-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

To da su bi­la hit­no po­treb­na prak­tič­na dje­la, a ne ri­je­či i li­je­pe že­lje, po­ka­zao je kr­va­vi i ru­ši­lač­ki usta­nak (od 1773.do 1775.go­di­ne), na či­jem če­lu je bio ko­zak Je­me­ljan Pu­ga­čov i ko­ji je se­be pro­gla­sio za­ko­ni­tim im­pe­ra­to­rom Pe­trom III. Ka­ta­ri­na je sa­mo­zvan­ca na­zi­va­la „mar­kiz Pu­ga­čov“ i, oči­gled­no, že­lje­la da ga na taj na­čin iz­vrg­ne po­ru­zi. Usta­nak, ko­ji je za­hva­tio ve­li­ke obla­sti na ju­go­i­sto­ku Ru­si­je i ko­ji je uka­zao na ne­sta­bil­nost vla­sti, od­nio je hi­lja­de ru­skih ži­vo­ta, a vi­še sto­ti­na ple­mić­kih po­ro­di­ca usta­ni­ci su bu­kval­no po­kla­li i pot­pu­no uni­šti­li, ne oba­zi­ru­ći se ni na pol ni na uz­rast. Azi­jat­ska bru­tal­nost po­bu­nje­ni­ka do­ve­la je u pi­ta­nje i sta­vi­la pod ve­li­ku sum­nju ofi­ci­jal­nu te­zu da je Ru­si­ja evrop­ska dr­ža­va.
Po­ka­za­lo se da se ona mo­že la­ko ospo­ri­ti. Stvar­nost u Ru­si­ji je, na­rav­no, ma­lo pod­sje­ća­la na ono na­pu­de­ri­sa­no li­ce ko­je je Ka­ta­ri­na obič­no po­ka­zi­va­la ci­je­loj Evro­pi. Jed­nom je ona na­pi­sa­la pi­smo Vol­te­ru, ko­je sa pra­vom mo­že­mo na­zva­ti isto­rij­sko-fan­ta­stič­nom kon­sta­ta­ci­jom.Im­pe­ra­tor­ka je pi­sa­la:
„U Ru­si­ji su po­re­zi ta­ko pri­mje­re­ni da kod nas ni­je­dan se­ljak ko­ji, ako bi mu se pro­htje­lo, ne bi mo­gao da po­je­de ko­ko­šku, a u ne­kim pro­vin­ci­ja­ma od ne­kog vre­me­na vi­še je­du ćur­ke ne­go ko­ko­ške. Iz­voz ži­ta u ino­stran­stvo je do­zvo­ljen uz od­re­đe­na ogra­ni­če­nja i skre­nu­ta je pa­žnja na zlo­u­po­tre­be, pri­tom tr­go­vi­na se oba­vlja bez ika­kve pri­nu­de, a to je po­di­glo ci­je­nu ži­ta. To je pod­sta­klo ze­mljo­rad­ni­ke, pa je iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še za­in­te­re­so­va­nih za ze­mljo­rad­nju, a i na­ta­lit se rav­no­mjer­no po­ve­ća­va. Za se­dam go­di­na u ne­kim pro­vin­ci­ja­ma sta­nov­ni­štvo se uve­ća­lo vi­še od jed­ne de­se­ti­ne. Tač­no je, mi smo sa­da u ra­tu, ali Ru­si­ja se od dav­ni­na ba­vi ra­znim za­na­ti­ma i po­sli­je sva­kog ra­ta se na­đe u bo­ljem sta­nju ne­go što je bi­la pri­je ula­ska u rat. Na­ši za­ko­ni idu svo­jim to­kom, naš rad­ni lju­di ne žu­re sa pri­mje­nom. Tač­no je, to nam sa­da ni­je naj­va­žni­ji po­sao, ali s tim oni ne­će ni­šta iz­gu­bi­ti. Ovi za­ko­ni do­zvo­lja­va­ju sva­ko­me da mo­že da is­po­vi­je­da svo­ju vje­ru, ni­ko­ga ne­će­mo pro­go­ni­ti, ni ubi­ja­ti, ni spa­lji­vat.”
