, te otje­ra­še jed­nog u Bi­tolj, a dru­gog u Azi­ju na za­to­če­nje, i za ma­lo pri­je 5-6 go­di­na, što se ne za­tvo­ri Pri­zren­ska bo­go­slo­vi­ja; no sad opet, od te stra­ne, po­pra­vi­lo se une­ko­li­ko sta­nje, te sa­da ta­mo ima na­stav­ni­ka pet: tri vas­pi­ta­ni­ka be­o­grad­skih, je­dan ru­ski i je­dan že­nev­ski.
Ovo je je­di­ni za­vod srp­ski u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji, ko­ji je vi­še od osnov­nih ško­la. Na ovaj za­vod, od pri­je 15 go­di­na, pro­pa­gan­de i ne­pri­ja­te­lji Srp­stva po­gle­da­li su sa uve­li­ča­va­ju­ćim sta­klom kao na ka­kav ger­man­ski ili oks­ford­ski uni­ver­zi­tet, pa su sto­ga i na­pe­ri­li udvo­je­nu, pa i utro­je­nu svo­ju sna­gu pro­tiv ta­mo­šnjeg Srp­stva. S to­ga, kraj­nje je vri­je­me, da Pri­zren­ska bo­go­slo­vi­ja ko­ra­ča upo­re­do sa sa­vre­me­nim okol­no­sti­ma i po­tre­ba­ma, da ne fi­gu­ri­ra ta­mo sa­mo ra­di jed­ne mo­ral­ne pot­po­re, tj. neo­p­hod­na je po­tre­ba, da se pri­da ta­mo još ko­ji na­stav­nik i da se da­lje pro­du­ži, bar sa dva raz­re­da; a i vri­je­me je već, da je tu za­mi­je­ni ka­kva po­lu­gim­na­zi­ja, a ova kao sta­ri­ja i op­šti­ja tre­ba­lo bi da da­lje pre­đe, ako ne od­mah u Sko­plje, a ono bar u Te­to­vo da se pre­ne­se.
U pri­zren­skoj oko­li­ni ima ško­la: u V. Ho­či, Strec­koj, Lju­bu­ždi i Zo­či­štu, a uči­te­lji su već sa­da pri­zren­ski bo­go­slo­vi, sem jed­nog ko­ji je svr­šio Beo­grad­sku bo­go­slo­vi­ju. Sve­šten­stvo je svr­ši­lo sa­mo osnov­nu ško­lu – osim njih ne­ko­li­ko ko­ji su uči­li be­o­grad­sku ili pri­zren­sku bo­go­slo­vi­ju – ali sva­ki zna pi­sa­ti po sta­rin­ski, pje­va­ti u cr­kvi i pri­lič­no slu­ži­ti bo­žan­stve­nu slu­žbu – a ima i od njih svje­snih i do­brih pa­tri­o­ta.
O Go­ga­ma-Cin­ca­ri­ma – ne­ma se šta dru­go ka­za­ti do to, što je re­če­no i za Sr­be; ima­ju jed­nu mu­šku i jed­nu žen­sku ško­lu; dje­ci pre­da­ju na grč­kom je­zi­ku, ali dje­ca sa­mo srp­ski go­vo­re; na­stav­ni­ke ša­lju ili iz Ati­ne ili iz Ca­ri­gra­da. Cr­kvu ima­ju onu pre­đe po­me­nu­tu, ote­tu od Sr­ba, „Sv. Spas”, i ta­mo pje­va­ju i slu­že na grč­kom je­zi­ku. Sve­šte­ni­ci su ime spre­me ona­ke iste kao i srp­ski.
U Pri­zre­nu je ka­te­dra pra­vo­slav­ne srp­ske mi­tro­po­li­je, či­ji se mi­tro­po­lit zo­ve „ra­ško-pri­zren­ski i sken­de­rij­ski”, a pod ovu mi­tro­po­li­ju spa­da onaj dio Sta­re Sr­bi­je, ko­ji le­ži na za­pad­noj stra­ni Ša­re i ko­ji se dio do­di­ru­je do kra­ljev­stva srp­skog, Bo­sne, Er­ce­go­vi­ne, Cr­ne Go­re i Ja­dran­skog mo­ra” – za­pi­sao je ar­hi­man­drit Sa­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)