PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić
Su­prot­no Be­ke­to­vim i Bu­la­to­vi­će­vim li­ko­vi­ma, ju­na­ci dra­me ,,Go­do je do­šao po svo­je” pa­nič­no re­a­gu­ju na do­la­zak Go­doa. To je, u su­šti­ni, „go­dov­šti­na na dva na­či­na: jed­ni Go­doa ju­re, tra­ga­ju za njim, dru­gi od Go­doa be­že, skri­va­ju se od nje­ga”. Nje­gov do­la­zak slu­ti stra­da­nje, a nje­go­vo pri­bli­ža­va­nje uslo­vlja­va kon­fu­zi­ju me­đu svad­ba­ri­ma. Us­pla­hi­re­na ge­sti­ku­la­ci­ja, uz pre­ki­nu­tu i ne­pre­ci­zno ar­ti­ku­li­sa­nu mi­sao, svje­do­či o Vla­di­mi­ro­voj zbu­nje­no­sti i stra­hu pred ka­ta­stro­fom ko­ja ide uz Go­do­ov do­la­zak.
Vla­di­mir: (U stra­hu) Go­do je do­šao! Go­do je do­šao! Ja sam pro­pao! Do­la­zi pra­vo u na­šu ku­ću na svad­be­ni ru­čak! Đa­vo mu dži­ge­ri­ce raz­neo da Bog da!
Ni tra­ga us­hi­će­nja, ko­jim Bu­la­to­vi­će­vi ju­na­ci do­če­ku­ju vi­jest o Go­do­o­vom do­la­sku. Osje­ća­nje ne­sre­će po­ja­ča­no je i sa­zna­njem da Go­do ni­je za­go­ne­tan lik. On je zlo­či­nac, i po­red svo­je opa­sno­sti, obi­čan čo­vjek. Ko­ma­nin je, u tom smi­slu, naj­vi­še pri­bli­žio Go­do­ov lik re­al­nom hro­no­to­pu. Opa­snost ko­ju no­si nje­gov do­la­zak me­đu svad­ba­re ilu­stru­ju ri­je­či Na­de­žde, Vla­di­mi­ro­ve su­pru­ge: „Go­do će nas pre­tvo­ri­ti u pro­sja­ke!” Ovim ri­je­či­ma dra­ma „Go­do je do­šao po svo­je” im­pli­cit­no di­ja­lo­gi­zu­je so­ci­jal­ni sta­tus ju­na­ka Be­ke­to­ve i Bu­la­to­vi­će­ve dra­me. Jer, i u jed­nom i u dru­gom tek­stu Go­doa oče­ku­ju pri­pad­ni­ci dru­štve­ne mar­gi­ne. Pro­sja­ci oče­ku­ju Bo­ga, ko­ji će im do­ni­je­ti iz­ba­vlje­nje. U Ko­ma­ni­no­voj dra­mi, ma­te­ri­jal­no si­tu­i­ra­ni lju­di oče­ku­ju čo­vje­ka ko­ji će ih li­ši­ti ne­za­slu­že­ne ma­te­ri­jal­ne ras­ko­ši i od­ve­sti u pro­past. Dvo­smjer­no kre­ta­nje po li­ni­ji ap­sur­da či­ni ju­na­ke tri dram­ska ko­ma­da raz­li­či­tim u po­gle­du for­me, ali iden­tič­nim u po­gle­du su­šti­ne. Te­ma ap­sur­da u Ko­ma­ni­no­voj dra­mi ob­li­ku­je se s raz­li­či­tih idej­nih po­zi­ci­ja u od­no­su na pro­to­tek­sto­ve s ko­ji­ma ko­mu­ni­ci­ra. Ap­surd ko­ji je pri­ka­zan u dra­mi „Go­do je do­šao po svo­je” od­li­ku­je auto­nom­nost pre­ma tek­sto­vi­ma na ko­je se ugle­da. Sto­ga je u ovom ko­ma­du sa­gla­sje pre­ma idej­no­sti eg­zi­sten­ci­ja­li­zma te­že uoč­lji­vo, što po­tvr­đu­je i auto­po­e­tič­ki stav Žar­ka Ko­ma­ni­na: „Mo­ja po­e­ti­ka je: da se tka, pri­rod­no, ko­li­ko se mo­že, i u vi­si­nu i u du­bi­nu”.
At­mos­fe­ru ap­surd­nog bez­na­đa ute­me­lju­je i mo­tiv pre­po­zna­va­nja, u ko­jem je sa­dr­ža­no osje­ća­nje ap­surd­ne iden­tič­no­sti dvi­je po­ro­di­ce. I jed­ni i dru­gi pot­či­nje­ni su pre­ma Go­dou; za­vi­se od nje­go­ve do­bre vo­lje, zbog če­ga će i jed­ni i dru­gi mo­ra­ti da po­ka­žu sprem­nost na is­pa­šta­nje, jer je to tam­na stra­na pak­ta s Go­do­om. Sa­zna­ju­ći da Jo­sip ni­je u sta­nju da ga iz­ba­vi iz fi­nan­sij­skih ne­da­ća i da ga otrg­ne iz Go­do­o­vih kan­dži, Vla­di­mir ve­o­ma bur­no re­a­gu­je, ot­kri­va­ju­ći svo­ja osje­ća­nja:
Vla­di­mir: I ti si, kao i Go­do, obi­čan pre­va­rant! Svi ste vi isti!
