Mi­ha­i­lo La­lić je je­dan od onih pi­sa­ca oko ko­jih se na fin na­čin ple­tu sud­bi­ne sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti i kul­tu­re, i ne sa­mo nje, ne­go i dru­ga va­žna pi­ta­nja ko­ja su ju­go­slo­ven­sko na­slje­đe i ko­ja su ak­tu­el­na u sa­vre­me­noj Cr­noj Go­ri, re­kao je prof. dr Alek­san­dar Jer­kov u pod­go­rič­koj Grad­skoj knji­ža­ri. Ve­če je odr­ža­no u sklo­pu sed­mog Zim­skog sa­lo­na knji­ge – Bo­o­o­ka 2015, a po­vod je obi­lje­ža­va­nje 100. go­di­šnji­ce ro­đe­nja ovog pi­sca.
Ono što sma­tra na­ro­či­to bit­nim ka­da je u pi­ta­nju La­lić, i u če­mu vi­di nje­go­vu vri­jed­nost, je­ste da je ovaj pi­sac po­ku­ša­vao da od­go­vo­ri iza­zo­vu dje­la Mi­lo­ša Cr­njan­skog, ko­ji je bio ve­lik ne sa­mo u re­gi­o­nal­nim okvi­ri­ma, već svjet­skim. Jer­kov do­da­je i slje­de­će iza­zo­ve na ko­je je La­lić po­ku­šao da od­go­vo­ri a ko­ji ga či­ne ve­li­kim pi­scem, kao i An­dri­ća.
– On od­go­va­ra bar na još dvi­je dra­ma­tič­ne stva­ri. To je kao pr­vo uz­ne­mi­re­na svi­jest sa­vre­me­nog čo­vje­ka, što mo­že­te pre­ve­sti i na je­zik di­ja­log sa Do­sto­jev­skim. On od­go­va­ra na uz­ne­mi­re­nu svi­jest mo­der­nog re­vo­lu­ci­o­na­ra, što je pi­ta­nje na ko­je na­ža­lost, jer je lje­vi­čar­sko, mi na po­čet­ku 21. vi­je­ka, mno­go sla­bi­je da­nas od­go­va­ra­mo, ne­go što su u mno­go te­žim po­li­tič­kim okol­no­sti­ma od­go­va­ra­li na­ši pret­hod­ni­ci, pa go­to­vo sa sti­dom gle­dam na sve nas... – ka­že Jer­kov.
On do­da­je da je La­lić po­sta­vljao i niz uni­ver­zal­nih pi­ta­nja ko­ja se ne mo­gu za­o­bi­ći, i za­to je on knji­žev­no – isto­rij­ski ne­spo­ran, i ne mo­že pod­li­je­ga­ti toj vr­sti re­vi­zi­je iz vi­zu­re da­na­šnjeg či­ta­nja.
Po­zi­va­ju­ći se na Sar­tro­vu mi­sao Jer­kov is­ti­če da su ide­je u knji­žev­no­sti kao mje­hu­ri sa­pu­ni­ce, osim ako ni­su uti­snu­te u sa­mu struk­tu­ru knji­žev­no­sti, u sam na­ra­tiv.
Re­al­ni do­ga­đa­ji u Cr­noj Go­ri osli­ka­li su se i u dis­kon­ti­nu­i­te­tu La­li­će­ve na­ra­ci­je, struk­tu­ri nje­go­vog dje­la.
Jer­kov je na­gla­sio i da je La­li­će­vo dje­lo da­nas još i vi­še ak­tu­el­no, sa­vre­me­no. Jer, La­lić je pi­sac no­stal­gič­ne že­lje za sre­ćom.
– Ta no­stal­gič­na že­lja za sre­ćom da­nas je naj­sku­plje i naj­te­že osje­ća­nje ko­je se mo­že pro­iz­ve­sti. Ko da­nas raz­mi­šlja o sre­ći? Za­mi­sli­te te­mu o sre­ći čo­vje­čan­stva, sre­ći lju­di, eman­ci­pa­ci­ji, oslo­bo­đe­no­sti od ra­da, dra­go­cje­no­sti pri­vat­nog vre­me­na, mo­ći da ras­po­la­že­te so­bom, da bu­de­te su­bjekt dru­štve­nih pro­mje­na. Sve te­me ko­je su is­pa­ri­le iz nas, kao da se na­la­zi­mo pod ne­kom je­zi­vom kva­src­nom lam­pom ko­ja će is­tje­ra­ti sve ljud­ske so­ko­ve iz nas i da osta­ne­mo pri­pre­mlje­ni za ne­ki her­ba­ri­jum uspo­men, i kao ni­čeg od sve­ga to­ga ni­je bi­lo i kao da to ni­je pre­sud­no pi­ta­nje ne sa­mo od Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je do da­nas, ne­go i u dvi­je hi­lja­de go­di­na hri­šćan­stva – re­kao je Jer­kov. Do­dao je i da je sre­ća za nas no­vum, na­ro­či­to u na­šim ne­sreć­nim dr­ža­va­ma, u ko­ji­ma je na sce­ni „jed­no dr­žav­nič­ko ru­ko­vod­stve­no sme­će ko­je se pro­ši­ri­lo na sve stra­ne“. Do­dao je i da je La­lić u ve­li­koj mje­ri pi­sao o sre­ći po­je­di­nač­nog čo­vje­ka, na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju lju­bav.
U Grad­skoj knji­ža­ri go­vo­rio je i re­ži­ser i pro­du­cent Goj­ko Ka­stra­to­vić. Nje­go­vo iz­la­ga­nje bi­lo je skon­cen­tri­sa­no na film­sku ekra­ni­za­ci­ju La­li­će­vih dje­la – ro­ma­na „Le­lej­ska go­ra“, „Haj­ka“ i „Svad­ba“. Ka­stra­to­vić je za te­le­vi­zi­ju sni­mio La­li­će­vo dje­lo „Pu­sta ze­mlja“. Sam La­lić na­pi­sao je taj sce­na­rio, od­no­sno adap­ti­rao svo­ju pri­po­vi­jet­ku.
Ve­če je vo­di­la Je­le­na Kr­sma­no­vić, is­pred or­ga­ni­za­to­ra, na­gla­ša­va­ju­ći da pre­ko 30 go­di­na ni­je­su ob­ja­vlji­va­na La­li­će­va dje­la, ali da je tu ne­prav­du spram dje­la ovog pi­sca is­pra­vi­la ku­ća „Obod­sko slo­vo“.
Ž.J.


