-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Uhap­še­ni su Mi­lo Bo­žo­vić, brat na­še maj­ke, no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce, Đu­ro Ra­do­jev, Ma­šan Sa­vov i Du­šan An­tov. Ne­ki su pu­šte­ni ubr­zo, Mi­lo To­ma­nov je od­ve­den na Go­li otok, na­ša maj­ka od­ro­bi­ja­la je pre­ko dva me­se­ca u pot­kro­vlju dvo­sprat­ne ku­će na oba­li Rib­ni­ce. Mu­či­li su je že­đu i gla­đu. Do­šlo je lje­to, maj­ku pu­šti­li. Sa­mo jed­nom smo po­ku­ša­li da vi­di­mo maj­ku, da bi nas klju­čar mr­šik­nuo is­pred pri­hvat­nog za­tvo­ra. Vra­ti­li smo se na­trag u se­lo. Jo­le se skri­vao po pe­ći­na­ma i šu­pa­ma, što mi dje­ca ni­je­smo zna­li.
Si­đe na­ša ba­ka po maj­ci, Ka­ta­ri­na, sa Sti­je­ne, da pri­hva­ti tro­je ma­ka­nja­ča­di. Na­re­đa­la pre­ko osam­de­set lje­ta. Jed­nog si­na joj uhap­si­še, dru­gi sin joj od­met­nu u šu­mu, Pe­tar (Sji­no), po­što kao mi­li­ci­o­ner ni­je htio da hap­si lju­de, sna­ha joj se vra­ti u rod. Na­ša ba­ka jed­ne no­ći ču da ne­ko ba­ca ka­men­či­će u pro­zor­ska ok­na. Usta­de i iza­đe. Ne po­tra­ja mno­go, po­vra­ti se na­zad i pri­šap­nu sta­ri­jem bra­tu da is­pod zi­da če­ka ne­ko ko­ga že­li da vi­di. Kad se naš brat vr­nu, ba­ka pri­đe me­ni, po­no­vi isto, uz upo­zo­re­nje da ni­kom ne ka­žem s kim sam bio. Čvr­sto sam za­gr­lio svog bra­da­tog oca i s njim pro­ša­pu­tao ne­ko­li­ko ri­je­či. On me mi­lo­vao po ko­si li­je­vom ru­kom, a de­snom je dr­žao pu­šku na go­tovs. Pre­ka­lje­ni od­met­nik ni­je ula­zio u ku­ću, ni­ti je si­no­vi­ma do­pu­stio da bu­du isto­vre­me­no sa njim. Ima­mo i mi svo­ju taj­nu od no­ćas!
Kad ho­će usud – ho­će! Ubr­zo, u Sti­je­ni, gdje se skri­vao naš otac, ugla­vlje­na je svad­ba. Uda­je se Bi­ra Ma­ša­no­va, do­ma­ći­ca, za Vla­da To­le­va, ofi­ci­ra. Ne­za­do­vo­ljan do­di­je­lje­nom sva­tov­skom ulo­gom No­vak Sta­nić pri­pri­je­ti da će ot­kri­ti vla­sti­ma ko su bi­li ja­ta­ci Jo­lu Jo­va­no­vu. Ma da je No­vak bio u pra­vu tvrd­njom da bar­jak pri­pa­da nje­mu, svad­ba­ri ne po­mi­šlja­ju da će taj na­um ostva­ri­ti. Zbog no­še­nja sva­tov­skog bar­ja­ka! Ne­će valj­da. No­vak sa svo­jim ocem stu­či kod še­fa mje­sne kan­ce­la­ri­je na Dre­zgi i pro­so­či ja­ta­ko­va­nje mje­šta­na. Šef mje­sne kan­ce­la­ri­je bio je Ni­ko­la Mi­lu­ti­no­vić, ko­ji po­ku­ša da sve od­bi­je na pi­jan­stvo sva­to­va. Ne­ma šan­se, ka­kva ša­la, sve je isti­na! No­vak sa svo­jim ocem Stan­kom upu­ti se u va­roš, i sve po­no­vi ud­bo­vi­ci­ma. Inat i zlo­ba ovla­da Pi­pe­ri­ma. Usli­je­dio je no­vi ta­las hap­še­nja. Zbog ja­ta­ko­va­nja uhap­še­ni su Mar­ko­vi­ći: Mi­li­ca i nje­na bra­ća Vi­dak i Mi­ćo Ni­ko­lin, bra­ća Vo­jin i Vla­do To­lev, Ste­van Si­na­nov i ku­ma­šin Mi­lo­rad Per­ko­vić. Svi su od­ve­de­ni na Go­li otok. Da­kle, ne zbog iz­ja­šnje­nja za Re­zo­lu­ci­ju IB! Jo­le je sa­če­kao Ra­du­la, ko­ji je sa Ce­ti­nja na­u­mio bjek­stvo pre­ko gra­ni­ce u bi­je­lom odi­je­lu. Na­šli su ro­đa­ku Mi­li­cu Ni­ko­li­nu da ih od­ve­de do gra­ni­ce.
