„Ne ra­dim ona­ko ka­ko je u pri­ro­di ne­go ona­ko ka­ko ja ho­ću. I že­lim da to bu­de ne­što po­seb­no, te­gle, ja­je, vun­der­kind..., ta­ko, vo­lim da ni­je­su li­ca, već na­pra­vim ne­što dru­go, a da osta­ne čo­vjek. Ja ne mo­gu ra­di­ti ni­šta do čo­vje­ka. Me­ni je to od­mah po­sli­je Bo­ga, jer i Bog je dao čo­vje­ku da na ze­mlji sve ko­ri­sti, da ra­di. Po­sli­je Bo­ga naj­ra­zvi­je­ni­ji je čo­vjek. Me­ne naj­vi­še odu­še­vlja­va da ra­dim čo­vje­ka. Ma­da, mo­ja skulp­tu­ra je ne­gdje iz­me­đu ap­strak­ci­je i iz­me­đu fi­gru­a­ci­je“, ob­ja­šnja­va nam li­kov­ni umjet­nik Kr­sto An­dri­ja­še­vić ono što smo vi­dje­li na nje­go­voj re­tro­spek­tiv­noj iz­lo­žbi „Li­ce ogle­da­lo“, ko­ja je ne­dav­no za­vr­še­na u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća na Kru­šev­cu. No, sa­mo što je za­vr­ši­la re­tro­spek­ti­va, umjet­nik je od­lu­čio da se pred­sta­vi i Nik­ši­ća­ni­ma, u ga­le­ri­ji Dvo­ra kra­lja Ni­ko­le, ko­ja će bi­ti otvo­re­na 7. apri­la. Ovaj put, pred­sta­vi­će se cr­te­ži­ma, jed­na­ko za­ni­mlji­vim i uz­bu­dlji­vim kao i nje­go­ve skulp­tu­re.
- Pa sad sam iz­la­gao skulp­tu­re i ne bih to po­no­vo ra­dio, da po­na­vljam de­set pu­ta. Imam do­volj­no cr­te­ža da is­pu­nim obje ga­le­ri­je, i Ni­ko­le Pr­vog i Ili­je Šo­ba­ji­ća. Mi­slim da će to bi­ti li­je­po. Cr­te­ži su ra­đe­ni tu­šem, u bo­ji, bez bo­je sa li­ci­ma ogle­da­li­ma – ka­že An­dri­ja­še­vić, či­ja re­tro­spek­ti­va u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća se svr­sta­la me­đu naj­po­sje­će­ni­je iz­lo­žbe. Ne ču­di, ako se ima u vi­du za­jed­nič­ki ime­ni­telj nje­go­vih ra­do­va, ko­ji je ku­sto­ski­nja iz­lo­žbe, Lji­lja­na Ka­ra­džić ova­ko „de­fi­ni­sa­la“:
- An­dri­ja­še­vić su­mor­nu eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ku „pri­ču“ o svom i na­šem po­sto­ja­nju za­o­di­je­va i oto­plja­va bla­gom iro­ni­jom, hu­mo­rom iz nje­go­vog rod­noj kra­ja ili li­rič­nom me­lan­ho­li­jom i po­ga­đa ta­mo gdje smo naj­o­sje­tlji­vi­ji, ta­mo gdje još ču­va­mo zr­no ljud­sko­sti – pi­še Ka­ra­dži­će­va.
●Za raz­li­ku od ne­kih dru­gih, upe­ča­tlji­vo ko­ri­sti­te cr­ve­nu i žu­tu bo­ju na cr­te­ži­ma, kao kon­trast cr­noj li­ni­ji na bi­je­lo­me. Za­što?
- Me­ne odu­še­vlja­va­ju cr­ve­na i cr­na. Cr­ve­na bo­ja je bo­ja lju­ba­vi. Odu­še­vlja­va me že­že­na cr­ve­na, ci­no­ber, otvo­re­na cr­ve­na. Odu­še­vlja­va me kad je vi­dim na te­le­vi­zi­ji ili u pri­ro­di, vo­lio bih da no­sim cr­ve­nu ko­šu­lju, ali ipak mi­slim da sam star za to. Mno­gi lju­di no­se cr­ve­ne ko­šu­lje, tak­si­sti, pro­da­va­či­ce, i zbog to­ga ta­ko­đe ne­ću da i ja no­sim cr­ve­nu ko­šu­lju iako mi se svi­đa. Cr­ve­nu do­ži­vlja­vam kao ži­vot­ni prin­cip. I žu­ta bo­ja je bo­ja ži­vo­ta, sun­ca, bo­ja bla­ga, zla­ta, bo­gat­stva.
