Ne­vje­ro­vat­no je ko­li­ko je­dan drev­ni tekst – Es­hi­lo­va dra­ma „Ore­sti­ja” mo­že bi­ti pri­mje­nji­va ov­dje, da­nas na Bal­ka­nu, u Cr­noj Go­ri. Ko­li­ko je ne­u­ro­tič­nost na­še sva­ko­dne­vi­ce, i po­sli­je vi­še od 20 go­di­na od po­čet­ka se­ri­je ra­to­va na ras­tu­re­nim te­me­lji­ma eks-Ju­go­sla­vi­je, stvar­na, opi­plji­va. Ko­li­ko je rat ra­zor­na si­la kad je čo­vjek i po­ro­di­ca u pi­ta­nju. Ko­li­ko i ne zna­mo ka­ko nas sve stra­ho­te, sav užas pro­li­ve­ne kr­vi, naj­če­šće ne­vi­ne, pro­kli­nje i ome­ta nam sva­ki na­pre­dak, sva­ku za­mi­sao o ljud­skom, nor­mal­nom.
To nam upra­vo pre­do­ča­va no­vo či­ta­nje Es­hi­lo­ve dra­me, pod na­zi­vom „o.REST in PE­A­CE – Sa­ga jed­ne bal­kan­ske po­ro­di­ce” ko­ju je po tek­stu ko­sov­skog dram­skog pi­sca Je­to­na Ne­zi­ra­ja re­ži­rao Be­o­gra­đa­nin Ste­van Bo­dro­ža, kao na­ru­če­nu dra­mu Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, a u sklo­pu za­mi­sli re­gi­o­nal­ne sa­rad­nje ko­joj je na­ci­o­nal­ni te­a­tar po­sve­tio te­ku­ću se­zo­nu.
Re­di­telj i pi­sac na vi­si­ni za­dat­ka... Glum­ci Na­da Vuk­če­vić, Alek­san­dar Ra­du­lo­vić, Bra­ni­mir Po­po­vić, Je­le­na Ne­ne­zić Ra­ko­če­vić, Mi­šo Ob­ra­do­vić, Ana Vuč­ko­vić, Ni­ko­la Pe­ri­šić, Ža­na Gar­da­še­vić Bu­la­to­vić, Ste­van Ra­du­si­no­vić, De­jan Iva­nić, Jo­van Da­bo­vić i Ma­ja Sto­ja­no­vić, ta­ko­đe... ni­kad bo­lji. Za ne­ke ulo­ge ko­je su ostva­ri­li u ovoj pred­sta­vi su ulo­ge ka­ri­je­re.
Dram­ski pi­sac Je­ton Ne­zi­raj, ko­ji je pr­vi put vi­dio svo­ju pred­sta­vu ka­zao je da je Ste­van Bo­dro­ža ura­dio od­li­čan po­sao.
- Svi­đa mi se nje­gov kon­cept. Mi­slim da je oti­šao, mo­žda, i ko­rak da­lje ne­go što tekst pru­ža. Glum­ci su bi­li stvar­no od­lič­ni, mu­zi­ka ta­ko­đe, ta­ko da sam iza­šao sa pu­no do­brih uti­sa­ka – pro­ko­men­ta­ri­sao je on.
Uvje­rio se, ka­že, da nje­gov tekst mo­že bi­ti igran na svim bal­kan­skim i svjet­skim sce­na­ma. Na­rav­no, ob­ja­snio je on, u Pri­šti­ni će bi­ti ne­ki ko­sov­ski ko­man­dant ko­ji se vra­ća iz ra­ta. Nje­go­va ekvi­va­lent­na rje­še­nja za ju­na­ke ove Es­hi­lo­ve dra­me u na­šem do­bu, ka­ko je is­ta­kao Ne­zi­raj, Bo­dro­ža je pre­po­znao, i ta­ko do­ka­zao da an­tič­ka pri­ča funk­ci­o­ni­še u da­na­šnjem kon­tek­stu.
- Ko­li­ko god vre­me­na da je pro­šlo od ta­da do sa­da, a prak­tič­no se ni­smo pro­mi­je­ni­li. Taj bi­jes ko­ji lju­de vo­di u rat je i da­lje pri­su­tan, on se ni­je pro­mi­je­nio. Ni lju­di se ni­su mno­go pro­mi­je­ni­li. Sve se to i da­nas do­ga­đa – ka­zao je pi­sac.
Glu­mac Alek­san­dar Ra­du­lo­vić, ko­ji igra Egi­sta, is­ta­kao je da je ci­je­li an­sambl ura­dio do­bar po­sao.
