Ime jer­men­skog pje­sni­ka, pre­vo­di­o­ca, ese­ji­ste, sr­bi­ste i kul­tur­nog dje­lat­ni­ka Bab­ke­na Si­mo­nja­na već tri de­ce­ni­je po­zna­to je na­šoj či­ta­lač­koj jav­no­sti. On je pr­vi čo­vjek ko­ji je u Jer­me­ni­ji od 1975. go­di­ne, tač­no pri­je če­tr­de­set go­di­na, po­čeo da se ba­vi jer­men­sko-srp­skim kul­tur­nim ve­za­ma. Nje­go­va knji­žev­na dje­la su pre­ve­de­na na ru­ski, srp­ski, slo­vač­ki, bu­gar­ski, ukra­jin­ski, ru­mun­ski, ma­đar­ski, eston­ski, ita­li­jan­ski, fran­cu­ski i en­gle­ski. Ve­li­ke su za­slu­ge Bab­ke­na Si­mo­nja­na u for­mi­ra­nju i raz­vo­ju jer­men­sko-srp­skih kul­tur­nih ve­za. Autor je de­vet knji­ga pje­sa­ma, ese­ja i pu­to­pi­sa. Nje­go­va spi­sa­telj­ska i kul­tu­ro­lo­ška dje­lat­nost kru­ni­sa­na je zna­čaj­nim na­gra­da­ma, po­ve­lja­ma, me­da­lja­ma, za­hval­ni­ca­ma, a naj­zna­čaj­ni­je su: „Zlat­na znač­ka” Kul­tur­no-pro­svet­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­je (1993), knji­žev­na na­gra­da „Sve­ti Sa­va” (1994), Po­ve­lja Udru­že­nja knji­žev­nih pre­vo­di­la­ca Sr­bi­je (2011), naj­pre­sti­žni­ja jer­men­ska na­gra­da „Kan­di­lo” (2010), Zlat­na me­da­lja Mi­ni­star­stva kul­tu­re Re­pu­bli­ke Jer­me­ni­je (2012)...
Ima­ju­ći u vi­du ve­li­ke za­slu­ge Bab­ke­na Si­mo­nja­na u obla­sti knji­žev­nih i kul­tur­nih ve­za iz­me­đu dvi­je ze­mlje, od­lu­kom Vla­de Re­pu­bli­ke Sr­bi­je no­vem­bra 2006. go­di­ne on je ime­no­van za Po­ča­snog kon­zu­la Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Jer­me­ni­ji.
Od­lu­kom pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća Bab­ken Si­mo­njan je upra­vo od­li­ko­van i vi­so­kom dr­žav­nom na­gra­dom – Zlat­nom me­da­ljom Re­pu­bli­ke Sr­bi­je za pred­sta­vlja­nje srp­ske kul­tu­re i knji­žev­no­sti u Jer­me­ni­ji. Na Dan dr­žav­no­sti Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, 15. fe­bru­a­ra u pred­sjed­nič­koj pa­la­ti, na sve­ča­noj do­dje­li po­red osta­lih od­li­ko­va­nih, Bab­ke­nu Si­mo­nja­nu bi­la je uru­če­na Zlat­na me­da­lja Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Si­mo­njan je ra­do pri­hva­tio da po­di­je­li svo­je uti­ske sa či­ta­o­ci­ma „Da­na”.
● Pu­nih če­tr­de­set go­di­na gra­di­te kul­tur­ne mo­sto­ve iz­me­đu dva na­pa­će­na, ali po­no­sna i do­sto­jan­stve­na na­ro­da. Ka­kvo osje­ća­nje ste ima­li u tre­nut­ku ka­da Vam je pred­sjed­nik To­mi­slav Ni­ko­lić uru­čio Zlat­nu me­da­lju?
