-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ud­ba je iz­gu­bi­la pra­vo da iz­ri­če ad­mi­ni­stra­tiv­ne ka­zne i da vr­ši pre­tres bez na­lo­ga, a i sa­mi ud­ba­ši i mi­li­ci­o­ne­ri mo­gli su bi­ti ka­žnje­ni zbog pro­tiv­za­ko­ni­tog li­ša­va­nja slo­bo­de i pri­mje­ne si­le u kri­vič­nom po­stup­ku. Čak su uve­de­ne ka­zne za po­vre­du pra­va bi­ra­ča.
Usko­ro će i re­žim na Go­lom oto­ku bi­ti ubla­žen. Po Đi­la­so­vom svje­do­če­nju, va­žnu ulo­gu u to­me od­i­grao je Do­bri­ca Ćo­sić, ko­ji se usu­dio da Ran­ko­vi­ću i Kar­de­lju is­pri­ča svo­ju zgro­že­nost me­to­da­ma pri­mje­nji­va­nim na Go­lom oto­ku. Umje­sto da ga otje­ra ta­mo, Ran­ko­vić je po­bolj­šao uslo­ve. I to je bio znak pro­mje­ne vre­me­na. Ovaj Ćo­si­ćev istup je nje­gov de­bi na sce­ni ve­li­kih isto­rij­skih do­ga­đa­ja, na ko­joj će na­stu­pa­ti sle­de­ćih šest de­ce­ni­ja. Do ta­da je imao dva ve­li­ka do­stig­nu­ća na po­lju kul­tur­ne po­li­ti­ke. Na­pi­sao je pr­vi mo­der­ni­stič­ki ro­man i je­dan od pr­vih best­se­le­ra, uz Ćo­pi­će­ve knji­ge, o par­ti­zan­skoj bor­bi – „Da­le­ko je sun­ce”, či­me je u to kri­tič­no vri­je­me (1951) do­pri­nio stva­ra­nju mo­der­nog na­ra­ti­va o NOB-u. Dru­go, imao je ključ­nu ulo­gu u po­dr­šci gru­pi mla­dih non­kon­for­mi­sta iz Si­mi­ne 9a, ka­ko ih zo­ve Ni­ko­las Mi­ler (Mi­ća Po­po­vić, Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz, Vo­ja Đu­rić, Vo­ja Ko­rać, De­jan Me­da­ko­vić, Ba­ta Mi­ha­i­lo­vić, Pe­tar Om­či­kus, Mi­ha­i­lo Đu­rić, Pa­vle Ivić). Ne­ki od njih su bi­li otvo­re­ni pro­tiv­ni­ci re­ži­ma, pa ih je vje­ro­vat­no Đo­si­će­va po­dr­ška ne sa­mo spa­sla pro­go­na od­mah po­sli­je ra­ta, već im je ka­sni­je otva­ra­la mo­guć­nost za sti­pen­di­je, iz­lo­žbe i štam­pa­nje knji­ga. A bez njih bi kul­tur­na isto­ri­ja Sr­ba iz­gle­da­la dru­ga­či­je.
Vr­hu­nac re­for­mi bi­li su Še­sti kon­gres KPJ, ko­ja će se od ta­da zva­ti SKJ, no­vem­bra 1952. go­di­ne, i Če­tvr­ti kon­gres Na­rod­nog fron­ta u fe­bru­a­ru 1953. go­di­ne, ta­da na­zvan So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez rad­nog na­ro­da. Ime­nom Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, pre­u­ze­tim od pr­ve mark­si­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je na­sta­le 1847. go­di­ne, htje­la se na­gla­si­ti vjer­nost iz­vor­nom Mark­su i mark­si­zmu. Već je i na­slov Ti­to­vog re­fe­ra­ta, „Bor­ba za so­ci­ja­li­stič­ku de­mo­kra­ti­ju”, znak no­ve ide­o­lo­ške pa­ra­dig­me. Od­lu­ču­ju­ći pe­čat ovom kon­gre­su dao je Đi­las, ko­ji je iz­la­ga­nje za­vr­šio ri­je­či­ma: „Bez de­mo­kra­ti­je, ne­ma i ne mo­že bi­ti so­ci­ja­li­zma!” Pro­mje­ne ni­je­su bi­le sa­mo re­to­rič­ke. U kon­gre­snoj re­zo­lu­ci­ji i sta­tu­tu is­tak­nu­to je da je osnov­na ulo­ga Par­ti­je da po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški ra­di na obra­zo­va­nju ma­sa, da Par­ti­ja ne tre­ba da ko­man­du­je pri­vre­dom, dr­ža­vom ili dru­štve­nim ži­vo­tom. Iz­ba­čen je po­jam „vo­de­ća ulo­ga”, a umje­sto nje­ga sta­vljen „svje­sna ulo­ga” Par­ti­je, ko­ja je opi­sa­na kao „svje­sni i naj­na­pred­ni­ji dio rad­nič­ke kla­se”. Opet je Ti­to po­vje­ro­vao u svo­ju vo­de­ću ulo­gu u svi­je­tu: „Mi go­vo­ri­mo da je na­ša so­ci­ja­li­stič­ka de­mo­kra­ti­ja u sva­kom po­gle­du bo­lja od za­pad­ne, da ona ne­ma sa­mo de­kla­ra­tiv­ni ka­rak­ter kao za­pad­na, jer ob­u­hva­ta naj­ši­re ma­se trud­be­ni­ka”, a u za­vr­šnoj ri­je­či tu vje­ru u svo­ju svjet­sku ulo­gu po­ja­čao je ri­je­či­ma: „Ci­je­li svi­jet gle­da da­nas u na­šem raz­vo­ju i u na­šem ra­du ne ne­ki eks­pe­ri­ment, ne­go ne­što što da­je na­du na­pred­nom čo­vje­čan­stvu za da­lji raz­vi­tak, na­du ko­ja je već bi­la iz­gu­blje­na usled iz­da­je i re­vi­zi­o­ni­zma so­vjet­skih i in­for­mbi­rov­skih ru­ko­vo­di­la­ca”.
