Na­kon uspje­šnog ob­na­vlja­nja Tri­bi­ne „Ri­ječ”, i ne­ko­li­ko odr­ža­nih ve­če­ri, naj­no­vi­je iz­da­nje bi­lo je po­sve­će­no ra­du Alek­san­dra Ću­ko­vi­ća, naj­mla­đeg čla­na Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re. Tač­ni­je, pred­sta­vlja­nju nje­go­vog krat­kog ro­ma­na „Om­ča”, ko­ji je ob­ja­vio Uni­reks, a ko­ji se pro­šle go­di­ne na­šao u užem iz­bo­ru za na­gra­du „Vi­dov­dan­ska po­ve­lja”. Oku­plje­ni­ma u Du­hov­nom cen­tru „Sv. Si­me­on Mi­ro­to­či­vi” o Ću­ko­vi­će­vom ra­du go­vo­ri­li su knji­žev­ni­ci Mi­li­ca Kralj, ured­ni­ca Tri­bi­ne i Pe­ri­vo­je Po­po­vić.
Is­ti­ču­ći da joj se pri­li­kom či­ta­nja „Om­če” na­met­nuo niz aso­ci­ja­ci­ja, kao što je Bor­he­so­va Bi­bli­o­te­ka, Mi­li­ca Kralj re­kla je da joj se u opi­si­va­nju i tu­ma­če­nju ovog Ću­ko­vi­će­vog ro­ma­na naj­bli­žom či­ni mi­sao Ta­bu­ki­ja - „Imam ro­man ko­ji ne po­sto­ji i u ko­me je re­če­ni­ca ko­ju že­lim da vam is­pri­čam”... No, da joj je če­sta aso­ci­ja­ci­ja bi­la i na dje­la Da­ni­la Ki­ša, na­ro­či­to zbog Ki­šo­vog ci­ta­ta na po­čet­ku ro­ma­na, a ko­ji dje­lu­je vr­lo opo­mi­nju­će:
- Opo­me­na je na­mi­je­nje­na, pri­je sve­ga, knji­žev­no stra­sno-op­se­siv­nim za­lju­blje­ni­ci­ma, pi­sci­ma, bi­bli­o­ma­ni­ma, tvo­ri­te­lji­ma i svje­to­va i ži­vo­ta od ri­je­či, ma­šta­ri­ma, sa­nja­ri­ma i fan­ta­sti­ma, ilu­zi­o­ni­sti­ma, be­ra­či­ma sno­va, svi­ma ko­ji iz­me­đu re­al­nog ži­vo­ta, ko­ji ne po­sto­ji (opet Kiš), i ži­vo­ta u knji­ga­ma sta­vlja­ju ap­so­lut­ni znak jed­na­ko­sti – na­vo­di Kralj. Ob­ja­šnja­va­ju­ći da­lje „Om­ču”, kri­ti­čar­ka na­vo­di da Ću­ko­vić pri­ču o auto­ru ko­ga je ubi­la pre­ve­li­ka lju­bav pre­ma knji­zi pri­ča obr­nu­tim lo­gič­kim sli­je­dom. Iako ni­je iz­vje­sno ko je ubi­ca, iz­vje­sno je oruž­je ko­jim je ubi­stvo uči­nje­no – om­ča sa­ple­te­na od vrp­ci obi­lje­ži­va­ča za knji­ge. Po njoj, om­ča u sim­bo­lič­koj rav­ni ozna­ča­va atri­but po­greb­nih bo­go­va, ko­ji ras­po­la­žu mo­ći­ma ve­zi­va­nja i raz­ve­zi­va­nja ži­vo­ta i smr­ti, ko­ji su su­di­je mr­tvih pa ve­zu­ju i hva­ta­ju u om­če kriv­ce, a oslo­ba­đa­ju ne­vi­ne. Do­da­ju­ći da je ovom knji­gom Ću­ko­vić po­tvr­dio svo­ju da­ro­vi­tost, Kralj is­ti­če:
- U ni­ma­lo jed­no­stav­nom po­du­hva­tu da ma­ni­rom post­mo­der­nog pri­po­vje­da­ča is­pri­ča vla­sti­tu pri­ču, Ću­ko­vić je ostva­rio uspje­lo dje­lo – re­kla je Kralj.
Po­zi­ti­van sud o „Om­či” dao je i Pe­ri­vo­je Po­po­vić, upo­re­đu­ju­ći te­ma­ti­ku ovog krat­kog ro­ma­na s mno­gim knji­žev­nim kla­si­ci­ma, a po­seb­no vri­jed­nim sma­tra či­nje­ni­cu da se po­sta­vlja niz vr­lo in­te­re­sant­nih pi­ta­nja. Ka­ko do­da­je Po­po­vić, ta pi­ta­nja je­su op­šta mje­sta u li­te­ra­tu­ri, ali ih Ću­ko­vić osvje­tlja­va na dru­ga­či­ji na­čin.
- Fe­no­men iden­ti­te­ta i fe­no­men stra­ha, stra­ha pred sop­stve­nom lič­no­šću, pred ukup­no­šću i pred isto­ri­jom, pre­zre­nja ili po­hva­le isto­ri­je, to je mo­me­nat ka­da na­sta­je dram­ski kre­šen­do či­ta­vog Ću­ko­vi­će­vog ka­zi­va­nja. Ka­da se ti fe­no­me­ni po­di­je­le u sve ka­te­go­ri­je i vr­ste, ka­da se na­pra­vi či­ta­va jed­na hre­sto­ma­ti­ja iz tih nje­go­vih za­hva­ta, to iz­gle­da po­pri­lič­no kom­pli­ko­va­no – ka­že Po­po­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da je kru­ci­jal­no pi­ta­nje knji­ge „Ko­ja je pre­či­ca naj­o­pa­sni­ja?”. Jer, do­da­je Po­po­vić, „na kra­ju se pre­či­ca pre­tvo­ri­la u za­o­bi­la­zni­cu”. Na kra­ju kri­ti­čar is­ti­če da ima uti­sak da svi ju­na­ci u ovom ro­ma­nu na kra­ju do­ži­vlja­va­ju ži­vot kao sli­ku Do­ri­ja­na Gre­ja ili da pra­ve sop­stve­ne fre­ske za sop­stve­nu mo­li­tvu ko­ja pri­hva­ta sve nji­ho­ve ži­vot­ne gre­ho­ve.Ž.J.