Ni­ko­la Ma­lo­vić pri­pa­da kru­gu pi­sa­ca ko­ji su svo­je dje­lo du­bo­ko uko­ri­je­ni­li u ži­vot i vri­je­me. Dok su se u pro­zi no­vi to­ko­vi odva­ja­li od ma­ti­ce i tra­ži­li sop­stve­no ko­ri­to ne­moć­ni pred maj­stor­stvom pret­hod­ni­ka, Ma­lo­vić je, ne oba­zi­ru­ći se na mo­du, is­pi­si­vao, i iz knji­ge u knji­gu po­tvr­đi­vao vi­so­ke li­te­rar­ne vri­jed­no­sti. To po­ka­zu­je i nje­gov no­vi na­slov „Bo­ke­ški ber­be­rin” ko­ji je prek­si­noć pro­mo­vi­san u nje­go­voj rod­noj Bi­je­loj.
Se­man­tič­na i fa­bu­la­tiv­na pro­stor­nost za­hva­ta is­ku­stva mi­nu­lih vre­me­na i po­ko­le­nja, a u na­ra­tiv­nom kon­tek­stu is­ka­zu­ju se kao sve pri­če. Ovo je pri­ča o jed­nom ber­be­ri­nu ko­ji je uz to i pi­ščev otac. To su oso­be­ne pri­če hu­mor­ne sa­dr­žaj­no­sti. Zdrav, ži­vo­tan hu­mor is­ka­zu­ju oso­bi­ne ju­na­ka i aro­mu pod­ne­blja.
Go­vo­re­ći o no­vom na­slo­vu Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Si­ni­ša Lu­ko­vić ka­zao je da je ži­vot­ne pri­če svo­ga oca Mi­lo­ra­da autor zna­lač­ki, ka­ko to sa­mo on umi­je pe­rom, stvo­rio šti­vo ko­je je Lu­ko­vi­ća, kao či­ta­o­ca, osta­vi­lo u ne­do­u­mi­ci.
– S jed­ne stra­ne, či­ni­lo mi se kao da či­tam Ma­tve­je­vi­ćev „Me­di­te­ran­ski bre­vi­jar”, sa dru­ge, kao da sam opet za­ro­nio u „Ve­lo mi­sto” Mi­ljen­ka Smo­je, sa tre­će pak, to­pli­na i jed­no­stav­nost što pro­vi­ja­va­ju sa stra­na ove knji­ge, kao da do­la­ze iz ne­kog dav­nog či­ta­nog i od dje­ce obo­ža­va­nog dje­la Bran­ka Ćo­pi­ća, a epi­sto­lar­ni dio „Bo­ke­škog ber­be­ri­na” pod­sje­tio me ma­kar dje­li­mič­no, na na­gra­đi­va­ni ro­man Uglje­še Šaj­tin­ca „Sa­svim skrom­ni da­ro­vi”. Ipak, ovo je sa­svim oso­be­no i Ni­ko­li Ma­lo­vi­ću svoj­stve­no dje­lo-knji­gu ko­ja je još je­dan ka­men­čić u knji­žev­nom mo­za­i­ku - svo­je­vr­snom spo­me­ni­ku što ga, ro­man­ti­ci bi re­kli pe­rom, a mi da­nas mo­ra­mo re­ći kom­pju­te­r­skom ta­sta­tu­rom, Ni­ko­la po­di­že Bo­ki i Bo­ke­lji­ma...– re­kao je Lu­ko­vić.
On je do­dao da je ne­spor­no Ni­ko­la Ma­lo­vić da­ro­vit i od kri­ti­ke i pu­bli­ke ci­je­njen i vo­ljen pi­sac.
– Ipak, u „Bo­ke­škom ber­be­ri­nu” se is­ka­zao kao „ve­li­ki lu­pež” ko­ji je maj­stor­ski, iz go­to­vo već iz­bli­je­dje­lih slo­je­va na­ših sje­ća­nja, ukrao i me­đu ko­ri­ce ovog li­bra po­slo­žio mno­ge ži­vot­ne de­ta­lje, užan­ce, lju­de, pre­dje­le i stva­ri što ih spo­mi­nje pro­šlost Bi­je­le, ali i ci­je­le Bo­ke - ka­zao je Lu­ko­vić.
On je za­hva­lio Ma­lo­vi­ću na toj „lu­pe­šti­ni”, ka­zav­ši da će sr­ce sva­kog či­ta­o­ca „Bo­ke­škog ber­be­ri­na” si­gur­no za­i­gra­ti na spo­men onih uvi­jek ljep­ših, ro­man­tič­ni­jih, mo­ral­nih i čak i estet­ski ljep­ših vre­me­na od ovo­ga ko­ga sa­da ži­vi­mo.
Esen­ci­ja pri­mor­skog ži­vo­ta pul­si­ra sa stra­ni­ca ove knji­ge gdje će­te na­ći sve od bo­ke­ške ma­sli­ne, ka­me­na ri­be u mo­ru i na gra­de­la­ma, pli­va­nja, ljet­nje že­ge, zgod­nih fu­re­šti­ca što ih „na­pa­da­ju” bo­kelj­ski ga­le­bo­vi u mor­nar­skim ma­ji­ca­ma, sta­rih užan­ci i ne­ka­da­šnjih pej­za­ža što su ih u me­đu­vre­me­nu od­ni­je­li pri­rod­na sti­hi­ja ili, od ze­mljo­tre­sa još ra­zor­ni­ja ljud­ska glu­post. Sve to de­fi­ni­še i ži­vot po­sled­njeg kla­sič­nog bo­ke­škog me­štra-bri­ja­ča, Mi­lo­ra­da Mi­nja Ma­lo­vi­ća, čo­vje­ka ko­ji ži­vi i pam­ti Bo­ku već se­dam de­se­tlje­ća. Pre­ko sto hi­lja­da oši­ša­nih gla­va i obri­ja­nih li­ca ovog me­štra nu­žno či­ne ve­li­kim maj­sto­rom i svo­je­vr­snom dru­štve­nom in­sti­tu­ci­jom Bi­je­le. Iako do­sad šjor Mi­lo­ra­da lič­no ni­sam de­talj­ni­je po­zna­vao, iš­či­tav­ši ovu knji­gu či­ni mi se da ga znam ci­je­li ži­vot i da mo­gu, po­u­zda­no ka­za­ti što će on uči­ni­ti ili u bi­lo ko­joj od ži­vot­nih si­tu­a­ci­ja, či­ji bi po pri­li­ci mo­gao bi­ti ak­ter. Ro­di­telj­ska lju­bav, je­di­na i pra­va bez­in­te­re­sna emo­ci­ja što je ljud­ski rod po­zna­je, u ovoj knji­zi je opi­sa­na na go­to­vo sva­koj stra­ni­ci. Ona se oči­tu­je u sva­koj opi­sa­noj za­jed­nič­koj ak­tiv­no­sti Ma­lo­vi­ća, sta­rih i mla­đih, u ono­me gdje je čo­vjek naj­si­gur­ni­ji, naj­o­pu­šte­ni­ji i naj­za­do­volj­ni – ro­di­telj­skom do­mu.
Ni­ko­la ima sre­ću da ma­kar dio za­hval­no­sti što je kao sin osje­ćao, na ovaj pre­di­van na­čin li­te­rar­no mo­že is­ka­za­ti svo­jim ro­di­te­lji­ma još za nji­ho­va vi­je­ka. Na­ma či­ta­o­ci­ma po­da­rio je sre­ću da u tom oso­be­nom knji­žnjev­nom di­je­lu uži­va­mo –za­klju­čio je Si­ni­ša Lu­ko­vić.
Z.ŠA­KO­TIĆ


