U Vi­šem su­du u Pod­go­ri­ci ju­če je po­če­lo su­đe­nje bra­ći Zo­ra­nu i Zdrav­ku Ra­du­lo­vi­ću i nji­ho­vom uja­ku Da­ni­lu Jo­va­no­vi­ću zbog ubi­stva Zo­ra­na Bo­lje­vi­ća. Op­tu­že­ni su pred vi­je­ćem su­di­je Pre­dra­ga Ta­ba­ša iz­ra­zi­li ka­ja­nje zbog sve­ga što se do­go­di­lo, tvr­de­ći i da im ni­je bi­la na­mje­ra da ubi­ju Bo­lje­vi­ća i da je do ubi­stva do­šlo usled sple­ta ne­sreć­nih okol­no­sti.
Zo­ran Ra­du­lo­vić je ka­zao da je nje­go­va po­slov­na sa­rad­nja sa Bo­lje­vi­ćem uzrok tra­gič­nog do­ga­đa­ja. Oni su se do­go­vo­ri­li da po­sre­du­ju u na­bav­ci vi­na iz AD „Plan­ta­že“ za Bo­lje­vi­će­vog pri­ja­te­lja ko­ji je dr­žao re­sto­ra­na u Polj­skoj.
– Taj Bo­lje­vi­ćev pri­ja­telj je re­kao da ima pro­blem da na­ba­vi ma­nju ko­li­či­nu vi­na iz „Plan­ta­ža” jer su oni zah­ti­je­va­li da uzi­ma ve­će ko­li­či­ne. Ja sam re­kao da ću pre­ko svo­jih kon­ta­ka­ta pro­ba­ti da na­ba­vim ko­li­či­nu ko­ja mu je po­treb­na. Ka­sni­je me je po­zvao Bo­lje­vić i re­ko mi da ima čo­vje­ka u Ze­ti ko­ji ra­di gaj­be za „Plan­ta­že” i da ih je na­pla­tio kroz kom­pen­za­ci­ju u vi­nu ko­je mi mo­že­mo da ot­ku­pi­mo od nje­ga. Re­kao je da za to tre­ba 20.000 eura. Ja te pa­re ni­je­sam imao, ali sam ih po­zaj­mio i dao mu ih. Po­sli­je je tre­ba­lo na­ba­vi­ti još če­ti­ri hi­lja­de za pre­voz tog vi­na, pa sam i to na­ba­vio i dao mu. Vri­je­me je pro­la­zi­lo, a Bo­lje­vić mi ni­je omo­gu­ća­vao da do­đem u kon­takt s tim čo­vje­kom ni­ti mi je vra­ćao no­vac. Čuo sam sva­ka­kve pri­če i pre­ki­nuo sam kon­takt s njim jer ni­šta do­bro ni­je­sam oče­ki­vao – is­pri­čao je Zo­ran Ra­du­lo­vić.
Po­sli­je ne­kog vre­me­na, ka­ko je na­veo, po­no­vo su stu­pi­li u kon­takt pre­ko pri­ja­te­lja ko­ji mu je pre­nio da bi tre­ba­lo da se vi­di sa Bo­lje­vi­ćem jer tre­ba da mu vra­ti dio nov­ca.
