-Priredio: MR ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Knji­žev­nik i knji­žev­ni kri­ti­čar Pe­ri­vo­je Po­po­vić o Đu­ri­će­voj knji­zi „Ja­vi mi da sam živ” bi­lje­ži da sam na­slov te pje­snič­ke knji­ge oso­be­nog sa­vre­me­nog pje­sni­ka No­vi­ce Đu­ri­ća pred­sta­vlja svo­je­vr­snu enig­mu, ne za­to što ga je te­ško shva­ti­ti ili od­go­net­nu­ti na re­al­nom i na me­ta­fi­zič­kom pla­nu, već jed­no­stav­no zbog to­ga što je pje­snič­ka in­ver­zi­ja pla­si­ra­na svi­je­tu kao što gra­do­no­sni obla­ci na svo­me bes­pu­ću pla­si­ra­ju mu­nju sva­ko­dnev­ne zlo­sa­ni­ce.
„Od­va­žio se pje­snik, s pu­nim pra­vom i ne­mi­nov­nom oba­ve­zom, da se za­pi­ta je li stvar­no živ; da nas za­pi­ta da li stvar­no po­sto­ji­mo. Ako je živ, za­što ne uči­ni ne­što da po­sta­ja­njem po­tvr­di ži­vot, ako smo ži­vi, da ži­vo­tom oprav­da­mo po­sto­ja­nje. I je li, mo­že li ži­vo­tom da se na­zo­ve ovo što i ovo ka­ko ži­vi da­na­šnji čo­vjek – sa­vre­me­ni rob ili ro­bo­vla­snik. I ko je rob, a ko vla­da, ko u stvar­no­sti ko­me ra­di o pu­stom sr­cu, o bez­um­noj gla­vi? Ja­sno je pje­sni­ku, ali ka­ko da na­ma, ka­ko da pred na­ma, ka­ko da pred sa­mim so­bom se­be oprav­da – za­što pri­hva­ta imi­ta­ci­ju imi­ta­ci­je ži­vo­ta, pri­vid da je­ste, pri­vid da je­smo, a ni­je, a ni­je­smo do­stoj­ni Go­spod­njeg li­ka? Ni­je­smo za­slu­ži­li ni­je­mi do­dir su­sta­log, ali još ka­ko-ta­ko op­sta­ju­ćeg Mi­lo­sr­đa...”, sma­tra Po­po­vić.
Is­ti­če da je u sa­gla­sju, u naj­bo­ljoj mje­ri i na­mje­ri sa sop­stve­nim snom i naš po­e­ta No­vi­ca Đu­rić vje­ru­ju­ći i sam da „je vla­da­vi­na na ze­mlji ogra­ni­če­na/do po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va”.
„Po­tre­ba da po­mi­ri čo­vje­ka i čo­vječ­nost u sta­nju pri­vre­me­nog bez­iz­la­za – osnov­ni je mo­tiv ko­ji pod­sti­če po­et­sku na­mje­ru No­vi­ce Ću­ri­ća. On je ovom knji­gom još jed­nom dao mo­gu­ći do­pri­nos od­bra­ni svje­tlo­sti, od­bra­ni ljud­skog vi­da i pra­va da vje­ru­je da po­sto­ji, da je pje­snik i da je živ – ma­kar mu mi to u svom za­bo­ra­vu i ego­i­zmu i ne ja­vi­li. Ma­kar ga u zloj na­mje­ri i uvje­ra­va­li u su­prot­no – od ne­stan­ka, od zla bra­ni ga či­sta do­bro­ta Po­e­zi­je”, za­klju­ču­je Po­po­vić.
„Po­vri­je­dio sam oblak” – is­po­vi­je­da se pje­snik i ti­me na­ru­šio pre­bi­va­li­šte me­đu pti­ca­ma, let i slo­bo­du, oskr­na­vio svo­je či­sto ne­bo. Pje­snik se ne mi­ri s ogra­ni­če­nom slo­bo­dom, on je ho­će ap­so­lut­nu, neo­kr­nje­nu, za­to i ku­ću svo­ju vi­di i osje­ća kao „zam­ku slo­bo­di”, sma­tra prof. dr Zo­ri­ca Ra­du­lo­vić.
