-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Brač­ni par Aj­ra Ka­plan i Džor­dži­ja Ha­bli po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka uglav­nom su tro­ši­li no­vac na plo­če omi­lje­nih gru­pa, ta­ko da ih ima­ju ne­ko­li­ko hi­lja­da.
Aj­ra je pi­sao o mu­zi­ci za ne­ko­li­ko ča­so­pi­sa, a Džor­dži­ja je cr­ta­la stri­po­ve i ra­di­la u bi­bli­o­te­ci. Op­hr­va­ni pop kul­tu­rom, pre­vas­hod­no mu­zi­kom, 1984. go­di­ne od­lu­ču­ju da osnu­ju sop­stve­nu gru­pu. Da­li su joj ime „Yo La Ten­go” (na špan­skom „imam je”). Pr­vih ne­ko­li­ko go­di­na Aj­ra i Džor­dži­ja su se smje­nji­va­li u svi­ra­nju raz­li­či­tih in­stru­me­na­ta, ali su od­lu­či­li da se usta­le ka­ko bi mu­zič­ki na­pre­do­va­li u vir­to­u­zno­sti po­je­di­nim in­stru­me­na­ta.
Iz kom­ple­ta je od­stra­ni­la bas bu­banj, pa je in­stru­ment vi­še pod­sje­ćao na uda­ralj­ke (slič­no kao Mo­rin Ta­ker iz gru­pe „Vel­vet Un­der­gro­und”).
Pr­vi CD-al­bum „Ri­de the Ti­ger” sni­mi­li su 1986. go­di­ne, a pro­du­cent je bio Klint Kon­li iz gru­pe „Mis­sion of Bur­ma”, ko­ji je i svi­rao bas za tri kom­po­zi­vi­je, a Dej­vid Šrem glav­nu gi­ta­ru.
Nu­me­re s nji­ho­vog pr­vog al­bu­ma mo­gu se svr­sta­ti u in­di-pop, iako su u to vri­je­me in­ten­ziv­no tra­ga­li za svo­jim auten­tič­nim zvu­kom. Za raz­li­ku od po­čet­ka svi­ra­nja, nje­go­va mu­zi­ka da­nas to­li­ko evo­lu­i­ra da slo­bod­no mo­že­mo upo­re­di­ti nji­ho­ve ra­ne, a i ka­sni­je al­bu­me s fa­za­ma „Bitlsa”. Jer se to­li­ko raz­li­ku­ju, što je bi­la i njo­ho­va usta­lje­na prak­sa.
Dru­ge po­lo­vi­ne osam­de­se­tih go­di­na, „Yo La Ten­go” sni­ma­ju ne­ko­li­ko al­bu­ma i EP iz­da­nja, a naj­po­zna­ti­ji je sva­ka­ko „Fa­ke­bo­ok”, sni­mljen 1990. go­di­ne.
In­te­re­sant­no je na­po­me­nu­ti da su na tom al­bu­mu is­klju­či­vo ob­ra­de pje­sa­ma nji­ho­vih omi­lje­nih gru­pa „Birds”, Kings”, za­tim Džo­na Kej­la, Ke­ta Sti­ven­sa... Ori­gi­nal­ne ver­zi­je tih pje­sa­ma na­sta­le su še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na, ali su im „Yo La Ten­go” udah­nu­li svje­ži­nu i pri­u­šti­li ti­nej­dže­ri­ma da sa­zna­ju ka­ko se ne­kad svi­ra­la rok i pop mu­zi­ka.
Ujed­no, ta plo­ča je bi­la i po­sled­nja na ko­joj je svi­rao Dej­vid Šrem. Mje­sto glav­nog gi­ta­ri­ste pre­u­zi­ma Aj­ra Ka­plan, a bas gi­ta­ra pri­pa­la je Džej­msu Mek­nju, ko­jeg je Aj­ra do­veo u gru­pu.
Ovaj trio či­ni gru­pu „Yo La Ten­go” i dan-da­nas.
Po­sle iz­van­red­nog al­bu­ma „May I Sing with Me” (1992) gru­pa pot­pi­su­je iz­van­re­dan ugo­vor s dis­ko­graf­skom ku­ćom „Ma­ta­dor”, za ko­ji i da­nas sni­ma­ju.