Ži­vot obič­nih lju­di u Bi­je­loj

- Po­no­san sam na ovu knji­gu. Mi­slim da ovo ni­je knji­žev­nost već do­ku­men­tar­na pro­za. Ostva­rio sam li­je­pu emo­ci­ju i bi­o­gra­fi­ju. Na­stao je na­slov ko­ji nam svi­ma mo­že po­mo­ći ako že­li­mo da zna­mo ko smo i što smo. Ka­da go­di­ne glav­nog ju­na­ka pro­la­ze, bo­je mla­do­sti su sve blje­đe i bi­lo je kraj­nje vri­je­me da se is­ci­je­di esen­ci­ja ber­ber­skog za­na­ta. Ovo je ži­vot­na pri­ča o mom ocu Mi­lo­ra­du Mi­nju Ma­lo­vi­ću ko­ja pra­ti 70 go­di­na nje­go­vog ži­vo­ta. Na dru­gom stu­bu je pra­va ko­ren­spo­den­ci­ja iz­me­đu me­ne i bra­ta Bo­ri­sa. Iz­dvo­jio sam ono što bi či­ta­o­ca ko­ji me ne po­zna­je, ko­ji ne zna bri­ca, ne zna ni mo­ga bra­ta, da osje­ti bo­ju di­je­la Me­di­te­ra­na i da vi­de ka­ko ta­mo, u toj Bi­je­loj, ži­ve obič­ni lju­di. Knji­ga ima i svoj ve­o­ma va­žan tre­ći stub u ko­jem je do­ku­men­to­va­na isto­ri­ja od 1944, go­di­ne Mi­njo­vog ro­đe­nja, pa do 2014. go­di­ne. Šta se sve do­go­di­lo u se­dam ze­ma­lja u ko­ji­ma je glav­ni ju­nak ži­vio i ži­vi i šta se sve do­go­di­lo u tom pe­ri­o­du na svjet­skoj sce­ni. Zna­či, knji­ga bi­lje­ži 70 go­di­na do­ma­će i svjet­ske isto­ri­je. Ovo je i po­sve­ta na 200 stra­na ne sa­mo ro­di­te­lji­ma, već rod­noj Bi­je­loj i Bo­ki – ka­zao je autor knji­ge Ni­ko­la Ma­lo­vić.


Ko­ri­je­ni brat­stva Ma­lo­vić

– Osta­će za­bi­lje­že­no u ovoj knji­zi da je bri­co Mi­njo maj­stor svog za­na­ta, ali će osta­ti za­bi­lje­že­no i da mu je sin Ni­ko­la za ži­vo­ta na­pi­sao knji­gu što do­sad ni­je ni­ko na­pi­sao na ovim pro­sto­rim, pa i ši­re – re­kao je po­mo­rac i sam pi­sac Ti­ho Da­ni­lo­vić. On je do­dao da je ovo edu­ka­tiv­na knji­ga ko­ja go­vo­ri o ge­ne­ra­ci­ja­ma i ko­ri­je­ni­ma brat­stva Ma­lo­vić od 1674. go­di­ne od ka­da su sti­gli u Bi­je­lu do da­nas.
Tu je i dio po­ro­dič­ne ko­re­spo­den­ci­je iz­me­đu dva bra­ta – pi­sca Ni­ko­le i Bo­ri­sa, po­mor­ca ko­ji je na bro­du.
– On mu se u pi­smu obra­ća ri­je­či­ma: Dra­gi, bra­te. To se da­nas ma­lo gdje mo­že ču­ti jer ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da ni­ko ni sa kim ne ko­mu­ni­ci­ra. Taj dio knji­ge je za sva­ko po­što­va­nje jer svi zna­mo ko­li­ko nam tre­ba brat­ske lju­ba­vi – re­kao je Da­ni­lo­vić.