-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

U knji­zi „Pri­zren – car­ski grad” na­i­la­zi­mo i na op­šir­ni tekst o pro­sla­vi pe­de­se­to­go­di­šnji­ce ži­vo­ta i ra­da Bo­go­slov­sko-uči­telj­ske ško­le u Pri­zre­nu. Nje­ga je na­pi­sao pro­ta St. M. Di­mi­tri­je­vić, a ob­ja­vljen je u „Brat­stvu”, 1923. go­di­ne. Iz po­me­nu­tog tek­sta pre­ni­je­će­mo je­dan nje­gov dio:
„Pr­vog i dru­gog ok­to­bra ove go­di­ne po sta­rom ra­ču­na­nju (14. i 15. no­vem­bra po no­vom) ima­li smo jed­no skrom­no, ali ri­jet­ko sla­vlje. Za­du­žbi­na Si­me An­dre­je­vi­ća Igu­ma­no­va, Bo­go­slov­sko-uči­telj­ska ško­la u Pri­zre­nu, pra­zno­va­la je pe­de­se­to­go­di­šnji­cu svog ži­vo­ta i ra­da. Ova­kva pro­sla­va bio bi do­ga­đaj i za pro­svjet­nu usta­no­vu u iz­o­bi­lju osno­va­nu i u slo­bo­di, uz sim­pa­ti­je i pred­u­sre­tlji­vost oko­li­ne raz­vi­ja­nu. A sa ko­li­ko je tek ro­do­lju­bi­vog us­hi­će­nja po­zdra­vlje­no pro­sla­vlja­nje muč­nog, ali svi­je­tlog i uspje­šnog pe­de­se­to­go­di­šnjeg ži­vo­ta ško­le, ko­ja je u naj­te­žim pri­li­ka­ma po­ni­kla bi­la i ko­ja se kroz či­tav niz pe­ri­pe­ti­ja pro­bi­ja­la na­pri­jed, pa uspje­la ne sa­mo odr­ža­ti se, ne­go i ona­ko sjaj­ne re­zul­ta­te po­ka­za­ti, vas­kr­snu­ti srp­sku pro­svje­tu i u ja­du utr­nu­lu na­ci­o­nal­nu svi­jest srp­sku da­le­ko, da­le­ko od Pri­zre­na i iza pred­je­la uže Sta­re Sr­bi­je.
Si­ma An­dre­je­vić Igu­ma­nov i osni­va­nje Bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu ni­je sa­mo da je epo­ha u ži­vo­tu na­šeg na­ro­da u biv­šoj tur­skoj im­pe­ri­ji, ne­go je to is­tak­nu­ti dio op­šte srp­ske kul­tur­ne isto­ri­je. Po­znat je već do­volj­no nje­gov ži­vot i do­bro­tvor­na dje­la nje­go­va. On je ne­ko­li­ko pu­ta pa­dao imov­no, ali ne i du­hom. Br­zo se po­no­vo po­di­zao. Ni­je se iz­gu­bio ni u ča­so­vi­ma ve­li­kih po­ro­dič­nih uda­ra, ka­da mu je smrt jed­no za dru­gim ugra­bi­la že­nu, kćer, naj­zad i si­na, sve što je ro­đe­no­ga imao. Bez ško­le, sa po­lu­pi­sme­nim knji­žev­nim zna­nji­ma, ko­ja mu je mo­gla da­ti u sva­kom po­gle­du si­ro­ma­šna obi­telj pri­zren­skog ma­na­sti­ra Sv. Mar­ka onog vre­me­na, Si­ma se 1836. go­di­ne, kad mu je uni­šte­njem in­du­stri­je bur­mu­ta u Pri­zre­nu one­mo­gu­ćen rad, oti­snuo u svi­jet, u ko­me se du­hov­no pre­po­ro­dio i na pro­stu, ali oču­va­nu srp­sku du­šu svo­ju na­ka­le­mio no­ve ide­je pro­bu­đe­nog na­ci­o­na­li­zma. Kad ni­je uspio da svoj bur­mu­džij­ski po­sao za­snu­je u Alek­sin­cu, u Sr­bi­ji, ku­da je pr­vo oti­šao bio, on se, ta­mo pri­če­šćen slo­bo­dom, sa srp­skim pa­so­šem 1837. go­di­na vra­ća u Tur­sku, u Bi­tolj, gdje u je­ze­ri­ma ona­mo­šnjeg kra­ja za­ku­plju­je lov pi­ja­vi­ca, on­da­šnjeg znat­nog ar­ti­kla me­di­cin­ske tr­go­vi­ne. Oti­mač­ka sa­mo­vo­lja or­ta­ka, mje­snog pa­še, osu­je­ću­je mi i ovaj po­sao i osta­vlja ga bez iče­ga. Od­la­zi u Ca­ri­grad, gdje ve­li­kim tru­dom po­no­vo stva­ra se­bi imo­vi­nu.