Pr­vi al­bum sni­mljen za ovu dis­ko­graf­sku ku­ću iza­šao je 1993. go­di­ne, a po­tom su usli­je­di­li i vi­deo-spo­to­vi na MTV-u.
Po­što je Mek­nju svi­rao bas sa­mo u ne­ko­li­ko pje­sa­ma, nje­go­vo iz­van­red­no umi­je­će, kao i pu­no uče­šće u gru­pi i nji­ho­voj mu­zi­ci, de­sio se na sni­ma­nju al­bu­ma „Pa­in­ful”, što, po Aj­ri­nim ri­je­či­ma, ozna­ča­va no­vi po­če­tak ove gru­pe. A i pr­vi je al­bum ko­ji je pro­du­ci­rao Ro­džer Mu­te­no­tom.
Na­red­ni al­bum „Elec­tr-O-Pu­ra (1995) pun je gi­ta­ri­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta, a tem­po pje­sa­ma u ra­spo­nu la­ga­nih ba­la­da do pre­buč­nih dis­tor­zi­ra­nih gi­ta­ra. Ipak, mo­že­mo sma­tra­ti, da u sin­te­zi či­ne je­dan čvrst i cje­lo­vit al­bum.
Iz nje­ga iz­dva­ja­mo ve­li­ki hit „Tom Co­ur­te­ney”. Za tu pje­smu sni­mljen je i spot u ko­me gru­pa „Yo La Ten­go” na hu­mo­re­skan na­čin pri­ka­zu­ju mu­zič­ku in­du­stri­ju.
Aj­ra, Džor­dži­ja i Džejms su, me­đu svo­jim pri­ja­te­lji­ma i mu­zi­ča­ri­ma, od sa­mog po­čet­ka va­ži­li za iz­van­red­ne mu­zič­ke po­zna­va­o­ce i dis­ko­fi­le. Kod njih mo­že­te na­ći plo­če iz pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na, naj­ve­će so­ul hi­to­ve, fri-džez al­bu­me, pank, hard-rok i he­vi-me­tal LP-e.
Za­hva­lju­ju­ći to­me, nji­hov mu­zič­ki ukus ne­ma strikt­ne gra­ni­ce, a to se po­ka­za­lo i do­ka­za­lo na nji­ho­vom le­gen­dar­nom al­bu­mu, iz 1997. go­di­ne „I Can He­ar He­art Be­a­ting as One“.
Al­bum je, da ta­ko ka­že­mo, po­mje­rio shva­ta­nje iz­ra­za al­ter­na­tiv­ni rok, jer je do ta­da gru­pa bi­la po­zna­ta upra­vo u okvi­ri­ma tog žan­ra, na ovom al­bu­mu pri­mi­jet­ni su go­to­vo svi po­zna­ti mu­zič­ki uti­ca­ji. U se­dam­de­se­tak mi­nu­ta, ko­li­ko al­bum tra­je, ima­mo je­din­stve­nu pri­li­ku da ču­je­mo bo­sa no­ve rit­mo­ve, folk i kan­tri, džez, post-rok, so­ul, elek­tro­nik, ko­mer­ci­jal­ni pop... Ali je sve spo­je­no u jed­nu kom­pakt­nu cje­li­nu. Pro­sto je ne­vje­ro­vat­no ka­ko su s la­ko­ćom spi­ji­li na­iz­gled ne­spo­ji­ve mu­zič­ke prav­ce.
Slič­no su ura­di­li i s al­bu­mom And Then Not­hing Tur­ned it­self In­si­de-Out“, oko tri go­di­ne ka­sni­je, a ko­ji je i nji­hov naj­ko­mer­ci­jal­ni­ji, od­no­sno naj­pro­da­va­ni­ji al­bum.
U dva­de­set i pr­vom vi­je­ku ob­ja­vi­li su još tri al­bu­ma i sva­ki od njih je vi­še ne­go za­ni­mljiv i ra­do slu­šan. U sva­kim od njih Aj­ra, Džor­dži­ja i i Džejms spo­ji­li su mo­der­no i kla­sič­no...(Na­sta­vi­će se)