Jo­le je po­stu­pio se­bič­no. Osta­vio je mje­šta­ne na mi­lost i ne­mi­lost ud­bov­ci­ma.
Mi­li­ca Mar­ko­vić je osta­vi­la ro­đa­ke i vr­nu­la se na Sti­je­nu. Tu su je ubr­zo uhap­si­li. Od­met­ni­ci su mo­ra­li sa­če­ka­ti da osmo­tre smje­nu gra­ni­čar­skih pa­tro­la. Pri­kri­ve­ni u žbu­nu bli­zu ozna­če­ne gra­ni­ce sa Al­ba­ni­jom. Ra­du­la je iz­da­lo str­plje­nje, oči­gled­no fla­ša ra­ki­je ko­ju je do­bio od oca Jo­va­na, za sret­nji put. Od­jed­nom, pri­pit, is­ko­či iz za­klo­na i drek­nuo: „Ko mo­že me­ni da za­bra­ni ula­zak u Al­ba­ni­ju, ko?” Jo­le, brz na va­đe­nju pi­što­lja, upe­rio je oruž­je: „Bo­lje da te ja ubi­jem Ra­du­le, kad ne­ma dru­ge!” „Ne­ćeš valj­da svog ro­đe­nog bra­ta”, za­va­pi Sti­jen­ski. „Ubi­ću te ka kuč­ku” – or­no će sa­put­nik – „ako se ne vra­tiš u skro­vi­šte, i ne uću­tiš.” Ra­du­la na mah pro­đo­še ma­li­ga­ni. U ra­nu zo­ru pre­šli su gra­ni­cu. Ju­go­slo­ven­ski gra­ni­ča­ri spa­zi­še bje­gun­ce, po­ju­ri­še za nji­ma. Jo­le se bra­nio pu­ca­njem iz pi­što­lja, a Ra­du­le je vu­kao ruk­sak. Do­šli su do ne­ke uz­br­di­ce na al­ban­skoj te­ri­to­ri­ji, kad Jo­le osje­ti bol u nad­lak­ti­ci li­je­ve ru­ke. Klo­nu ru­ka.
– Znaš li, Ra­du­le, da pu­caš iz pi­što­lja?
– Znam – od­go­vo­ri za­di­ha­ni Ra­du­le.
– Ba­ci taj đa­vo­lji ra­nac, i uzmi pi­štolj. Va­di met­ke iz mog dže­pa i bra­ni se.
– Ka­ko da od­ba­cim ra­nac, kad su ta­mo ru­ko­pi­si. To su mo­ja dje­ca, dru­ge ne­mam!
– E, pa ti če­kaj da te upu­ca­ju ovi zve­ka­ni ko­ji nas ju­re – mr­šte­ći se od bo­la uz­vra­ti mu brat. Ubr­zo se ra­nac ko­tr­ljao niz onu pa­di­nu, a Ra­du­le se bra­nio re­vol­ver­skim puc­nji­ma.
Do­šli su u Ska­dar, doc­ni­je u Ti­ra­nu. Jo­la su li­je­či­le ča­sne se­stre, dok ni­je do­bio tro­va­nje kr­vi. Je­dva je ostao živ. Ta­ko ra­de ča­sne se­stre. Kad su ga na­po­kon iz­li­je­či­li, po­sta­vljen je za še­fa ju­go­slo­ven­ske emi­gra­ci­je u Al­ba­ni­ji. Bio je i glav­ni ured­nik li­sta „Za slo­bo­du”, ko­ji je iz­la­zio na na­šem je­zi­ku. Ra­du­le je od­mah tra­žio od al­ban­skih vla­sti da mu do­zvo­le od­la­zak u Ru­si­ju. Ta­mo ga če­ka Ve­ra Ser­ge­jev­na. Jo­le je bio str­plji­vi­ji. Oče­ki­vao je da će Re­zo­lu­ci­ja IB is­pu­ni­ti obe­ća­nje.
