-Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Go­vor u ko­jem Hi­tler na­ja­vlju­je rat s Polj­skom, 1. sep­tem­bra 1939. go­di­ne.

Dvo­li­čan u di­plo­ma­ti­ji, va­zda ba­lan­si­ra­ju­ći na ivi­ci ra­ta, uz stal­no po­di­za­nje ulo­ga – ta­kvu je po­li­ti­ku vo­dio Adolf Hi­tler. Nje­mač­ki Volk (folk, na­rod) ni­je pod­ra­zu­mi­je­vao sa­mo gra­đa­ne nje­mač­ke dr­ža­ve – Hi­tler je tu ri­ječ upo­tre­blja­vao u znat­no ši­rem smi­slu, mi­sle­ći na sve one lju­de ko­ji bi se mo­gli sma­tra­ti kul­tur­no, et­nič­ki i lin­gvi­stič­ki pri­pad­ni­ci­ma nje­mač­ke na­ci­je. To je za Hi­tle­ra i na­ci­stič­ki re­žim bio iz­go­vor da na­sta­ve sa is­ti­ca­njem svo­jih za­htje­va i ne od­u­sta­ju od za­po­če­tih ak­ci­ja. Da­na 12. mar­ta 1938, po­sli­je ne­za­ne­mar­lji­vog pri­ti­ska na austrij­sku vla­du, nje­mač­ke tru­pe pre­šle su austrij­sko-nje­mač­ku gra­ni­cu, i već sju­tra­dan Hi­tler je pro­gla­sio Anschluss (pri­sa­je­di­nje­nje) austrij­ske ze­mlje. Mno­gi Austri­jan­ci su ovaj po­tez, isti­na, do­če­ka­li s odu­še­vlje­njem, a stra­ne si­le pri­hva­ti­le su no­vo sta­nje stva­ri. U tom tre­nut­ku si­tu­a­ci­ja u Polj­skoj bi­la je, ma­kar spo­lja gle­da­no, sta­bi­li­zo­va­na pot­pi­si­va­njem Polj­sko-nje­mač­kog pak­ta o ne­na­pa­da­nju (1934). Sa­svim je dru­ga­či­ja, me­đu­tim, bi­la si­tu­a­ci­ja u Če­ho­slo­vač­koj, či­ja je Su­det­ska oblast bi­la na­se­lje­na Njem­ci­ma. Ta Nje­mač­ka ma­nji­na na sje­ve­ro­za­pa­du Če­ho­slo­vač­ke či­ni­la je, šta­vi­še, go­to­vo če­tvr­ti­nu ukup­nog bro­ja sta­nov­ni­ka ove ze­mlje. Če­ho­slo­vač­ka je 1918. ni­kla kao no­va, ne­za­vi­sna re­pu­bli­ka na raz­va­li­na­ma Austro­u­gar­skog car­stva. U go­vo­ru ko­ji je odr­žao 26. sep­tem­bra u be­r­lin­skom Sport­pa­la­stu, Hi­tler ni­je krio pre­zir pre­ma „ne­za­ko­ni­tom” po­sto­ja­nju ove ze­mlje, kao ni pre­ma nje­nom li­de­ru Edvar­du Be­ne­šu (1884–1948). Po­što je pod­ja­rio gni­jev su­det­skih Nje­ma­ca, Hi­tler je ovaj go­vor is­ko­ri­stio kao ide­al­nu pri­li­ku da bez ika­kvog za­zo­ra zvec­ka oruž­jem. Nje­go­ve ri­je­či „mom str­plje­nju do­šao je kraj” ni­je se mo­gla pro­tu­ma­či­ti dru­ga­či­je ne­go kao rat­na pri­jet­nja. Bri­tan­ci su, ina­če, već bi­li oba­vi­je­sti­li Be­ne­ša da Če­si­ma ne mo­gu jem­či­ti bez­bjed­no­sti – šta­vi­še, i Fran­cu­ska i Bri­ta­ni­ja po­žu­ri­va­li su Be­ne­ša da se pri­la­go­di Hi­tle­ro­vim za­htje­vi­ma. Da­na 30. sep­tem­bra 1938. go­di­ne Hi­tler je ostva­rio svoj na­um po­što su mu Ita­li­ja, Bri­ta­ni­ja i Fran­cu­ska da­le ze­le­no svje­tlo, pot­pi­sav­ši Min­hen­ski spo­ra­zum o pri­pa­ja­nju Su­det­ske obla­sti Nje­mač­koj. (Če­ška vla­da je bi­la su­o­če­na sa svr­še­nim či­nom, i mo­ra­la je da eva­ku­i­še to pod­ruč­je.) Bri­tan­ci i Fran­cu­zi su to vi­dje­li kao vi­še ne­go po­volj­nu ci­je­nu za oču­va­nje mi­ra na ši­rem evrop­skom pro­sto­ru. Za Hi­tle­ra, to je bio još je­dan uspjeh ko­ji ga ni­šta ni­je ko­štao.