Do smr­ti oču­va­na bi­stri­na jed­nog pri­rod­nog Sr­bi­na umje­la je u oto­man­skoj pre­sto­ni­ci, za vri­je­me on­da­šnjeg vre­nja grč­ko-bu­gar­skog spo­ra, iz­vu­ći na­uk za se­be i svoj uspa­va­li kraj. Ono, što on­da­šnji srp­ski di­plo­mat­ski pred­stav­ni­ci u Ca­ri­gra­du ni­je­su mo­gli pred­vi­dje­ti, osje­tio je Si­ma. Dok su oni ne­svje­sno spre­ma­li se­bi naj­be­zob­zir­ni­jeg ne­pri­ja­te­lja, po­ma­žu­ći iz slo­ven­skih raz­lo­ga svom sna­gom bu­gar­sku na­rod­nu stvar, pa da­li Bu­ga­ri­ma i pr­vog epi­sko­pa u li­cu Sr­bi­na, ta­da­šnjeg ar­hi­man­dri­ta Ste­va­na Ko­va­če­vi­ća, po­sve­će­nog im od stra­ne ca­ri­grad­skog par­ti­jar­ha 15. av­gu­sta 1851. go­di­ne, do­tle Si­ma u to vri­je­me, 10. ok­to­bra 1849. go­di­ne, pi­še otu­da u Pri­zren i bu­di svo­je na bor­bu za svo­je sop­stve­no srp­sko po­di­za­nje i eman­ci­po­va­nje od fa­nar­skog rop­stva, po­zi­va ih da ra­di uvo­đe­nja no­vog me­to­da uče­nja tra­že uči­te­lja iz Sr­bi­je i u ro­do­lju­bi­vom gni­je­vu uz­vi­ku­je: „Sav svi­jet pr­o­gle­da sad uče­ni­je, a na­še ota­če­stvo sa­mo osta­de”.
Kad ga je svag­da­šnji ži­vi i smje­li po­let u ra­du i no­vim pod­u­ze­ći­ma od­veo 1850. go­di­ne iz Ca­ri­gra­da u Ode­su, ko­li­jev­ku po­li­tič­kog bu­ka­ri­zma, on je i ta­mo umio iz­bje­ći zam­ke ta­mo­šnjeg bu­gar­skog ko­mi­te­ta. To, što su ode­ski tvor­ci bu­ga­ri­zma, Apri­lov i Pa­la­u­zov, već du­bo­ko za­ga­zi­li u srp­sku na­ci­o­nal­nu sfe­ru, još ja­če je po­bu­di­lo Si­mu na ro­do­lju­bi­vi rad. Pre­se­lje­njem u Ki­jev do­šao je u do­dir sa Sr­bi­ma, ko­ji su se ta­mo vas­pi­ta­va­li, i van spo­ra je, da je dru­že­nje s nji­ma naj­vi­še do­pri­ni­je­lo, da Si­ma uđe u ona­ko vid­nu ulo­gu ro­do­lju­ba i do­bro­tvo­ra.
On ne sa­mo sa­vje­tom i ri­ječ­ju, ne­go i stvar­no ot­po­či­nje pot­po­ma­ga­ti na­rod­nu stvar svog kra­ja. Zna­ju­ći da se sav na­rod­ni ži­vot u Sta­roj Sr­bi­ji kre­će oko cr­kve i da ona tre­ba bar re­la­tiv­nom im­po­zant­no­šću svo­jom i svo­jim spolj­nim bla­go­lje­pi­jem, da odu­še­vlja­va i po­di­že na­rod­ni po­nos, on je 1856. go­di­ne po­slao 100 tur­skih li­ra pri­lo­ga za po­di­za­nje sa­da­šnje sa­bor­ne cr­kve u Pri­zre­nu; Go­di­ne 1856. po­slao je go­to­vo svim cr­kva­ma uže Sta­re Sr­bi­je 70 cr­kve­nih za­sta­va i dru­gih da­ro­va. U 1864. go­di­ni do­la­zio je iz Ru­si­je ra­di po­sje­te otadž­bi­ne i vi­đe­nja sa pri­ja­te­lji­ma i do­nio još vi­še da­ro­va cr­kva­ma i ško­la­ma. I da­nas se po ma­na­sti­ri­ma i cr­kva­ma Sta­re Sr­bi­je uka­zu­je na ovje­šta­le već od no­še­nja o li­ti­ja­ma se­o­skim cr­kve­ne za­sta­ve i s pi­je­te­tom po­na­vlja, ka­ko ih je još „go­spo­din Si­ma” po­slao ili do­nio bio iz Ru­si­je.
Ma­na­stir Sv. Mar­ka, ve­li­kim žr­tva­ma Sr­ba Pri­zre­na­ca i iz okol­nih se­la oču­va­na bo­go­mo­lja, ko­ja se na­la­zi u kru­gu ne­ka­da­šnje sve­na­rod­ne sve­ti­nje na­še, ra­zo­re­ne obi­te­lji Sv. Pe­tra Ko­ri­škog, u ko­me je Igu­ma­nov pro­veo dje­tinj­stvo svo­je kod naj­sta­ri­jeg bra­ta svog, igu­ma­na Ak­sen­ti­ja, ko­ri­stio se doc­ni­je na­ro­či­tim sim­pa­ti­ja­ma nje­go­vim”, na­veo je u svom tek­stu pro­ta St. M. Di­mi­tri­je­vić.
(Na­sta­vi­će se)