-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Tre­ba zna­ti da su ove po­tre­be pu­bli­ke i sa­mih si­ne­a­sta to­kom ra­nih pe­de­se­tih go­di­na u pro­du­cent­skim ku­ća­ma bi­le do­sta du­go oma­lo­va­ža­va­ne ili na njih ni­ko ni­je ozbilj­ni­je obra­ćao pa­žnju. Pro­du­cent­sko spo­koj­stvo za­sni­va­lo se na sna­zi ko­mer­ci­ja­li­zma, ko­ji u na­šim pri­li­ka­ma ni­je bi­lo ni­šta dru­go do iz­vi­to­pe­re­ni bi­ro­kra­ti­zam, u tre­nut­noj ko­njunk­tu­ri in­du­strij­sko-za­bav­nih fil­mo­va. Po­sli­je pe­de­set i pe­te, u sjen­ci Osnov­nog za­ko­na o fil­mu do­šlo je do na­gle pro­mje­ne u at­mos­fe­ri i ras­po­lo­že­nju ko­je pro­ži­ma do­ma­ću ki­ne­ma­to­gra­fi­ju, pa je bez sen­ti­men­tal­no­sti sa­svim otvo­re­no po­čeo ob­ra­čun sa onim ple­me­ni­tim te­žnja­ma i na­sto­ja­nji­ma da film kao dru­štve­ni fe­no­men uđe u sfe­re pra­ve umjet­no­sti. Pod udar su pr­vo do­šli pre­o­sta­li re­di­te­lji iz one pr­ve po­sli­je­rat­ne ge­ne­ra­ci­je, a za­tim mla­di ko­ji su se ma­hom slo­mi­li na sla­bi­jim ili ve­o­ma pro­sječ­nim tek­sto­vi­ma. Svi­ma nji­ma na­met­nut je pro­fe­si­o­nal­no-fa­brič­ki tem­po, za ko­ji oni ni­su bi­li do­bro pri­pre­mlje­ni, i bor­ba za pre­stiž. Ta­len­to­va­ni re­di­te­lji su pro­ma­še­nim fil­mo­vi­ma po­sta­li u ne­ku ru­ku za­ro­blje­ni­ci film­skih ku­ća, a ar­ti­stič­ke pre­o­ku­pa­ci­je ni­su za­vi­si­le sa­mo od re­di­te­lja već, pri­je sve­ga, od pro­du­ce­na­ta, ko­ji su smi­šlje­nom po­li­ti­kom is­ko­ri­šća­va­li nji­ho­ve sla­bo­sti za svo­je pla­no­ve.
Bi­lo je mno­go vi­še sla­bi­jih ne­go do­brih fil­mo­va i šund je po­či­njao da pro­bi­ja u do­ma­će film­ske pri­če. Ta že­lja pu­bli­ke za ne­po­sred­nom op­ser­va­ci­jom stvar­no­sti po­gre­šno je pro­tu­ma­če­na i bi­lo je do­sta po­ku­ša­ja da se ona pod­re­di jed­noj iz­vi­to­pe­re­noj de­ma­go­gi­ji. Vje­šti film­ski po­li­ti­kan­ti po­šli su od po­zna­tog i op­šte­pri­hva­tlji­vog sta­no­vi­šta da je film po svo­jim mo­guć­no­sti­ma i ko­mu­ni­ka­ci­ji ide­al­no sred­stvo dru­štve­nog uti­ca­ja na mi­li­on­ski audi­to­rij, pa su shod­no svom men­ta­li­te­tu iz­vu­kli za­klju­čak po ko­me je film po­li­ti­ka, ali i za­ba­va, iza če­ga sli­je­di ob­ja­šnje­nje da sva­ka re­per­to­ar­ska am­bi­ci­ja mo­ra bi­ti u pr­vom re­du pod­vrg­nu­ta za­htje­vi­ma da se za­do­vo­lji po sva­ku ci­je­nu ukus pu­bli­ke. Na­rav­no, me­đu si­ne­a­sti­ma je bi­lo i onih tre­zve­ni­jih, ko­ji su od­mah uoči­li da ti prin­ci­pi ni­su da­le­ko od shva­ta­nja film­ske tr­go­vi­ne, da ukus dik­ti­ra sa­dr­žaj i for­mu fil­ma, ali su za­to pot­pu­no uda­lje­ni od shva­ta­nja po ko­ji­ma i naj­sup­til­ni­ja vi­zu­el­na sim­bo­li­ka mo­ra uti­ca­ti na svi­jest pu­bli­ke, a ne po­di­la­zi­ti joj na je­dan pri­mi­ti­van za­nat­ski na­čin. To je sa­mo po­ve­ća­lo za­bu­nu pa su uči­nje­ni ve­li­ki na­po­ri i iz­go­vo­re­ne go­mi­le ri­je­či ka­ko bi se po sta­rom film­skom obi­ča­ju usa­gla­si­li za­htje­vi pu­bli­ke, umjet­no­sti (u ovom slu­ča­ju dru­štva) i bi­ro­kra­ti­je. U pre­vi­ra­nji­ma ko­ja su sli­je­di­la, istin­ski si­ne­a­sti ni­su mo­gli da do­bi­ju bit­ku la­ko, jer su se na stra­ni pro­du­ce­na­ta na­šli i eko­nom­ski in­stru­men­ti i svo­jom ma­te­ri­jal­nom sna­gom fa­vo­ri­zo­va­li za­bav­ni i ko­mer­ci­jal­ni film. Po­sli­je to­ga su film­ski po­slo­vi do­bi­li sa­svim od­re­đe­nu bo­ju. Pr­vo je tre­ba­lo afir­mi­sa­ti ne­pre­ten­ci­o­znu ko­me­di­ju, od­no­sno, za­smi­ja­ti raz­o­ča­ra­nu i ras­tu­že­nu pu­bli­ku i ta­ko pre­kri­ti sla­bo­sti i ra­ni­je ne­u­spje­he a pa­žnju jav­no­sti skre­nu­ti sa su­štin­skih pro­ble­ma na­šeg fil­ma. U ta­kvim pla­no­vi­ma ra­ču­na­lo se i sa fil­mom „Su­bo­tom uve­če”, ali je, za­hva­lju­ju­ći upra­vo Vla­di­mi­ru Po­ga­či­ću, do­bi­jen film ko­ji je sa­dr­žao kva­li­te­te ko­ji ga iz­di­žu iz­nad ta­kvih oče­ki­va­nja i pri­bli­žu­ju onim pra­vim za­htje­vi­ma ko­ji u fil­mu tra­že čo­vje­ka i nje­gov svi­jet. Uz to, pro­go­vo­rio je ljud­ski o onim sva­ko­dnev­nim pro­ble­mi­ma kao što su po­sta­nar­ski od­no­si i up­šte stam­be­ni pro­ble­mi, de­mi­sti­fi­ko­vao mno­ge kon­ven­ci­je i po­ka­zao ljud­sku stra­nu tih na­ših me­đu­sob­nih od­no­sa. U pr­voj pri­či „Ko­ša­va” re­ži­ja je za­o­ku­plje­na pro­ble­mom ko­me do ta­da film ni­je po­svje­ći­vao pa­žnju, sma­tra­ju­ći da ne pri­pa­da sfe­ri umjet­no­sti — stam­be­nim ne­da­ća­ma mla­dih lju­di.
(Na­sta­vi­će se)