-,,Krv je mo­je svje­tlo i mo­ja ta­ma, bla­že­nu noć su me­ni is­ko­pa­li...”, sti­ho­vi su ko­ji­ma po­či­nje ču­ve­na ,,Ja­ma” Iva­na Go­ra­na Ko­va­či­ća, jed­no od naj­po­tre­sni­jih dje­la o stra­da­nju u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Još ka­da ih iz­go­vo­ri glu­mac Slo­bo­dan Ma­ru­no­vić, efe­kat je pot­pun, je­ziv, stva­ran.
Ko­va­či­će­va ,,Ja­ma” sni­mlje­na je na kom­pakt di­sku u iz­vo­đe­nju glum­ca Slo­bo­da­na Ma­ru­no­vi­ća, a ob­ja­vlje­na u pro­duk­ci­ji Bi­bli­o­te­ke za sli­je­pe iz Pod­go­ri­ce. Ovaj po­du­hvat i iza­bra­no dje­lo pred­sta­vi­li su re­di­telj Bla­go­ta Era­ko­vić, prof. je­zi­ka i knji­žev­no­sti Mir­ja­na Ra­ško­vić, i stu­dent Ni­ko­la Ze­kić, ko­ji je pro­či­tao od­lo­mak iz po­e­me na bra­je­vom pi­smu. Do­ga­đaj je bio pot­pun jer je za pu­bli­ku uži­vo či­tao ,,Ja­mu” glu­mac Ma­ru­no­vić, a na gi­ta­ri, prof. dr Ra­de Ama­no­vić, od­svi­rao je ,,Po­ljem se vi­ja” i ,,Sje­ća­nje na Al­ham­bru” Fran­ci­ska Ta­re­ge.
Pro­fe­so­ri­ca Mir­ja­na Ra­ško­vić je go­vo­ri­la o ži­vo­tu i dje­lu Iva­na Go­ra­na Ko­va­či­ća. Ona je is­ta­kla da je bio je­dan od onih umjet­ni­ka ko­ji je pu­nu lje­po­tu knji­žev­no­sti tra­žio u skla­du for­me i sa­dr­ži­ne.
- Na ža­lost, knji­žev­nost NOB-a je u po­sljed­nje vri­je­me za­stu­plje­na sa­mo u pre­gle­du – ka­za­la je prof. Ra­ško­vić alu­di­ra­ju­ći na či­nje­ni­cu da je i ču­ve­na ,,Ja­ma” uklo­nje­na iz škol­skog pro­gra­ma.
Re­di­telj Bla­go­ta Era­ko­vić je pod­sje­tio da je Ko­va­čić bio i za­pa­žen po­le­mi­čar, te da je ,,Ja­ma” u jed­noj sa­vr­še­noj dis­pro­por­ci­ji, je­da­na­e­ster­cu, ko­ji je ri­jet­kost u knji­žev­no­sti ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da.
- Ko­va­čić je bio ja­ko li­jep, fi­zič­ki pri­vla­čan čo­vjek. Da ni­je ta­ko, ne bi mu dje­voj­ka bi­la ne­dav­no pre­mi­nu­la ču­ve­na glu­mi­ca Ma­ri­ja Cr­no­bo­ri – ka­zao je Era­ko­vić. On je do­dao da je Vje­ko­slav Afrić sa­ču­vao od za­bo­ra­va Ko­va­či­će­vu ,,Ja­mu”.
- Ka­da je 13.ju­la 1943. u NDH Ivan Go­ran Ko­va­čić ubi­jen od stra­ne čet­ni­ka, pi­ta­li su se lju­di šta će­mo sad. Ne­ma ru­ko­pi­sa. Afrić je sjeo i na­pi­sao. To je ta ja­ma ko­ju ima­mo – ka­zao je Era­ko­vić, do­da­ju­ći da je on je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih pje­sni­ka mo­der­ne iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta. Era­ko­vić je ka­zao da su Ko­va­či­ća zva­li ,,Prin­cem pje­sni­ka”, kao i Bran­ka Milj­ko­vi­ća. Ko­va­čić je bio iz­u­ze­tan in­te­lek­tu­a­lac, go­vo­rio je pet je­zi­ka i pre­vo­dio od Šek­spi­ra do Je­se­nji­na, ali je isto ta­ko bio i iz­u­zet­no si­ro­ma­šan.