– Te­ško je opi­sa­ti to osje­ća­nje. Na­rav­no, pri­je sve­ga osje­ća­nje ra­do­sti i za­hval­no­sti pred­sjed­ni­ku Sr­bi­je. Bi­lo mi je pri­jat­no sve­ča­no pri­mi­ti to vi­so­ko dr­žav­no pri­zna­nje. Pu­nih če­tr­de­set go­di­na, kao što ste re­kli, po­sve­tio sam se pro­u­ča­va­nju, raz­vo­ju i ši­re­nju jer­men­sko-srp­skih knji­žev­nih i kul­tur­nih ve­za. Ova Zlat­na me­da­lja je re­zul­tat mo­je vi­še­de­ce­nij­ske kul­tu­ro­lo­ške dje­lat­no­sti. Ovo je uop­šte pr­va dr­žav­na na­gra­da, ko­ja mi se do­dje­lju­je i ko­ja mi je dra­go­cje­na. Ta li­je­pa vi­jest već je sti­gla u Jer­me­ni­ju, pri­je sve­ga do mo­je po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja, i na­rav­no do sred­sta­va in­for­mi­sa­nja. Sma­tram da je Zlat­na me­da­lja Re­pu­bli­ke Sr­bi­je di­van „po­klon” baš na če­tr­de­se­tu go­di­šnji­cu mo­je spi­sa­telj­ske i kul­tu­ro­lo­ške dje­lat­no­sti.
● Kroz Va­šu knji­žev­nu i kul­tu­ro­lo­šku dje­lat­nost po­ve­za­li ste dva na­ro­da i dvi­je kul­tu­re. Te­ško je po­bro­ja­ti sve Va­še uspje­he i po­stig­nu­ća. Šta bi­ste iz­dvo­ji­li na­ro­či­to iz Va­še dje­lat­no­sti?
– Ni­kad ni­šta ne odva­jam. Sve što sam do sa­da ura­dio i što ra­dim tre­nut­no na knji­žev­nom i kul­tur­nom po­lju, po­ve­za­no je. Mo­ja knji­žev­na i kul­tu­ro­lo­ška de­lat­nost je je­dan spoj, cje­li­na ko­ja se ne mo­že odvo­ji­ti. Ni­je la­ko bi­ti gra­di­telj mo­sto­va. To tra­ži pu­no zna­nja, lju­ba­vi, oda­no­sti i pri­vr­že­no­sti jed­nom na­ro­du i nje­go­voj kul­tu­ri jer bez lju­ba­vi se ne mo­že na­pra­vi­ti ne­što li­je­po, ne­što uz­vi­še­no i traj­no. Ni­ka­da ne raz­mi­šljam šta sam do sa­da ura­dio. Ja ra­dim ono što mi se svi­đa. Ra­dim s ve­li­kom lju­ba­vlju i oda­no­šću. Uvi­jek kad ra­dim ne­što, po­la­zim sa sta­no­vi­šta da tre­ba osta­vi­ti zna­čaj­na dje­la na du­ži isto­rij­ski pe­ri­od, ne­što traj­no za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je. Sva­ki gra­di­telj kul­tur­nih mo­sto­va pri­je sve­ga mo­ra da ima na umu da tim mo­sto­vi­ma mo­ra­ju da pro­đu po­ko­lje­nja... upra­vo zbog to­ga tre­ba sa­gra­di­ti traj­ne mo­sto­ve.
● Sr­bi­ja za­u­zi­ma zna­čaj­no mje­sto u Va­šim dje­li­ma, a pri­je sve­ga pje­sma­ma. Po­zna­je­te sva­ki pe­dalj srp­ske ze­mlje. Ko­ji kraj Vam je ostao u naj­du­bljem sje­ća­nju? Šta Vas je in­spi­ri­sa­lo da Sr­bi­ji po­sve­ti­te di­van vi­je­nac pje­sa­ma?
– U mo­jim zbir­ka­ma po­e­zi­je uvi­jek mo­že­te na­ći pje­sme sa srp­skom te­ma­ti­kom. Sr­bi­ja je ze­mlja ko­ja me je in­spi­ri­sa­la još kao sred­njo­škol­ca. Go­di­na­ma sam obi­la­zio go­to­vo sve srp­ske pre­dje­le od sje­ve­ra do ju­ga. Upo­znao sam men­ta­li­tet Sr­ba, nji­ho­vu isto­ri­ju, kul­tu­ru, je­zik i obi­ča­je, sre­tao sam pre­div­ne lju­de, ko­ji su mi po­sta­li dra­gi kao bra­ća. Sa­svim je pri­rod­no da pje­snik iz­ra­zi svo­ja osje­ća­nja kroz po­e­zi­ju, ma­da ja imam i pro­znih tek­sto­va, ese­ja, pu­to­pi­sa.