Jo­si­pov od­go­vor, iako ob­li­ko­van kao svo­je­vr­sna od­bra­na od Vla­di­mi­ro­vih na­pa­da, sa­dr­ži u se­bi kraj­nje pre­ci­zan opis Go­do­o­ve po­ja­ve, ali i nje­go­vog ka­rak­te­ra.
Jo­sip: Ni­smo svi isti. Go­do ima no­vac! Go­do ima moć! Go­do je ne­što dru­go!... Go­do dr­ži kon­ce!
U dram­skom tek­stu „Go­do je do­šao po svo­je” Go­do je de­mi­sti­fi­ko­van. Li­šen mi­ste­ri­o­zno­sti, on po­sta­je opa­sni na­sil­nik, ko­jeg ka­rak­te­ri­šu pre­po­zna­tlji­vi sim­bo­li do­mi­na­ci­je – no­vac i moć. Dez­i­lu­zi­o­ni­zam, na ko­jem se u Ko­ma­ni­no­vom dram­skom tek­stu sna­žno in­si­sti­ra, do­ži­vlja­va svo­ju me­ta­fi­zič­ku re­a­li­za­ci­ju u mo­men­ti­ma ka­da se ju­na­ci na­no­vo vra­ća­ju mo­li­tvi.
Jo­sip: Do­bro. Pre­va­ri­li smo je­dan dru­gog. Što je bi­lo – bi­lo je. Ali ne sme­mo do­zvo­li­ti da nas do­kraj­či i uni­šti đa­vo Go­do.
Na­kon Bu­la­to­vi­će­ve dra­me, i u Ko­ma­ni­no­voj dra­mi Go­do će bi­ti ozna­čen kao đa­vo. Ko­li­ko je u Be­ke­to­voj dra­mi pro­blem ne­do­la­zak Go­doa me­đu one ko­ji ga oče­ku­ju, to­li­ko je u Ko­ma­ni­no­voj dra­mi pro­blem iz­vje­snost nje­go­vog po­sto­ja­nja i ne­u­mit­nost nje­go­vog do­la­ska. Naj­ve­ća ne­vo­lja nje­go­vih pot­či­nje­nih ogle­da se u ma­te­ri­jal­noj za­vi­sno­sti pre­ma Go­dou, ko­je ni­je­su u sta­nju da se ri­je­še. Za raz­li­ku od Bu­la­to­vi­će­vih ju­na­ka, ko­ji uspi­je­va­ju da svo­je iz­ne­vjer­no oče­ki­va­nje tran­sfor­mi­šu u po­bu­nu i pro­test, u Ko­ma­ni­no­voj dra­mi to ka­rak­ter­no svoj­stvo ju­na­ka iz­o­sta­je. Me­đu­tim, sa­mo­svi­jest o te­škom po­lo­ža­ju, iz ko­jeg se ni­je mo­gu­će otrg­nu­ti, pra­ti Vla­di­mi­ro­vo pro­mi­šlja­nje o nje­go­vom ap­surd­nom po­lo­ža­ju:
Vla­di­mir: Ne­ma tu šta da se uga­đa ili ne uga­đa! Dok god za­vi­sim od Go­doa, ja ne mo­gu da bu­dem ono što sam. Ja mo­ram, da­kle, da se pre­tva­ram, da se udva­ram i pre­ru­ša­vam... Ja vi­še ni­sam slo­bo­dan čo­vek... Ja vi­še ni­sam Vla­di­mir ko­ji je bio. Sa­da sam ne­ko dru­gi. Dok se ne oslo­bo­dim Go­doa, ja ni­sam ono što sam...
Vla­di­mir po­sje­du­je svi­jest o sop­stve­noj ne­slo­bo­di. Me­đu­tim, pre­ru­ša­va­nje i si­mu­li­ra­nje nor­mal­no­sti pri­gu­ši­će u nje­mu mo­guć­nost da se su­prot­sta­vi tam­nom go­spo­da­ru sud­bi­na, Go­dou. Svje­stan uslo­va oslo­bo­đe­nja, Vla­di­mir ne uspi­je­va da iza­đe iz Go­do­o­ve sjen­ke, osta­ju­ći za­to­če­nik sop­stve­nog ap­sur­da.
Po­stu­pak vi­zu­e­li­za­ci­je Go­do­o­vog li­ka, pro­pra­ćen iz­ra­zi­tom in­for­ma­tiv­no­šću, uka­zu­je na po­sto­ja­nje okrut­nog ka­rak­te­ra, od­luč­nog u na­mje­ri da ka­zni ne­po­slu­šne po­da­ni­ke, i ta­ko pri­gra­bi svoj dio. Za­to se sa­zna­je da je Go­do, i pri­je ne­go stu­pi u di­ja­log s osta­lim ak­te­ri­ma dra­me „ele­gan­tan, za­li­za­ne ko­se, pun se­be”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)