„Me­đu­tim, ma­lo za­tim taj isti za­go­vor­nik `slobodnog letenja` stre­pi nad snom ko­jeg je svio u vrh kro­va, ogr­ću­ći ga i po­kri­va­ju­ći li­šćem. Pje­snik kao da se ko­le­ba: bez ku­će ili u ku­ću. Jer, ku­ća mo­žda i je­ste na ne­ki na­čin `zamka slobodi` ali ku­ća je i `k­ošulja` pa do­bro do­đe kad nas stu­den ob­u­zme, kad nam bu­de hlad­no. I bez ob­zi­ra na to što je pje­snik stal­no u ne­do­u­mi­ci – ku­ća ili ne­bo (`kuća je nebo`, `nebo je kuća`), od­no­sno – zam­ka slo­bo­di ili slo­bo­da, mo­rao bi shva­ti­ti da mu je ako već `studeni je­di­no do­zvo­lja­va da svrati` i ako su `uostalom oni od­u­vi­jek zajedno` – ipak neo­p­hod­na ko­šu­lja. Ali, pje­snik kao da se ne bo­ji stu­de­ni. On osje­ća žal za onim obla­kom, za ne­bom, on bi da se vra­ti”, sma­tra ona.
Ra­du­lo­vi­će­va is­ti­če da se pje­snik uža­sa­va pro­la­zno­sti.
„Za­to on ho­će da se vra­ti. Či­ni mu se, mo­žda, da je pri­lič­no za­ko­ra­čio, da isu­vi­še br­zo ži­vi ovaj ži­vot, da će isu­vi­še br­zo taj isti ži­vot i nje­ga is­pi­ti. Za­to bi on da se vra­ti, da bi imao vre­me­na, da bi imao no­vu šan­su. Vra­tio bi se `al prošlo­st`, ali pro­šlost ga gle­da. Upra­vo zbog te bo­ja­zni od pro­la­zno­sti i var­lji­vo­sti svo­ga ljud­skog, on ho­će sve da iži­vi u jed­nom tre­nut­ku, upra­vo zbog to­ga je on u stal­nom gr­ču i stra­hu da ne­će sti­ći”, po­ja­šnja­va Ra­du­lo­vi­će­va. Pje­snik je stal­no op­te­re­ćen vre­me­nom, on stal­no ima osje­ćaj da ka­sni i da je za­ka­snio „ne sti­goh da svra­tim mo­ju pti­cu”.
„Pje­snik je uvi­jek u ne­koj žur­bi od ko­je če­sto ni se­be ne vi­di, ni se­be ne osje­ća (`ima li če­ga / u mo­me ti­je­lu / što ni­je iza sjene`), uvi­jek u gr­če­vi­tom na­sto­ja­nju da ot­ki­ne po ko­ji tre­nu­tak od vječ­no­sti. Evo ga, hi­ta, mo­ra da na­pi­še pje­smu, da spa­si pri­ja­te­lje. To je ta ve­li­ka mo­li­tva pje­sni­ko­va. On `traži pomilovanje` za bu­du­ći na­rod, za lju­de i ne­lju­de, za ovaj svi­je­tli mrak, za obo­lje­le pje­sni­ke, za sva­ku do­bru ri­ječ, za sva­ku ve­li­ku mi­sao. Da pje­sma po­mi­lu­je, da pje­sma bu­de is­cje­li­telj, da pje­sma obe­ća, po­da­ri, na­hra­ni, da une­se ma­lo lje­po­te u pje­sni­ke ko­ji su `ružni čak i u snu`, iako su `najljepša pjesma`. I ta­ko, po­že­lje pje­snik pje­smom svo­jom da nas po­mi­lu­je. Za tre­nu­tak sa­mo. Ili mo­žda sve dok ne spo­zna­mo po­ri­je­klo bo­la”, za­klju­ču­je Ra­du­lo­vi­će­va.
(Na­sta­vi­će se)