Bo­ra­ve­ći vi­še pu­ta na Ko­sme­tu, ob­i­šao sam ču­ve­ne spo­me­ni­ke sred­njo­vje­kov­nog srp­skog ne­i­mar­stva – Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju, Vi­so­ke De­ča­ne, Gra­ča­ni­cu, Bo­go­ro­di­cu Lje­vi­šku. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti su­sret sa srp­skim pa­tri­jar­hom Pa­vlom i sta­ri dud, ko­ji je, po na­rod­nom pre­da­nju, po­sa­dio Sve­ti Sa­va. Na­rav­no, ne­ću za­bo­ra­vi­ti ta­ko­đe Si­mo­ni­di­nu fre­sku is­ko­pa­nih oči­ju sa gra­ča­nič­kog zi­da. To me je aso­ci­ra­lo na pre­div­nu ali tu­žnu Ra­ki­će­vu pje­smu „Si­mo­ni­da”. Ko­smet je ri­zni­ca srp­ske kul­tu­re i du­hov­no­sti i zbog to­ga su va­ši ne­pri­ja­te­lji ote­li va­šu sve­tu ze­mlju.
● Ko­li­ko je hra­bro­sti po­treb­no knji­žev­ni­ku da bu­de gla­san, an­ga­žo­van i šta je ci­je­na sve­ga to­ga? Bo­ri­li ste se i za prav­du za ovaj na­rod to­kom i sank­ci­ja, i bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je. Sr­bi to ni­su za­bo­ra­vi­li...
– Ka­da je po­čeo rat u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, mno­gi mo­ji pri­ja­te­lji su me upo­zo­ra­va­li da ne bu­dem na ža­ri­šti­ma ra­ta. Ali, mo­ja oba­ve­za je bi­la da se su­o­čim sa ra­tom i da svje­do­čim. Sva­ka hra­brost ima svo­ju ci­je­nu. I sva­ka hra­brost mo­že da ima tra­či­gan za­vr­še­tak. Ali, ni­ka­da ni­sam mi­slio o to­me. Ob­i­šao sam i Re­pu­bli­ku Srp­sku Kra­ji­nu, i Re­pu­bli­ku Srp­sku, i Sla­vo­ni­ju, bio sam u Vu­ko­va­ru, ne­ko­li­ko pu­ta na Ko­sme­tu. Su­o­ča­vao sam se sa tra­ge­di­jom srp­skog na­ro­da. Do­la­zio sam u Sr­bi­ju u vri­je­me ka­da su mno­gi stran­ci do­la­zi­li sa od­re­đe­nim za­da­ci­ma pro­tiv Sr­bi­je. Za raz­li­ku od mno­gih, že­lio sam da bu­dem uz Sr­bi­ju kad joj je bi­lo naj­te­že po­sli­je ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, a na­ro­či­to ka­da su po­če­li ne­mi­ri na Ko­sme­tu. Sa mno­gim srp­skim pi­sci­ma bo­ra­vio sam na rat­nim pod­ruč­ji­ma, na­stu­pao go­vo­rom i pje­sma­ma, osje­tio „mi­ris” ra­ta. Shva­tio sam da za sva­ku hra­brost tre­ba ri­zi­ko­va­ti, jer bez ri­zi­ka ne mo­že se po­sti­ći ni­šta. Svo­je do­la­ske i bo­rav­ke u Sr­bi­ji ni­sam od­la­gao ni pre­ki­dao ni za vre­me sank­ci­ja i izo­la­ci­je Sr­bi­je, jer sam znao da će sva­ko zlo pro­ći, a kul­tu­ra na­sta­vi­ti svoj ne­pre­ki­nu­ti vje­kov­ni tok. U sud­bo­no­snim tre­nu­ci­ma za Sr­bi­ju, uvi­jek sam bio uz njen na­rod, di­je­lio nje­go­vu ne­sre­ću i bol, ra­do­vao se us­pje­si­ma. Bio sam svje­dok rat­nih do­ga­đa­ja, ne mi­sle­ći na ne­pred­vi­di­ve po­slje­di­ce. O srp­skim pat­nja­ma pi­sao sam s bo­lom, a o Ko­sme­tu s če­žnjom i lju­ba­vlju, kao što bi na­pi­sa­li pi­sci sa Ko­sme­ta, pro­tje­ra­ni sa og­nji­šta.