Re­al­nost Pu­ga­čo­vlje­vog ustan­ka, ko­ji je pro­u­zro­ko­va­la glad, kmet­stvo sa svim svo­jim uža­si­ma i be­za­ko­njem, ko­je je vla­da­lo u ru­skim za­bi­ti­ma, sa tom Ka­ta­ri­ni­nom idi­lom ne­ma ni­ka­kvih do­dir­nih ta­ča­ka. Po­ku­ša­ji Pe­ter­bur­ga da pro­na­đu tra­go­ve bi­lo ka­kve ino­stra­ne splet­ke ( sum­nja­li su na Fran­cu­ze, Tur­ke, i Po­lja­ke) za sve ovo bi­li su bez­u­spje­šni.
Va­tra je pot­pa­lje­na iz­nu­tra. Ste­pu su za­pa­li­li obes­pra­vlje­ni kme­to­vi, ko­ji su bje­ža­li, raz­boj­ni­ci, ko­za­ci, Ta­ta­ri, Ba­ški­ri, Kal­mi­ci, Kir­gi­zi. Po­red to­ga, ru­ska isto­ri­ja je za­pam­ti­la bli­zu 40 sa­mo­zva­na­ca ko­ji su uze­li ime Pe­tra III. Sa­mo je Pu­ga­čov bio naj­sna­la­žlji­vi­ji od njih i do od­re­đe­nog vre­me­na naj­sreć­ni­ji. Usta­nak je po­tre­sao ze­mlju do te­me­lja i na­nio joj ogrom­nu eko­nom­sku šte­tu. Di­rek­tan udar po­bu­ne osje­tio se i na pro­jek­ti­ma ko­je je za­po­če­la Ka­ta­ri­na, po­seb­no na nje­mač­kim ko­lo­ni­ja­ma i nje­nim sta­nov­ni­ci­ma, ko­ji su na­se­lja­va­ni u Po­vo­lož­ju na po­ziv im­pe­ra­tor­ke.
Tač­no 10 go­di­na pri­je bur­nih do­ga­đa­ja, svo­jim ma­ni­fe­sti­ma od 4.de­cem­bra 1762.go­di­ne i 22.ju­la 1763.go­di­ne, ko­ji su do­bi­li ve­li­ki od­jek u Evro­pi, Ka­ta­ri­na II je po­zva­la ino­stra­ne ko­lo­ni­ste da do­đu u Ru­si­ju, ga­ran­tu­ju­ći im niz po­volj­no­sti i da­ju­ći im ve­li­ke po­vla­sti­ce: sa­mo­u­pra­vu, slo­bo­du is­po­vi­je­da­nja, oslo­ba­đa­nje od po­re­za i voj­nič­kih oba­ve­za. Ko­lo­ni­sti­ma i nji­ho­vim po­tom­ci­ma su da­ta ista pra­va kao i Ru­si­ma. Sva­ki ko­lo­ni­sta je do­bio ve­li­ku par­ce­lu slo­bod­ne i ob­ra­di­ve ze­mlje, a ko­lo­ni­ja­ma su ustu­plje­ne is­pa­še i šu­me ko­je su bi­le u nji­ho­voj ne­po­sred­noj bli­zi­ni. Na Ka­ta­ri­nin po­ziv su se oda­zva­li mno­gi, pri­je sve­ga Njem­ci, ma­da je me­đu ko­lo­ni­sti­ma bi­lo i Fran­cu­za, Ho­lan­đa­na, Švaj­ca­ra­ca, Če­ha, Po­lja­ka... Te ma­ni­fe­ste su is­ko­ri­sti­le i ne­ke po­ro­di­ce sta­ro­vje­ra­ca ko­je su svo­je­vre­me­no iz­bje­gle pod pri­ti­skom Polj­ske i Li­tva­ni­je.