Knji­ga Bran­ki­ce Da­mja­no­vić

Ve­če­ra­šnji gost Zim­skog sa­lo­na knji­ge je autor­ka iz Sr­bi­je Bran­ki­ca Da­mja­no­vić. Ona će nam u 21 čas u Grad­skoj knji­ža­ri na Tr­gu Re­pu­bli­ke pred­sta­vi­ti svo­ju če­tvr­tu knji­gu, ro­man „Do­bro je”. Po­sje­ti­o­ci­ma Zim­skog sa­lo­na knji­ge bi­će pred­sta­vlje­na i be­o­grad­ska iz­da­vač­ka ku­ća „So­la­ris” o ko­joj će pri­ča­ti Bran­ki­ca Đu­kić.S.Ć.


Ka­non srp­ske knji­žev­no­sti

- Ka­ko ne mi­slim da ni­je­dan ob­lik na­ših par­ce­la­ci­ja, raz­dva­ja­nja, mo­že da za­mi­je­ni ono što nas spa­ja, ja ću o La­li­ću go­vo­ri­ti kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo. Ne za­to što ho­ću da bu­dem ig­no­rant, da ne ka­žem sa­vre­me­ni idi­ot, već za­to što mi­slim da ako knji­žev­nost ne mo­že da iz­dr­žii sve vr­ste na­tru­ha, ide­o­lo­ških tran­sfor­ma­ci­ja i pre­o­smi­šlja­va­nja, i ako dje­lo ne mo­že da iz­dr­ži za­blu­du svo­ga pi­sca, on­da bi­će da nam ni­su za­blu­de to­ga pi­sca ne­go ne­do­volj­nost to­ga dje­la – re­kao je be­o­grad­ski uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor.
La­lić je pi­sac do­ba ve­li­kog ro­ma­na, i bio je na­zo­bi­la­zna te­ma svih kri­ti­ča­ra 20. vi­je­ka ro­đe­nih `30. go­di­na. On je, is­ti­če Jer­kov, pi­sac či­je dje­lo se sma­tra ka­no­nom.
- Ako u Pod­go­ri­ci ka­žem da je La­lić ka­non srp­ske knjiž­žev­no­sti, ne­ko od vas će se si­gur­no na­lju­ti­ti na me­ne, ali ako bih re­kao da je to ka­non cr­no­gor­ske knji­žev­no­sti, ja­ko bih se na­lju­tio na se­be. Iz­me­đu te dvi­je ljut­nje do­pu­sti­te mi da bu­dem gost pa da se ne lju­ti­te na me­ne, a da odem u mi­ru sa Jer­ko­vom, pa da ja ne la­žem se­be, i da ja ka­žem ono što ne mi­slim – re­kao je kri­ti­čar.