● Pre­ve­li ste ve­li­ki broj knji­ga. Na­ve­di­te nam ne­ke od njih?
– Vi­še od 30 go­di­na pre­vo­dim na jer­men­ski srp­sku sred­njo­vje­kov­nu, kla­sič­nu i sa­vre­me­nu knji­žev­nost. Ob­ja­vio sam dvi­je an­to­lo­gi­je srp­ske po­e­zi­je – „Ko­sov­sko sun­ce” (srp­ska po­e­zi­ja 20. vi­je­ka) i „Ze­mlja Ara­ra­ta” (Jer­me­ni­ja u srp­skoj po­e­zi­ji). Obje an­to­lo­gi­je do­ži­vje­le su vi­so­ku ocje­nu i ve­lik od­jek u Jer­me­ni­ji i Sr­bi­ji. Osim to­ga u ra­znim no­vi­na­ma i ča­so­pi­si­ma s vre­me­na na vri­je­me ob­ja­vlji­vao sam svo­je pre­vo­de i pre­pje­ve iz srp­ske knji­žev­no­sti. I da­lje pre­vo­dim srp­sku knji­žev­nost. Na­mje­ra mi je da pri­pre­mim dru­go do­pu­nje­no, pro­ši­re­no iz­da­nje mo­jih an­to­lo­gi­ja srp­ske po­e­zi­je 20. vi­je­ka. Sma­tram da su mo­ji naj­zna­čaj­ni­ji pre­vo­di dje­la Je­fi­mi­je, De­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća, Nje­go­ša, Bran­ka Ra­di­če­vi­ća, Nu­ši­ća, Ćo­pi­ća, sa­vre­me­nih srp­skih pi­sa­ca. Ali si­gu­ran sam da me če­ka­ju no­vi pre­pje­vi i pre­vo­di. Jer, pro­vo­đe­njem spa­jam knji­žev­nost Jer­me­ni­je i Sr­bi­je. A knji­žev­ni mo­sto­vi su vr­lo va­žni za po­zna­va­nje isto­ri­je i kul­tu­re na­še dvi­je ze­mlje. Ne­dav­no sam za­vr­šio pre­pjev sa jer­men­skog na srp­ski pre­div­ne pje­sme ve­li­kog jer­men­skog pje­sni­ka Je­gi­še Ča­ren­ca „Svo­je slat­ke Jer­me­ni­je”.
● Ko­ji su Vam pred­sto­je­ći pla­no­vi na kul­tur­nom po­lju jer­men­sko-srp­ske sa­rad­nje?