- Na ža­lost, ,,Ja­ma” vi­še ni­je u škol­skom pro­gra­mu Cr­ne Go­re, ali Sr­bi­je je­ste. Ne mo­gu da ra­zu­mi­jem za­što su je iz­ba­ci­li – ka­zao je Era­ko­vić. Ko­va­čić je za svo­ga ži­vo­ta ob­ja­vio sve­ga tri knji­ge.
-Ivan Go­ran Ko­va­čić je ubi­jen 1943.go­di­ne, a ,,Ja­mu” je na­pi­sao 1942. mno­gi mi­sle da je to nje­go­vo auto­bi­o­graf­sko dje­lo. Ne. On je i u ra­ni­jim pje­sma­ma tač­no pred­vi­đao svoj ži­vot. Da bi smo do­ka­za­li nje­go­vu vi­do­vi­tost i pred­o­sje­ća­nje, on je po­e­ta smr­ti, tre­ba pro­či­ta­ti i nje­go­vu ču­ve­nu pje­smu ,,Moj grob”. Tač­no mu se ne zna gdje mu je grob, a ovu pje­smu je na­pi­sao bar tri, če­ti­ri go­di­ne pri­je smr­ti - ka­zao je Era­ko­vić. On je ka­zao da su o Ko­va­či­ću pi­sa­la naj­ve­ća i naj­o­štri­ja pe­ra sa­vre­me­ne ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti op­či­nje­ne nje­go­vom po­e­zi­jom. Me­đu nji­ma su Ste­van Ra­ič­ko­vić, To­de Čo­lak, Ju­re Ka­šte­lan, Ra­do­van Vuč­ko­vić i dru­gi bi­li pot­pu­no op­či­nje­ni Ko­va­či­će­vom po­e­zi­jom i onim što je on osta­vio u za­vje­šta­nje.
-Nje­gov od­la­zak u par­ti­za­ne je vi­še bio an­ti­fa­ši­zam, ne­go bi­lo ka­kvo osje­ća­nje re­vo­lu­ci­o­nar­no­sti. On je sa­mo jed­nom u ži­vo­tu u svom rod­nom Lu­kov­do­lu dr­žao po­li­tič­ki go­vor i za­kleo se da ne­će ni­ka­da vi­še – ka­zao je Era­ko­vić. On je do­dao da je ču­ve­ni pje­snik ,,ži­vio iz­me­đu svo­ga rod­nog se­la kog ni­ka­da za­bo­ra­vio ni­je, iz­me­đu pur­ge­ra za­gre­bač­kih i svjet­skih ide­ja i poj­mo­va”.
A.ĆU­KO­VIĆ


Sa Na­zo­rom u par­ti­za­nima

Ko­va­čić je ro­đen 21. mar­ta 1913. go­di­ne u se­lu Lu­kov­dol, u Gor­skom ko­ta­ru. Još kao gim­na­zi­ja­lac je po­čeo da ob­ja­vlju­je knji­žev­ne ra­do­ve u ča­so­pi­si­ma. Sa dvo­ji­com svo­jih pri­ja­te­lja ob­ja­vlju­je pr­vu zbir­ku pje­sa­ma pod na­slo­vom ,,Li­ri­ka” 1932. U to vri­je­me Ko­va­čić je već bio stu­dent fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Za­gre­bu, ali je ka­sni­je stu­di­je na­pu­stio. Po­red po­e­zi­je ba­vio se i pro­zom, ese­ji­sti­kom i kri­ti­kom. 1936. štam­pao je knji­gu no­ve­la ,,Da­ni gnje­va”. Ko­va­čić je ži­vio u vr­lo te­škim ma­te­ri­jal­nim pri­li­ka­ma, pa je zbog to­ga mo­rao da ra­di u re­dak­ci­ji jed­nog za­gre­bač­kog li­sta. Pro­gre­siv­no opre­di­je­ljen, Go­ran je već 1942. za­jed­no sa po­zna­tim hr­vat­skim pje­sni­kom Vla­di­mi­rom Na­zo­rom, stu­pio u re­do­ve par­ti­za­na. Po­zna­tu po­e­mu ,,Ja­ma” na­pi­sao je u par­ti­za­ni­ma. Nju je pr­vi put či­tao ra­nje­ni­ci­ma Pr­ve pro­le­ter­ske di­vi­zi­je glu­mac Vje­ko­slav Afrić. Već sre­di­nom 1943. go­di­ne Ko­va­či­ća su u se­lu Vrb­ni­ca, bli­zu Fo­če, ubi­li čet­ni­ci.