-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Go­di­ne 1951. „Ja­dran-film” sni­mio je jed­no je­di­no dje­lo. Ali to je bio ve­lik, za­htje­van, sva­ka­ko i skup pro­jekt, „Ba­ko­nja fra Br­ne”, film ko­jim po­či­nje Fe­dor Han­že­ko­vić, zna­čaj­na lič­nost ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Pri­pre­me za sni­ma­nje fil­ma bi­le su te­melj­ne, jer se ra­di­lo o pr­voj li­te­rar­noj adap­ta­ci­ji ura­đe­noj u pro­duk­ci­ji „Ja­dran-flma”. Ro­man Si­me Ma­ta­vu­lja pri­vu­kao je pa­žnju ne sa­mo pi­to­resk­no­šću rad­nje i li­ko­va, već i sta­no­vi­tom vječ­nom ak­tu­al­no­šću. Han­že­ko­vi­će­vo opre­dje­lje­nje za Ma­ta­vu­ljev kri­tič­ki re­a­li­zam, u pre­vi­ra­nji­ma ko­ja su za­hva­ti­la na­še stva­ra­la­štvo u pr­vim po­rat­nim go­di­na­ma, mo­že se shva­ti­ti i kao po­tre­ba za iz­vje­snom dis­tan­com pre­ma sve­mu onom efe­mer­nom što se vul­gar­no na­me­ta­lo i do­vo­di­lo u ne­do­u­mi­cu mno­ge na­še si­ne­a­ste. Isto­vre­me­no, to je mo­glo da bu­de i uvje­re­nje da, upr­kos svih de­kla­ra­ci­ja, prag­ma­ti­zam ni­je ni iz­da­le­ka pro­dro ta­ko du­bo­ko u film­ski je­zik da bi se­bi obez­bi­je­dio traj­no dje­lo­va­nje. Svo­jim uro­đe­nim smi­slom za hu­mor ni­kad ovaj re­di­telj ni­je is­po­lja­vao ne­str­plje­nje, re­zig­na­ci­ju ili otvo­re­ni pro­test, ma­da je za to če­sto imao raz­lo­ga. Pre­ma nje­go­vom uvje­re­nju, sva­ki re­di­telj, ako že­li da se za­dr­ži na fil­mu i da ostva­ri svo­je za­mi­sli, mo­ra ima­ti sna­ge da pre­u­zme lič­nu od­go­vo­nost za sop­stve­no dje­lo.
To je zna­či­lo da se i pro­ble­mi na­šeg fil­ma mo­ra­ju raz­ma­tra­ti u kon­tek­stu op­štih umjet­nič­kih te­žnji a ne stro­gih ide­o­lo­ških od­red­ni­ca, ka­ko bi se na­šao pra­vi od­nos pre­ma tra­di­ci­ji, a pre­o­bra­že­nje re­a­li­zma uskla­di­lo sa sen­zi­bi­li­te­tom i spe­ci­fič­no­sti­ma na­šeg svi­je­ta i ta­ko že­lje­na dje­la za­dr­ža­la u do­me­nu estet­skih ka­te­go­ri­ja. Han­že­ko­vić ni­je bio eks­pli­cit­no pro­tiv sve­ga što je bi­lo pro­kla­mo­va­no unu­tar te­o­ri­je o so­ci­ja­li­stič­kom re­a­li­zmu, ali se ni­je sla­gao ni sa ka­kvim ogra­ni­če­nji­ma ili jed­no­stra­nim usmje­ra­va­njem film­skog stva­ra­la­štva. U toj nje­go­voj te­o­ri­ji da gle­da­mo na film ši­re i sve­o­bu­hvat­ni­je ni­je, me­đu­tim, bi­lo otvo­re­ne že­lje za de­mon­stra­tiv­nim avan­gar­di­zmom. Za­to je i na­gla­še­no mi­šlje­nje da film ni­je izo­lo­van fe­no­men ko­ji bi mo­gao bi­ti sam se­bi cilj.
To je ujed­no Han­že­ko­vi­će­vo oslo­ba­đa­nje od pre­tje­ra­nog su­bjek­ti­vi­zma i na­sto­ja­nje da se pri­bli­ži zna­čaj­nim dje­li­ma, ka­ko bi i sam kod se­be po­bu­dio že­lju da do­seg­ne do onih du­hov­nih stan­dar­da na ko­ji­ma jed­no dje­lo mo­že da po­či­va kao na­ci­o­nal­ni i umjet­nič­ki iz­raz. U dru­gim pri­li­ka­ma sve ovo mo­glo je da bu­de pro­tu­ma­če­no i kao iz­vje­sni kom­pr­o­mis.
Ali u vri­je­me ka­da se re­di­telj spre­mao za svog „Ba­ko­nja fra Br­na” bi­lo je ovo i te ka­ko zna­čaj­no. Film­ska ne­pi­sme­nost, pri­mi­tiv­nost po­je­di­nih kon­struk­ci­ja, pla­kat­ska an­ga­žo­va­nost, te­a­tral­nost i na­iv­nost ugro­ža­va­li su i ogra­ni­ča­va­li umjet­nič­ko sa­zna­nje. Va­lja­lo je na­gla­si­ti da an­ga­žo­va­nost ni­je po­di­la­že­nje dog­ma­ma već utvr­đi­va­nje vi­tal­nih vri­jed­no­sti smi­sla u čo­vje­ko­voj eg­zi­sten­ci­ji. Hu­ma­ni­zam film­skog dje­la ti­me po­sta­je isto­vre­me­no i iz­raz stvar­no­sti ali i že­lja da se iz­di­gi­ne iz­nad nje­nih pro­la­znih fe­no­me­na.
Ni­je li to na­čin da film do­đe do svo­je su­šti­ne i po­sta­ne pra­vo svje­do­čan­stvo o na­šem vre­me­nu i tra­ja­nju? Po­raz i za­stra­nji­va­nja mo­gu se iz­bje­ći ako film u se­bi ot­kri­je sna­gu Ijud­ske slo­bo­de. Za ne­ko­li­ko stva­ra­la­ca to je isto­vre­me­no zna­či­lo – za­u­ze­ti stav pre­ma sve­mu što je stvo­re­no i uči­nje­no za film. To pre­u­zi­ma­nje lič­ne od­go­vor­no­sti za sop­stve­no stva­ra­nje do­šlo je naj­re­či­ti­je do iz­ra­ža­ja u lič­no­sti Fe­do­ra Han­že­ko­vi­ća.(Na­sta­vi­će se)