●Ne­do­sta­je li nam tih bo­ja u ži­vo­tu, u okru­že­nju?
- Ne znam, ima tih bo­ja, mo­gu se vi­dje­ti, ali, mo­glo bi ih bi­ti vi­še, na­ro­či­to žu­te. Cr­ve­ne ima do­volj­no. Žu­te ima ma­lo. Žu­ta bo­ja je isto li­je­pa kao cr­ve­na, ma­da mi se vi­še svi­đa cr­ve­na, ne­što mi je pro­sto u du­ši ta cr­ve­na. Za­što je ta­ko, ne­mam poj­ma. Dok sam bio mla­đi vo­lio sam na­ran­dža­stu, a sad mi se ne svi­đa ni pla­va bo­ja, sa­mo me in­te­re­su­je cr­na, cr­ve­na i žu­ta. Sveo sam se na tri bo­je.
●Ra­di­li ste u ci­klu­si­ma. Ko­li­ko je bit­no i po­treb­no da se umjet­nik u jed­nom pe­ri­o­du iz­ra­ža­va u ci­klu­si­ma?
- Šte­ta je kad ima ne­ka do­bra ide­ja da osta­ne na jed­nom ra­du, jer mo­že da se na­pra­vi se­ri­ja to­ga, ra­di ubje­dlji­vo­sti, i da umjet­nik ima što da ra­di, ci­klus je neo­p­ho­dan.
●„Li­ce ogle­da­lo“ je bi­la re­tro­spek­ti­va. Mi­sli­te li da ste se dr­ža­li iste ni­ti od po­čet­ka do sad, ili ste se ipak mi­je­nja­li? Ka­ko Vi to sa­da do­ži­vlja­va­te?
- Na­rav­no da sam se mi­je­njao, mno­go sam se mi­je­njao, i što se ti­če sli­ka, cr­te­ža, pa čak i u skuklptu­ri. Mno­go sam raz­li­či­tih skulp­tu­ra ura­dio. Ne­ma tu se­ri­je, do­bro, mo­žda ove te­gle, ali ne­ma se­ri­je skulp­tu­ra da su na jed­nak na­čin na­pra­vlje­ne. Sve su po­seb­ne, sve ima­ju svo­je.
●Ni­ste od onih ko­ji tvr­de da se jed­na sli­ka ci­je­li ži­vot ra­di?
- Mo­ra se čo­vjek raz­vi­ja­ti. Ali, mo­ram i ovo da ka­žem. Ne mo­že čo­vjek pod sta­rost da ra­di do­bre stva­ri. Kao što Čo­la pje­va, ako sr­ce ni­je vru­će sve je ne­mo­gu­će. Mi­slim da je ta­ko kad je čo­vjek star, kad se o`ladi, sr­ce ni­je vru­će i sve po­sta­je ne­mo­gu­će. I ako ra­di to ni­je na ni­vou ono­ga pr­vo­ga što je ra­dio. Pod sta­rost ne­ka­ko su dje­la blje­đa ne­go ona u mla­do­sti ili zre­lo­sti.
●Da li je mo­gu­će, po Va­ma, ulo­vi­ti tre­nu­tak ne­či­je du­še ili isti­ne (u ogle­da­lu)?
- Umjet­nik mo­ra da bu­de ma­lo luc­kast. Ne vo­lim nor­mal­ne umjet­ni­ke. Umjet­nik tre­ba da bu­de ma­lo za­ne­šen, luc­kast, lud. Bez to­ga ne­ma stva­ra­nja, ne­ma kre­a­tiv­nog či­na. A i ako ima stva­ra­nja on­da ni­je oso­be­no. Re­ci­mo me­ne odu­še­vlja­va Jo­si­pa Li­sac baš zbog te neo­bič­no­sti.
Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ

Mu­ško-žen­ski par je sve­ti­nja

●Že­na, kao prin­cip su­pro­tan mu­škom prin­ci­pu. Da li Va­še sli­ke u tom smi­slu vi­še tre­ba po­sma­tra­ti kao su­ko­blja­va­nje ili sje­di­nja­va­nje?
- Pa kao sje­di­nja­va­nje. Imam pu­no cr­te­ža pa­ro­va. Jed­na pje­sma ka­že, par je Bož­ji dar, a za me­ne je par umjet­nost, za me­ne ko­ji ne­mam že­ne par je umjet­nost. Kao Jing i Jang.