„Ovih go­di­na sam za­i­sta vo­dio jed­nu mi­ro­lju­bi­vu po­li­ti­ku. Svim na­iz­gled ne­re­ši­vim pro­ble­mi­ma pri­stu­pao sam čvr­sto rje­šen da ih rje­šim na mi­ran na­čin, ma­kar to so­bom no­si­lo opa­snost od ne­kog ma­nje ili vi­še ozbilj­nog od­ri­ca­nja za nje­mač­ku stra­nu. Što se me­ne lič­no ti­če, ja sam voj­nik s pr­ve bor­be­ne li­ni­je, i znam ko­li­ko je rat ozbilj­na stvar. Že­lio sam da po­šte­dim nje­mač­ki na­rod ta­kvog jed­nog zla. Pro­blem za pro­ble­mom rje­ša­vao sam sa uvi­jek istim ci­ljem: da ulo­žim sva­ki mo­gu­ći na­por ka­ko bi se do­šlo do mi­ro­lju­bi­vog rje­še­nja.
Naj­te­ži pro­blem s ko­jim sam mo­rao da se su­o­čim bio je od­nos iz­me­đu Nje­mač­ke i Polj­ske. Tu je po­sto­ja­la opa­snost da se i u na­šem i u polj­skom na­ro­du za­pa­ti po­jam „na­sled­nog ne­pri­ja­telj­stva”. To sam že­lio da pred­u­pri­je­dim. Znam ja i te ka­ko do­bro da ne bih u to­me uspio da je u Polj­skoj u to vri­je­me na sna­zi bio de­mo­krat­ski ustav. Jer te de­mo­kra­ti­je, ko­je se va­zda raz­me­ću fra­za­ma o mi­ru, za­pra­vo su naj­kr­vo­žed­ni­ji ini­ci­ja­to­ri ra­ta. U Polj­skoj, me­đu­tim, ta­da ni­je vla­da­la de­mo­kra­ti­ja, već čo­vjek (ge­ne­ral Pil­sud­ski, ko­ji je iz­veo voj­ni udar 1926). U ro­ku od ne­pu­nih go­di­nu da­na uspje­li smo da za­klju­či­mo spo­ra­zum, pr­vi put u pe­ri­o­du od de­set go­di­na, na­čel­no ot­klo­nio opa­snost od iz­bi­ja­nja su­ko­ba. Svi smo mi ubi­je­đe­ni da će taj spo­ra­zum do­ni­je­ti traj­no mi­rov­no rje­še­nje. Uvi­đa­mo da tu po­sto­je dva na­ro­da ko­ji mo­ra­ju ži­vje­ti je­dan do dru­go­ga i da ni­je­dan od njih ne mo­že uni­šti­ti onaj dru­gi. Dr­ža­va s tri­de­set tri mi­li­o­na sta­nov­ni­ka uvi­jek će te­ži­ti to­me da ima iz­laz na mo­re. Otu­da smo mo­ra­li da pro­na­đe­mo na­či­na da se spo­ra­zu­mi­je­mo.
A sa­da je pred na­ma po­sled­nji pro­blem ko­ji mo­ra bi­ti ri­je­šen, i ko­ji će bi­ti ri­je­šen. Ri­ječ je o mom po­sled­njem te­ri­to­ri­jal­nom za­htje­vu u Evro­pi, ali to je za­htjev od ko­jeg ne­ću od­u­sta­ti i ko­ji će, uz Bož­ju vo­lju, bi­ti is­pu­njen.
Od­lu­ka je sa­da u nje­go­vim ru­ka­ma: mir ili rat.
Sa­mo još ne­ko­li­ko stva­ri že­lim da ka­žem. Za­hva­lan sam go­spo­di­nu Čem­ber­le­nu za sve na­po­re ko­je je ulo­žio. Pru­žio sam mu uvje­ra­va­nja da nje­mač­ki na­rod ne že­li ni­šta dru­go sem mi­ra, ali sam mu isto ta­ko re­kao da i na­še str­plje­nje ima iz­vje­sne gra­ni­ce. Re­kao sam mu ta­da i to, što ću po­no­vi­ti ov­dje, da kad ovaj pro­blem bu­de rje­šen, za Nje­mač­ku vi­še te­ri­to­ri­jal­nih pro­ble­ma u Evro­pi ne­će bi­ti. Pru­žio sam mu, ta­ko­đe, i uvje­ra­va­nja da ono­ga ča­sa kad Če­ho­slo­vač­ka rje­ši svo­je pro­ble­me, a to zna­či kad Če­si uskla­de od­nos sa na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma, i uči­ni to na mi­ran na­čin, a ne pu­tem ugnje­ta­va­nja – pre­sta­je sva­ko mo­je za­ni­ma­nje za če­šku dr­ža­vu. I to sam mu za­jem­čio! Na­ma Če­si ne tre­ba­ju!
Ali, isto ta­ko, že­lim da ka­žem ov­dje, pred nje­mač­kim na­ro­dom, da je, u po­gle­du pro­ble­ma s ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju su­det­ski Njem­ci, mom str­plje­nju do­šao kraj! Dao sam go­spo­di­nu Be­ne­šu po­nu­du ko­ja se svo­di na spro­vo­đe­nje u prak­si ono­ga što je on već i sam bio obe­ćao. Od­lu­ka je sa­da u nje­go­vim ru­ka­ma: mir ili rat. Ili će pri­hva­ti­ti tu po­nu­du i ko­nač­no Njem­ci­ma da­ti slo­bo­du ko­ja im pri­pa­da, ili će­mo mi ta­mo da ode­mo i sa­mi im tu slo­bo­du da­mo.”(Na­sta­vi­će se)