– Bo­lje­vić me je tog da­na zvao da do­đem u taj lo­kal u zgra­di „Ze­ta­grad­nje”. Ja i brat smo kre­nu­li kod maj­ke na ru­čak i tu smo sre­li uja­ka, ko­ji nam je re­kao da će da ide s na­ma. Ob­ja­snio sam im da tre­ba da se vi­dim sa Bo­lje­vi­ćem, da me sa­če­ka­ju u autu, a da ću ja iza­ći do lo­ka­la, gdje smo tre­ba­li da se na­đe­mo. Kad sam pri­šao Bo­lje­vi­ću, ru­ko­va­li smo se i u tom trent­ku sam vi­dio pi­štolj za nje­go­vim pa­som. Bi­lo mi ja­sno da ne­ma do­bre na­mje­re. Kre­nuo sam ta­da sa ča­šom ka nje­mu. On je kre­nuo da va­di pi­štolj i do­šlo je do oti­ma­nja jer sam ja po­ku­šao da mu ot­mem oruž­je, ali u to­me ni­je­sam uspio. Dr­žao je pi­štolj upe­ren ka me­ni. U jed­nom mo­men­tu sam pri­mije­tio i svog bra­ta, čuo sam je­dan pu­canj a on­da i dru­gi. Po­tom smo pa­li na pod, na­sta­vi­li smo da se oti­ma­mo oko pi­što­lja, a on­da sam za­čuo i tre­ći pu­canj. Ni­je­sam znao je­sam li po­go­đen ja ili moj brat. On je kr­va­rio. Vi­dio sam u tom tre­nut­ku ru­ku i pi­štolj od­o­zgo iz­nad me­ne, a on­da je sve utih­nu­lo – is­pri­čao je okri­vlje­ni.
Do­dao je da je kod se­be imao pi­štolj i da je mo­gao da ubi­je Bo­lje­vi­ća bez pret­hod­nog ru­ko­va­nja da je imao tu na­mje­ru.
– I moj ujak je imao pištolj. On ga ni­je ni po­zna­vao, mo­gao je to ura­di­ti jed­no­stav­ni­je da je htio – na­veo je okri­vlje­ni.
Nje­gov brat Zdrav­ko Ra­du­lo­vić je is­pri­čao da se na li­cu mje­sta za­te­kao slu­čaj­no jer se Zo­ran za­u­sta­vio na­krat­ko da se vi­di sa Bo­lje­vi­ćem, na­kon če­ga je tre­ba­lo da idu kod maj­ke.
– Brat je iza­šao iz auta, a ja i ujak smo ga če­ka­li unu­tra, a on­da sam ja iza­šao iz auta, ni sam ne znam za­što. Vi­dio sam da se gu­ra­ju, pa sam oti­šao do njih da ih raz­dvo­jim. Od­go­vor­no tvr­dim da ni­je­sam imao na­mje­ru ni­ti da uda­rim ni­ti da po­ku­šam da uda­rim Bo­lje­vi­ća, već sam na­mje­ra­vao da ih raz­dvo­jim – ka­zao je Zdrav­ko Ra­du­lo­vić, uz tvrd­nju da je Bo­lje­vić sve vri­je­me dr­žao pi­štolj u li­je­voj ru­ci.
Nji­hov ujak Da­ni­lo Jo­va­no­vić, ko­ji je, pre­ma na­vo­di­ma op­tu­žni­ce, po­te­gao oba­rač, na isti je na­čin pred­sta­vio okol­no­sti ko­je su pret­ho­di­le kri­tič­nom do­ga­đa­ju.
– Pr­vo je iz auta iza­šao Zo­ran i re­kao da ga sa­če­ka­mo, a po­sli­je ne­kog vre­me­na iza­šao je i Zdrav­ko. On­da sam za­čuo pu­canj. Iza­šao sam iz ko­la i oti­šao do te­ra­se lo­ka­la, gdje sam za­te­kao Zdrav­ka ob­li­ve­nog kr­vlju. Vi­dio sam mom­ka ko­ji se sa Zo­ra­nom oti­mao oko pi­što­lja. Ja sam ta­da re­pe­ti­rao pi­štolj i ka­zao mu da ba­ci pi­štolj, a po­što on ni­je htio to da ura­di, ja sam pu­cao. Ni­je­sam htio da ga ubi­jem, jer da je­sam, ne bih ga pro­ma­šio. Oni su na­sta­vi­li rva­nje i ja sam po­no­vo pu­cao, ni­je­sam ni­ša­nio. Ta­ko se sve i za­vr­ši­lo. To je bi­lo pr­vi put da ga vi­dim i žao mi je zbog sve­ga – ka­zao je Jo­va­no­vić.VJ.D.