A no­va or­ga­ni­za­ci­ja, So­ci­ja­li­stič­ki sa­vez rad­nog na­ro­da, tre­ba­lo je po Kar­de­lje­voj za­mi­sli da bu­de ma­sov­na jav­na tri­bi­na, or­ga­ni­za­ci­o­ni ob­lik slo­bod­ne bor­be mi­šlje­nja na op­štoj so­ci­ja­li­stič­koj plat­for­mi. „Po me­to­da­ma ra­da on tre­ba da dej­stvu­je kao sve­na­rod­ni par­la­ment ko­ji stal­no za­sje­da, u ko­me sva­ki do­bro­na­mjer­ni gra­đa­nin uvi­jek mo­že da iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje, svo­je pred­lo­ge i kri­ti­ku po bi­lo ko­jim pi­ta­nji­ma dru­štve­nog ži­vo­ta”, ob­ja­snio je Kar­delj ulo­gu So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za.
Za obič­ne lju­de, u toj još uvi­jek pre­te­žno se­ljač­koj ze­mlji, mo­žda je naj­va­žni­ji ele­ment re­for­me bio to što je se­lja­ci­ma bi­lo do­pu­šte­no da na­pu­ste rad­ne za­dru­ge, a am­ne­sti­ra­ni su se­lja­ci po­hap­še­ni zbog ot­po­ra ot­ku­pu i ko­lek­ti­vi­za­ci­ji. Me­đu­tim, re­pri­va­ti­za­ci­ja ze­mlji­šnog po­sje­da bi­la je po­lo­vič­na, a ima­la je i ne­ka dru­ga ogra­ni­če­nja.
Da li su ovi do­ga­đa­ji bi­li kli­ca vi­še­par­tij­skog, ma­kar dvo­par­tij­skog si­ste­ma? I Kar­delj i Đi­las bi­li su svje­sni ovog pi­ta­nja. Kar­delj ka­že: „Sva­ki po­šte­ni čo­vjek da­nas zna da bi sva­ka par­ti­ja ko­ja bi se stvo­ri­la kod nas iz­van Na­rod­nog fron­ta, bez ob­zi­ra na svoj for­mal­ni pro­gram, oba­ve­zno po­sta­la stje­ci­šte sva­kog olo­ša, ko­ji bi ta­kvu par­ti­ju vr­lo br­zo pre­tvo­rio u oru­đe u tu­đim ru­ka­ma za bor­bu pro­tiv ne­za­vi­sno­sti na­še ze­mlje”. Đi­las je oti­šao da­lje od Kar­de­lja, što je do­ve­lo do nje­go­vog pa­da. Ti­to je imao gra­ni­ce u re­for­ma­ma i pri­bli­ža­va­nju Za­pa­du. U me­đu­vre­me­nu, uži­vao je sta­tus pr­vog omi­lje­nog ko­mu­ni­stič­kog dr­žav­ni­ka u za­pad­nim me­di­ji­ma, u stva­ri, je­di­nog ta­kvog pri­je Gor­ba­čo­va i mo­žda, na­krat­ko, Alek­san­dra Dub­če­ka.
Ubr­zo po­sli­je su­ko­ba sa Sta­lji­nom, Ti­to će po­če­ti da si­ste­mat­ski gra­di svoj imidž u svjet­skoj, po­go­to­vo za­pad­noj, jav­no­sti. Po to­me je iz­u­ze­tak u od­no­su na osta­le ko­mu­ni­stič­ke vo­đe. Nje­ga go­di­na­ma od 1949. go­di­ne pra­ti Le­on Sulc­ber­ger, di­rek­tor „Nju­jork taj­msa” za Evro­pu, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih no­vi­na­ra svog vre­me­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)