-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Za raz­li­ku od Be­ke­to­ve i Bu­la­to­vi­će­ve dra­me, u dram­skom tek­stu Žar­ka Ko­ma­ni­na ,,Go­do je do­šao po svo­je”, sva­ka cje­li­na ime­no­va­na je po­seb­nim, po­et­ski in­to­ni­ra­nim na­slo­vom.
U mo­tiv­skoj cje­li­ni ime­no­va­noj kao Spa­ja­nje dve du­še de­talj­no je sce­nom sve­šte­nič­kog či­no­dej­stvo­va­nja opi­san re­li­gi­o­zni ob­red vjen­ča­nja. Eks­pli­cit­no raz­vi­ja­nje re­li­gi­o­znih mo­ti­va ima bit­no raz­li­či­tu pri­ro­du u od­no­su na Be­ke­tov i Bu­la­to­vi­ćev dram­ski ko­mad. Na­i­me, ni u jed­nom ni u dru­gom dram­skom tek­stu re­li­gi­o­zni pod­tekst ni­je od­re­đen do kra­ja, već eg­zi­sti­ra u vi­du na­go­vje­šta­ja. U Ko­ma­ni­no­vom tek­stu vjer­ski ob­red ima kon­ret­na svoj­stva is­toč­no-pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti, či­je se funk­ci­je, po za­ko­ni­to­sti­ma ap­sur­da, uru­ša­va­ju pred li­ce­mjer­stvom onih ko­ji ob­re­du pri­stu­pa­ju. Pri­mje­re­no ta­kvoj at­mos­fe­ri, raz­vi­je­na je sim­bo­li­ka mo­li­tve. Sve­šte­nik se mo­li Go­spo­du za spa­se­nje du­ša, za mir sve­ga svi­je­ta, kao i za ča­stan brak. Me­đu­tim, s ob­zi­rom na ra­ni­je po­zna­tu mo­ti­va­ci­ju bra­ka, vi­dlji­va je ten­den­ci­ja ka uru­ša­va­nju mo­li­tve­nog dis­kur­sa ko­ji sve­šte­nik prak­ti­ku­je. Mo­li­tva dje­lu­je ne­sklad­no u od­no­su na pre­stup­nič­ki ka­rak­ter onih za ko­je se tra­ži Bo­ži­ja po­moć i mi­lost. Ne­is­kre­nost svad­ba­ra ni­je is­po­lje­na sa­mo pre­ma re­li­gi­o­znom ob­re­du. Nji­ho­va sklo­nost pre­ma sa­mo­ob­ma­ni se is­po­lja­va i u mo­men­ti­ma ka­da sve­šte­nik tra­ži iz­ja­šnja­va­nje o slo­bod­noj vo­lji za stu­pa­nje u brak. Za raz­li­ku od Ju­li­je, ko­ja svoj pri­sta­nak da­je od­mah i ne­dvo­smi­sle­no, Alek­san­dar to či­ni po­sli­je iz­vje­sne pa­u­ze i pre­mi­šlja­nja. Ne­po­sto­ja­nje slo­bod­ne vo­lje či­ni ih obo­je ap­surd­nim li­ko­vi­ma. Me­đu­tim, ap­surd ne ob­u­hva­ta sa­mo mla­den­ce, već i sve osta­le svad­ba­re, ko­ji svo­jim pri­su­stvom in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­ju sve­pri­sut­nu mi­mi­kri­ju.
Hri­šćan­stvo su­šti­nu svo­je dog­ma­ti­ke za­sni­va na po­sto­ja­nju slo­bod­ne vo­lje, bez ko­je ne­ma mo­guć­no­sti iz­bo­ra, pa sa­mim tim ni uoča­va­nja di­stink­ci­je iz­me­đu do­bra i zla. Da bi mo­gli da spro­ve­du svoj ne­pri­rod­ni na­um, ak­te­ri svad­be pri­stu­pa­ju de­kon­struk­ci­ji re­li­gij­skog ob­re­da vjen­ča­nja, li­ša­va­ju­ći mla­den­ce na­de u spa­se­nje. Ap­surd­ni li­ko­vi ove dra­me po­sta­ju une­ko­li­ko slič­ni no­si­o­ci­ma ap­surd­ne osje­ćaj­no­sti u Be­ke­to­vom i Bu­la­to­vi­će­vom dram­skom ko­ma­du. Ne­u­sli­še­nost sve­šte­ni­ko­ve mo­li­tve bi­će evi­dent­na već u slje­de­ćim sce­na­ma, ko­je se vr­lo di­na­mič­no smje­nju­ju, re­a­li­zu­ju­ći pe­si­mi­stič­nu te­mu ap­sur­da u dra­mi „Go­do je do­šao po svo­je”.
U od­no­su na Be­ke­to­ve li­ko­ve, či­ja klo­nov­ska pri­ro­da ne ob­u­hva­ta dje­lat­nič­ki, već is­klju­či­vo ver­bal­ni plan, Bu­la­to­vi­će­vi ju­na­ci se klo­nov­ski i po­na­ša­ju. Nji­ho­ve akro­ba­ci­je pra­ti in­ten­ziv­na po­tre­ba za audi­to­ri­ju­mom. Vla­di­mir i Estra­gon ne­pre­sta­no ima­ju na umu pu­bli­ku. Estra­go­nov od­nos pre­ma pu­bli­ci svo­di se na nje­go­vu opa­sku da je pu­bli­ku uvi­jek mo­gu­će umi­ri­ti „s ne­ko­li­ko sme­šnih glu­po­sti“. Po­seb­no je ilu­stra­ti­van di­ja­log o od­la­sku s mje­sta do­ga­đa­nja. Go­vo­re­ći o od­la­sku, Estra­gon po­mi­nje emi­gra­ci­ju. Na ovaj na­čin Bu­la­to­vić u dram­ski tekst uvo­di ve­li­ku te­mu svo­je pro­ze, te­mu emi­gra­ci­je.
