-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

U Sr­bi­ji je ne­što dru­ga­či­ja si­tu­a­ci­ja. Na­rod ni­je je­din­stven jer su ga stran­ke po­di­je­li­le. Ima­te onih ko­ji vo­le cr­ve­nu bo­ju, ali i onih ko­ji­ma ni­je stran Dra­žin ši­njel. Ta­kva po­dje­la me­đu Sr­bi­ma od­go­va­ra ru­ko­vod­stvi­ma u na­ve­de­nim re­pu­bli­ka­ma, pa sve Sr­be svo­de pod ime­ni­telj Dra­ži­na ši­nje­la, jer je to pri­hva­tlji­vi­je za nji­ho­ve su­na­rod­ni­ke, po­što i me­đu nji­ma ima onih ko­ji još uvi­jek vo­le cr­ve­nu bo­ju, a po­jam čet­nik ih uža­sa­va i kad se po­me­ne.
U sva­kom slu­ča­ju, za pro­pa­gan­du je ubi­tač­ni­ja ri­ječ čet­nik ne­go ko­mu­ni­sta, iako je taj po­jam rat­ni­ka-voj­ni­ka zlo­u­po­tri­je­bljen u Dru­gom svjet­skom ra­tu, jer su čet­ni­ci kroz isto­ri­ju va­ži­li kao na­rod­ni za­štit­ni­ci i bor­ci za slo­bo­du svog srp­skog na­ro­da. Da zlo bu­de ve­će, tom ide­o­lo­škom po­dvo­je­no­šću Sr­bi sa­mi se­be po­sta­ju naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji. Za­pra­vo, u bor­bi pro­tiv cr­ve­nih oni su­prot­ne ide­o­lo­gi­je – ,,čet­nič­ke” ne­svje­sno se sta­vlja­ju na stra­nu nji­ho­vih za­jed­nič­kih pro­tiv­ni­ka Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Mu­sli­ma­na, op­tu­žu­ju­ći Mi­lo­še­vi­ća kao glav­nog kriv­ca za sve što se do­ga­đa, či­me dis­kre­di­tu­ju svo­je stvar­ne unu­tra­šnje na­mje­re, ru­še­nje cr­ve­nih, a na svoj na­rod na­vla­če lja­gu sra­ma kao stvar­nih za­go­vor­ni­ka ra­ta. Ne­što slič­no kao što je i ge­ne­ral Dra­ža tra­žio i do­bi­jao po­moć od fa­ši­sta za spas Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je od ko­mu­ni­sta. Mi­lo­še­vić ni­ka­da ni­je že­lio rat sa bi­lo ko­jim na­ro­dom, ni­ti ši­re­nje svo­je te­ri­to­ri­je na ra­čun bi­lo či­je te­ri­to­ri­je, iz­u­zev za­šti­te svo­jih su­na­rod­ni­ka či­ja je eg­zi­sten­ci­ja bi­la ugro­že­na u na­ve­de­nim re­pu­bli­ka­ma, i to is­klju­či­vo di­plo­mat­skim pu­tem.