Slu­žba „Si­gu­ri­mi” i Meh­med Še­hu, kao šef „Si­gu­ri­mi­ja”, ni­je­su u po­čet­ku pri­hva­ti­li ta­kav za­htjev. Bra­ću Mar­ko­vi­će vr­bo­vao je Še­hu da uzmu al­ban­sko dr­ža­vljan­stvo. Oni to ni­je­su pri­hva­ti­li. Kao raz­log na­ve­li su Še­huu: Mi smo ko­mu­ni­sti! Vi­djev­ši da se al­ban­ske mno­go ka­ne, Sti­jen­ski na­ta­ka­ri ke­če na gla­vu i pre­sta da pla­ća ho­tel­ske i ka­fan­ske ra­ču­ne. Išao je od ka­fa­ne do ka­fa­ne i upu­ći­vao ko­no­ba­re da se obra­te za na­kna­du ze­mlji Šćip­ni­ji. Ako ta­ko ho­će vlast – nek im bu­de.
Sti­jen­ski na­po­kon do­bi do­zvo­lu za od­la­zak u Ru­si­ju. Ot­pu­to­vao je bro­dom u Ode­su. Ode­ski dr­ma­to­ri po­sum­nja­še u nje­ga da je ju­go­slo­ven­ski špi­jun. To je bi­lo do­ba kad se u SSSR ni­je mo­glo pu­to­va­ti u dru­ga mje­sta bez odo­bre­nja. Ra­du­la su smje­sti­li u no­vo pri­hva­ti­li­šte. Nje­go­va su­pru­ga Ve­ra Ser­ge­jev­na već je bi­la u Mo­skvi. On se po­vre­me­no ja­vljao su­pru­zi iz Ode­se. Ja­mač­no, Mo­skva su­za­ma ne vje­ru­je. Sti­jen­ski od­lu­či bez odo­bre­nja da na­pu­sti Ode­su. Ja­vi su­pru­zi da će usko­či­ti u voz za Mo­skvu. Sa­mo se zna da je na mo­skov­sku sta­ni­cu pri­sti­gao bez zim­skog ka­pu­ta. A zi­ma. Po po­vrat­ku u Mo­skvu, Ra­du­le i Ve­ra na­i­la­ze na brač­ne pro­ble­me i pre­pre­ke pu­nih šest-se­dam go­di­na. Pr­vo i osnov­no ne­ma­ju stan, a za­tim pro­blem sa iz­da­va­či­ma, bo­le­sti­ma, ta­ko re­dom. Mo­skva­re­nja, mo­skva­re­nja...
Nje­gov brat Jo­le tri put ile­gal­no je do­la­zio u Pi­pe­re da ši­ri pro­pa­gan­du pro­tiv ti­to­i­zma. Pri­li­kom dru­gog do­la­ska od­veo je u Al­ba­ni­ju svog šu­ra­ka Pe­tra (Sji­na) Bo­žo­vi­ća, ko­ji se od­met­nuo u pi­per­sku šu­mu i gr­mi­ne. Pe­tar je osta­vio ne­zbri­nu­tu fa­mi­li­ju, su­pru­gu i če­ti­ri si­na. Naj­sta­ri­jeg si­na je­dan zlo­či­nac po­suo ben­zi­nom i dru­gi zlo­či­nac je pot­pa­lio va­tru. Sa Za­do­lja pre­se­lio se u Pod­go­ri­cu (Ti­to­grad), po­sli­je II svjet­skog ra­ta. Pe­tar je uče­stvo­vao u bor­bi za oslo­bo­đe­nje Be­o­gra­da. Bio je no­si­lac Spo­me­ni­ce. Ra­dio je kao mi­li­ci­o­ner.
Pe­tra je li­kvi­di­rao ne­ki Šip­tar iz ko­ri­sto­lju­blja, kad je kre­nuo, po ne­sre­ći da ile­gal­no do­đe u Pi­pe­re. Ne zna mu se gro­ba i mra­mo­ra.
Na­šu maj­ku uhap­si­še dru­gi put u lje­to 1951. go­di­ne. Od­ve­do­še je u po bi­je­la da­na iz ro­đač­ke ku­će. Kad su joj isljed­ni­ci pre­do­či­li da pri­zna ja­ta­ko­va­nje sa svo­jim bra­tom, po­ka­zu­ju­ći pri tom raz­ne let­ke, bro­šu­re i do­ja­ve Va­silj­ke Ne­na­dić, ko­ja se uvu­kla pod ko­žu na­šoj maj­ci, a ta­mo ja­vlja­la ud­ba­ši­ma sve po re­du. Na­ša maj­ka je tvr­do­gla­vo osta­la pri svo­me. On­da, ne­ma dru­ge – de­por­to­va­še je na Go­li otok. Pri dru­gom do­la­sku Jo­le ni­je za­te­kao svo­ju su­pru­gu Da­rin­ku, ko­ja je od­ve­de­na na Go­li otok.
(NA­STA­VI­ĆE SE)