– Osim knji­žev­ne dje­lat­no­sti mno­go sam an­ga­žo­van da or­ga­ni­zu­jem i da re­a­li­zu­jem kul­tur­ne pro­gra­me. Re­ci­mo, 2010. go­di­ne or­ga­ni­zo­va­ni su Da­ni jer­men­ske kul­tu­re u u No­vom Sa­du. Ta­da smo pred­sta­vi­li ra­do­ve svjet­skog film­skog re­di­te­lja Ser­ge­ja Pa­ra­dža­no­va, sli­ke po­zna­tog jer­men­skog aka­dem­skog sli­ka­ra Fa­ra­o­na Mir­zo­ja­na. Uz to u okvi­ru Da­na jer­men­ske kul­tu­re u No­vom Sa­du Za­vod za kul­tu­ru Voj­vo­di­ne je ob­ja­vio mo­ju zbir­ku pje­sa­ma „Ar­ta­met”. Po­sli­je to­ga u Je­re­va­nu su go­sto­va­li umjet­ni­ci iz No­vog Sa­da u okvi­ru Da­na srp­ske kul­tu­re u Jer­me­ni­ji. Po­vo­dom 100-go­di­šnji­ce ge­no­ci­da nad Jer­me­ni­ma, u Jer­me­ni­ji or­ga­ni­zu­jem iz­lo­žbu ra­do­va be­o­grad­ske sli­kar­ke Ana­ma­ri­je Var­ta­be­di­jan. Na­mje­ra mi je da kroz kul­tu­ro­lo­šku ak­tiv­nost po­ve­žem i po­ja­čam na­še vje­kov­ne ve­ze.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Dva na­ro­da tra­gič­ne isto­ri­je

Srp­sku du­šu, du­hov­nost i puls isto­ri­je osje­tio sam na Ko­sme­tu, u sa­moj ko­li­jev­ci Srp­stva. Moj in­te­res za Ko­smet je na­stao pri­je sve­ga zbog nje­go­ve tra­gič­ne i kr­va­ve isto­ri­je, ko­ja pod­sje­ća na tra­gič­nu isto­ri­ju Jer­me­ni­je. Ne mo­že tu­đin ta­ko du­go da uži­va na iskon­skim srp­skim te­ri­to­ri­ja­ma. To nam je vr­lo do­bro po­zna­to, jer i na­ma su naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji Tur­ci ote­li na­še sve­ti­nje, ve­ći dio na­še isto­rij­ske otadž­bi­ne – ka­že Si­mo­njan.


Jer­me­ni u di­ja­spo­ri ne za­bo­ra­vlja­ju svoj je­zik

● Jer­men­ska di­ja­spo­ra je do­bro or­ga­ni­zo­va­na van ma­ti­ce. Jer­me­ni van svo­je otadž­bi­ne umi­ju da osta­nu Jer­me­ni, ču­va­ju­ći svoj iden­ti­tet...
- Jer­me­ni su ra­su­ti po ci­je­lom svi­je­tu, ži­ve na ra­znim kon­ti­nen­ti­ma. Go­to­vo ne po­sto­ji ni jed­na dr­ža­va gdje ne­ma Jer­me­na. Ali, ka­da se ka­že Jer­me­ni­ja i di­ja­spo­ra, pod­ra­zu­mi­je­va se jed­na cje­li­na. Bez ob­zi­ra u ko­joj dr­ža­vi ži­ve i ka­kvo dr­ža­vljan­stvo ima­ju, bi­o­lo­ški su svi pri­pad­ni­ci jer­men­skog na­ro­da. Oni, na­rav­no, ni­su kri­vi što su se ro­di­li u di­ja­spo­ri. Oni su po­tom­ci onih Jer­me­na, ko­ji su uspje­li ču­dom da se spa­su od ge­no­ci­da nad Jer­me­ni­ma 1915. go­di­ne ko­ji su iz­vr­ši­li Tur­ci. Ri­jet­ko mo­že­te na­ći Jer­me­na u di­ja­spo­ri ko­ji ne go­vo­ri svoj ma­ter­nji je­zik, ima­ju svo­je cr­kve, ško­le, bi­bli­o­te­ke, klu­bo­ve, štam­pu, iz­da­vač­ke ku­će, svo­je ka­te­dre, na­uč­no-is­tra­ži­vač­ke in­sti­tu­ci­je. Svi su iz­u­zet­no po­šte­ni lju­di, do­bro pri­hva­će­ni u ze­mlja­ma gdje ži­ve. Kod sva­kog Jer­me­na mno­go je du­blje usa­đe­no osje­ća­nje pre­ma sop­stve­nom po­ri­je­klu, jer bez tog osje­ća­nja čo­vjek pre­sta­je da bu­de čo­vjek i pri­pad­nik svo­je na­ci­je.