- Ra­di­li smo po­žr­tvo­va­no, kon­cen­tri­sa­no, po­šte­no. Fi­nal­ni re­zul­tat sa­dr­ži do­sta po­ru­ka, za one ko­ji mo­žda ni­su bi­li ni ro­đe­ni u onom vri­je­me, ali će se ma­kar ras­pi­ta­ti ako se za­pi­ta­ju o če­mu se ov­dje ra­di. Dru­gi naš mo­tiv je da lju­di­ma ko­ji su ne­po­sred­no uče­stvo­va­li u ra­tu, a me­đu pu­bli­kom je vje­ro­vat­no ta­kvih bi­lo, da ih opo­me­ne­mo da ne za­bo­ra­vlja­mo... da po­zo­ri­šte ni na­kon tri hi­lja­de go­di­na ne za­bo­ra­vlja. Ni­kad ih ne­će za­bo­ra­vi­ti – ka­zao je on.
Sma­tra ja­ko za­hval­nim za glum­ca to što je do­bio ulo­gu ko­ja po­sta­vlja umjet­nost i umjet­ni­ka u po­li­tič­ki kon­tekst.
- Što se ti­če ove ulo­ge, ona je ja­ko za­hval­na. Tre­ba­lo je da moj Egist po­gi­ne kad i Kli­tem­ne­stra, ali sam se do­go­vo­rio sa re­di­te­ljem da se to ne do­go­di, Jer, mi­slim da ova­kvi lju­di uvi­jek pre­ži­ve. Ni jed­no vri­je­me ni jed­no zlo ne mo­že im ni­šta, za­to što oni ni­su di­rekt­ni vi­nov­ni­ci zla, oni ga sa­mo pra­te. Ne ustru­ča­va­ju se da po­ku­pe sa le­še­va i da osta­nu ži­vi, na kra­ju iza­đu kao po­bjed­ni­ci, pa po­sta­nu ugled­ni pi­sci, mo­žda po­sta­nu pred­sjed­ni­ci i obo­ža­va­ni lju­di – ob­ja­snio je Ra­du­lo­vić.
Ulo­ga Esme, či­sta­či­ce i po po­tre­bi ka­fan­ske pje­va­či­ce svo­je­vr­sni je kam­bek na ma­tič­noj sce­ni za ovu glu­mi­cu. Mo­glo bi se re­ći da je ostva­ri­la ulo­gu za pam­će­nje. Ona is­ti­če da su sim­pa­ti­je ko­je je pu­bli­ka i ona sa­ma, osje­ti­li za lik ko­ji igra do­ka­zu­ju „da se ča­stan ži­vot ipak is­pla­ti”.
- Kad sam ču­la re­ak­ci­je pu­bli­ke ne mo­gu a da ne bu­dem za­do­volj­na. Ka­žu mi `legla ti je uloga`, mo­žda je­ste, to je jed­na pro­sto­du­šna, či­sta že­na ko­ja ča­sno oba­vlja svoj po­sao i na kra­ju prav­da bu­de za­do­vo­lje­na. Ma­le stva­ri či­ne ži­vot do­brim i kva­li­tet­nim. Ča­stan ži­vot, ipak, vri­je­di – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je ona.
Ubje­dlji­vo­sti ove dvo­sat­ne po­zo­ri­šne dra­me do­pri­ni­je­la je i mu­zi­ka Žar­ka Mir­ko­vi­ća, sce­no­gra­fi­ja Na­ta­li­je Vu­jo­še­vić i ko­sti­mi Li­ne Le­ko­vić. S.ĆET­KO­VIĆ

Srp­sko-al­ban­ski „Ro­meo i Ju­li­ja”

„o.REST in PE­A­CE” ni­je je­di­ni po­zo­ri­šni pro­je­kat re­gi­o­nal­ne sa­rad­nje u ko­joj uče­stvu­je Ne­zi­raj. Već ve­če­ras će bi­ti u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du, gdje će se pre­mi­jer­no iz­ve­sti „Ro­meo i Ju­li­ja”, pred­sta­va u ko­joj će Šek­spi­ro­ve ju­na­ke, po re­ži­ji Mi­ki­ja Ma­noj­lo­vi­ća, igra­ti za­jed­no srp­ski i ko­sov­ski glum­ci.
- Ra­di­li smo već sko­ro go­di­nu da­na taj pro­je­kat i sa­da smo pri kra­ju. To je do­bar znak, ja bih re­kao. To je ta­ko­đe bi­tan pro­je­kat, ne sa­mo zbog či­nje­ni­ce da za­jed­no igra­ju al­ban­ski i srp­ski glum­ci, ne­go i da ga re­ži­ra Mi­ki Ma­noj­lo­vić. Naj­bit­ni­je je da put u isto­ri­ji je­dan pro­je­kat po­dr­ža­va­ju srp­ska i ko­sov­ska vla­da. Po­sli­je Be­o­gra­da pred­sta­va će se od­i­gra­ti i u Pri­šti­ni.