(U se­dam­de­se­tim go­di­na­ma XVI­II vi­je­ka u Po­vo­lož­ju se na­se­li­lo 27 hi­lja­da iz­bje­gli­ca iz Nje­mač­ke i oni su osno­va­li 100 svo­jih pr­vih na­se­lja na ne­na­se­lje­noj ze­mlji. Po­sli­je jed­nog vi­je­ka, nji­hov broj je po­ras­tao čak na pre­ko pet­sto hi­lja­da.)
Baš te no­ve ko­lo­ni­je pre­krio je oblak Pu­ga­čo­vlje­ve po­bu­ne. Od­no­si­ma Pu­ga­čo­va pre­ma stra­nim ko­lo­ni­sti­ma po­sve­ćen je niz isto­rij­skih ra­do­va, ali oni umno­go­me prin­ci­pi­jel­no pro­ti­vur­je­če je­dan dru­gom. Po jed­noj ver­zi­ji, Pu­ga­čov ni­je pri­či­nja­vao ko­lo­ni­ja­ma ve­će šte­te, sa­mo ih je oba­ve­zi­vao da ga snab­di­je­va­ju hra­nom. Auto­ri ta­kvih ver­zi­ja sma­tra­ju da sa­mo­zva­nac, ana­li­zi­ra­ju­ći sve va­ri­jan­te raz­vo­ja do­ga­đa­ja, ni­je že­lio da kva­ri od­no­se sa za­pad­nom Evro­pom.
Na osno­vu po­da­ta­ka ovih is­tra­ži­va­ča, me­đu nji­ma i Alek­san­dra Pu­ški­na, ko­ji je pro­u­ča­vao isto­ri­ju Pu­ga­čo­vlje­vog ustan­ka, klo­ni­sti ne sa­mo da ni­je­su tr­pje­li šte­tu, već su u ve­li­kom br­o­ju pri­šli usta­ni­ci­ma. Pu­škin je pi­sao: „Stran­ci ko­ji su tu bi­li na­se­lje­ni ( uz­duž oba­la Vol­ge) svi su mu se pri­sa­je­di­ni­li... Pu­ga­čov je od njih for­mi­rao gu­sar­ski puk.“
Mno­go ka­sni­je, is­tra­ži­va­nja su ka­te­go­rič­no opo­vr­gla Pu­ški­no­vu ver­zi­ju i su­prot­no nje­go­vim pro­u­ča­va­nji­ma na­vo­de niz či­nje­ni­ca o pljač­ka­nju nje­mač­kih ko­lo­ni­ja i gra­di­ća, na pri­mjer, Je­ka­te­rin­šta­da i Bo­re­gar­da u Sa­ra­tov­skoj gu­ber­ni­ji. Po­red jed­ne od nje­mač­kih ko­lo­ni­ja Pu­ga­čov je, ina­če sklon cr­nom hu­mo­ru, jed­no­stav­no ra­di ša­le, obje­sio astro­no­ma Lo­vi­ca, ko­ji je ta­da pred­vo­dio, na nje­go­vu ne­sre­ću, na­uč­nu eks­pe­di­ci­ju ko­ja je ra­di­la u ste­pi. Za­ba­vlja­ju­ći se ti­me, Pu­ga­čov je go­vo­rio: „Sad je na­uč­nik bli­ži zvi­je­zda­ma“. Slu­žbe­ni iz­vje­šta­ji iz tog vre­me­na svje­do­če: „Po­sli­je upa­da zli­ko­va­ca, ve­li­ki broj ko­lo­ni­sta je ubi­jen, opljač­kan i od­ve­den u za­ro­blje­ni­štvo“. Pre­ma do­ku­men­ti­ma is­tra­ge ko­ja se od­no­se na Pu­ga­čo­vljev usta­nak, is­po­sta­vlja se da je od 27 hi­lja­da ko­lo­ni­sta sa­mo ne­ko­li­ko njih pri­šlo usta­ni­ci­ma, a ni oni to ni­je­su ura­di­li do­bro­volj­no, već od stra­ha.
(NA­STA­VI­ĆE SE)