Dru­gi čin do­dat­no ni­jan­si­ra lik Po­coa, ko­ji u jed­nom tre­nut­ku pri­zna­je da je i sam du­go že­lio da vi­di čo­vje­ka ko­ji tre­ba da do­đe i do­ne­se spa­se­nje. Ne­do­la­zak Go­doa Po­cou je omo­gu­ćio us­po­sta­vlja­nje svi­je­ta ko­ji mo­že po­sto­ja­ti i bez re­li­gij­skog oslon­ca. Pro­iz­vod ta­kvog po­zi­ci­o­ni­ra­nja je­ste tri­jumf si­le, ta­ko da je Po­co vr­lo sa­mo­u­vje­ren u tre­nut­ku kad za se­be iz­go­vo­ri da je „ne­zva­nič­ni bog“. Pre­u­zi­ma­nje bo­ži­jih svoj­sta­va Po­co mo­ti­vi­še svo­jom sna­gom i sla­vom, ko­je dje­lu­ju ap­surd­no, jer su pri­vre­me­nog ka­rak­te­ra, osu­đe­ne su na uru­ša­va­nje. Go­do­ov do­la­zak na sce­nu pro­pra­ćen je nje­go­vim go­vo­rom ko­ji je ne­u­vjer­ljiv, i ne iza­zi­va fa­sci­na­ci­ju kod onih ko­ji su ga s fa­na­tič­nom oda­no­šću če­ka­li. Umje­sto ema­na­ci­je bo­žan­ske sna­ge, uz­vi­še­ne re­to­ri­ke i nad­re­đe­nog dr­ža­nja, Go­do dem­no­stri­ra svo­ju ne­moć. U nje­go­vim ri­je­či­ma pre­to­va­re­nost na­ža­lost, ni­je me­ta­fo­rič­ka.
Go­do­o­va sva­ki­da­šnjost u na­ve­de­noj dram­skoj si­tu­a­ci­ji de­mi­sti­fi­ku­je Be­ke­tov po­stu­pak, i raz­gra­đu­je či­ta­lač­ku „na­pe­tost“, ostva­re­nu u dra­mi „Če­ka­ju­ći Go­doa”. Šta­vi­še, u ovom dram­skom tek­stu Bu­la­to­vi­će­va vi­zi­ja su­prot­sta­vlje­na je Be­ke­to­voj. U tek­stu dra­me ide­ja o Go­dou kao sve­cu. Sve­tač­ki ore­ol na­slje­đe je Be­ke­to­vog ko­ma­da. Bu­la­to­vi­ćev Go­do je, me­đu­tim, is­klju­či­vo pe­kar. On je bio i ostao pri­vr­žen ma­nu­el­nim po­slo­vi­ma, ko­ji za svr­hu ima­ju bu­kval­no pre­ži­vlja­va­nje. O me­ta­fi­zič­kom spa­se­nju, me­đu­tim, u dra­mi Go­do je do­šao ne­ma ni go­vo­ra.
Pa­da­nje u ap­surd­ni po­nor, ko­je je do­la­skom za­mi­šlje­nog i oče­ki­va­nog Go­doa mo­glo bi­ti iz­bjeg­nu­to, na ovaj na­čin se či­ni ne­po­vrat­nim. Iako ap­sur­dan, Go­do u Bu­la­to­vi­će­voj per­spek­ti­vi ni­je no­si­lac de­struk­tiv­nih oso­bi­na. Na­pro­tiv, pre­ma osta­lim li­ko­vi­ma is­ka­zu­je osje­ća­nje sa­ža­lje­nja. To či­ni ne­u­pa­dlji­vo, ali iskre­no, go­vo­re­ći da ga za nji­ma već bo­li sr­ce. Go­do ne­ma sna­ge da uma­nji ap­surd­nost svo­je po­ja­ve, ali ima do­volj­no do­bro­du­šno­sti da ra­zu­mi­je po­tre­bu spa­se­nja onih či­ji smi­sao po­sto­ja­nja van Go­do­o­ve mi­si­je i ne po­sto­ji. Na dru­goj stra­ni, lar­ma ko­ja po Go­do­o­vom do­la­sku na­sta­je pri­gu­šu­je mo­guć­nost Vla­di­mi­ro­ve i Estra­go­no­ve po­bu­ne. Nji­ho­va ne­moć po­vla­či se pred ra­za­ra­ju­ćom do­mi­na­ci­jom na­sil­ni­ka Po­coa, ko­ji ne­pre­sta­no in­si­sti­ra na su­per­i­or­no­sti svo­ga po­lo­ža­ja, i na ari­sto­kra­ti­zmu ma­ni­ra ko­ji iz ta­kvog po­lo­ža­ja pro­iz­la­ze.
(NA­STA­VI­ĆE SE)