To je isto ono što i sa­da­šnja de­mo­krat­ska ru­ko­vod­stva is­ti­ču kao pro­blem i po­tre­bu kad su u pi­ta­nju nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci ko­ji ži­ve u dru­gim re­pu­bli­ka­ma, hr­vat­ska, srp­ska, mu­sli­man­ska i sva­ka dru­ga. Nje­go­vi unu­tra­šnji pro­tiv­ni­ci, umje­sto da ga po­dr­že u to­me, po­ku­ša­va­ju da taj pro­blem ri­je­še pri­mje­nom si­le, a po­je­di­ni se u to­me do­brim di­je­lom osla­nja­ju na svo­je i nje­go­ve pro­tiv­ni­ke. For­mi­ra­ju pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je ko­je kao do­bro­volj­ce upu­ću­ju u na­ve­de­ne re­pu­bli­ke, a na zva­nič­no srp­sko ru­ko­vod­stvo se ba­ca­ju dr­vljem i ka­me­njem, na­zi­va­ju­ći ga kriv­cem za sve ne­da­će srp­skog na­ro­da, či­me pra­ve uslu­ge stvar­nim pro­tiv­ni­ci­ma srp­skog na­ro­da. Ne­ki od tih za­go­vor­ni­ka ,,Dra­ži­nog ši­nje­la” obi­lje­ža­va­ju no­ve gra­ni­ce ve­li­ke Sr­bi­je, što Mi­lo­še­vić ne že­li, ali to pred­stav­ni­ci Hr­vat­ske i BiH pri­pi­su­ju nje­mu jer to ima ve­ći zna­čaj u svjet­skoj i do­ma­ćoj jav­no­sti ne­go da sa­op­šte da je to ide­ja ne­par­la­men­tar­nih stra­na­ka, od­no­sno lju­di ko­ji ni­je­su na vla­sti. Unu­tra­šnji pro­tiv­ni­ci po­i­sto­ve­ću­ju Mi­lo­še­vi­ća sa Ti­tom kao no­vim dik­ta­to­rom i za­go­vor­ni­kom ko­mu­ni­zma, ka­ko bi mu uma­nji­li zna­čaj i ugled kod vla­sti­tog na­ro­da, a po­seb­no kod srp­skog na­ro­da van Sr­bi­je, i stra­nih di­plo­ma­ta. Ve­ći­na njih to ra­di pod uti­ca­jem od­re­đe­nih in­sti­tu­ci­ja van Sr­bi­je jer im Mi­lo­še­vić kao lič­nost od uti­ca­ja sme­ta u ostva­re­nju svo­jih pla­no­va na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Za­pra­vo, oni opo­zi­ci­ji nu­de vlast u Sr­bi­ji bez cr­ve­nih bo­ja, od­no­sno bez Mi­lo­še­vi­ća. Ne­ke od tih stra­na­ka ho­će mo­nar­hi­ju, ne­ke de­mo­krat­sko dru­štvo, pa do­la­zi do kon­fro­ta­ci­je me­đu opo­zi­ci­jom u ostva­re­nju ci­lja. I jed­ni i dru­gi po­moć tra­že u ru­še­nju vla­sti na či­jem je če­lu Mi­lo­še­vić od stra­ne pro­tiv­ni­ka srp­skog na­ro­da,ko­ji im se pred­sta­vlja­ju kao pri­ja­te­lji, a za­pra­vo im je cilj ne­je­din­stvo srp­skog na­ro­da.
To po­li­tič­ko ne­je­din­stvo oko ključ­nog sta­tu­sa Sr­bi­je stvo­ri­lo je pro­stor ru­ko­vod­stvu na­ve­de­nih re­pu­bli­ka da Sr­bi­ju eti­ke­ti­ra kao glav­nog kriv­ca za sve što se do­ga­đa na pro­sto­ru SFRJ.
Umje­sto da su svi­je­tu uka­za­li na ugro­že­nost svog na­ro­da na pro­sto­ru Hr­vat­ske i BiH, ko­ji je pri­si­ljen da se bra­ni, i da srp­sko ru­ko­vod­stvo ne že­li ni­šta vi­še od bez­bjednosti svo­jih su­na­rod­ni­ka ko­ji ži­ve na pro­sto­ru Hr­vat­ske i BiH, oni svo­jom ne­slo­gom ša­lju u svi­jet obrat­nu sli­ku, ko­ju je sad vr­lo te­ško okre­nu­ti. Ru­ko­vod­stva na­ve­de­nih re­pu­bli­ka ne ša­lju u etar sta­vo­ve i po­li­ti­ku ko­ju vo­di zva­nič­no ru­ko­vod­stvo Sr­bi­je, ne­go po­li­ti­ku po­je­di­nih opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka pred­sta­vlja­ju kao zva­nič­nu po­li­ti­ku ru­ko­vod­stva Sr­bi­je, ta­ko da se u svi­je­tu sti­če do­jam da Sr­bi­ja ima pre­ten­zi­je na te­ri­to­ri­je do­tič­nih re­pu­bli­ka. Do­vo­ljan pri­mjer za ova­ku kon­sta­ta­ci­ju je iz­ja­va dr Vo­ji­sla­va Še­še­lja po do­la­sku iz Še­ve­nin­ge­na i re­a­go­va­nje hr­vat­skog ru­ko­vod­stva na tu iz­ja­vu.(NA­STA­VI­ĆE SE)